Odlazak na biralište u utorak, manje od tri nedelje nakon obustave rada vlade i bezmalo bankrota, oneraspoložio me je. Svoju građansku dužnost obično obavljam sa pomalo nelagodnim osećanjem ponosite ljubavi za ovu nesavršenu republiku, za moje nedovoljno informisane sugrađane, zbunjene anketare, čak i sumnjiva imena na glasačkom listiću. Ali juče, sa još uvek svežim utiskom o sramnim zloupotrebama izabranih zvaničnika u Vašingtonu, otišao sam na lokalno biračko mesto razmišljajući o nekim glupostima naše demokratije, i podelio ih u dve kategorije: potrebne i nepotrebne.
Primer potrebne gluposti je Senat. Poslednjih godina, to je najnedemokratskiji skupštinski dom u zapadnom svetu, gde u doba neobuzdane zloupotrebe filibastera oko trideset pet odsto stanovništva može da gazi volju ostalih šezdeset pet odsto, kao što se dogodilo pre nekoliko meseci po pitanju kontrole oružja. Senat postoji zbog jednog ključnog kompromisa na ustavotvornoj skupštini 1787. između velikih i malih država (iako su veliko i malo relativni pojmovi – razlika u veličini između Virdžinije i Delavera 1787. nije bila ni blizu današnje razlike između Kalifornije i Vajominga). Osnivači naše države bili su opčinjeni antičkim Rimom, i ubacili su Senat u ustav po članu 1, tački 3, pa tako 226 godina kasnije mi moramo da ga trpimo. Senat može da se reformiše ili ukine samo ustavnim amandmanom, glasovima dve trećine senatora i državnih skupština. Kakve su šanse da na to pristanu Čarls Grasli iz Ajove ili Hajdi Heitkamp iz Severne Dakote?
Filibaster je nepotrebna glupost. Senatori sa strahopoštovanjem govore o filibasteru kao da je upisan u preambulu ustava, ali njega nema nigde u našim osnivačkim dokumentima. Senat je stvorio to pravilo gotovo slučajno 1806. godine, i narednih 170 godina koristio ga vrlo retko, dok uzdržanost nije počela da nestaje iz gornjeg doma. On nema skoro nikakvih pozitivnih efekata – pokušajte da se prisetite kada je poslednji put usvajanje nekog užasnog predloga zakona bilo sprečeno jer Senat nije mogao da izglasa prekid rasprave. Njegova neobuzdana zloupotreba je pokazala da je filibaster antidemokratako sredstvo kojim poražena manjina može da osujeti volju izabrane većine.
Neki senatori konstantno govore o reformisanju, ako ne i ukidanju filibastera – poslednji put pre mesec dana, kada su dvojicu kandidata Obamine administracije blokirali republikanaci u Senatu. Ali to se ne dešava, a ja mislim da se nikad neće ni dogoditi, što samo pokazuje duboki konzervativizam našeg demokratskog sistema. Moramo da trpimo potrebne gluposti, jer bi njihovo eliminisanje donelo više štete nego koristi, ali zašto moramo da trpimo tolike nepotrebne gluposti?
Bez krvnih veza ili drevnih tradicija koje zemlju drže na okupu, mi imamo samo naša osnivačka pravila, koja zadobijaju bezgrešnu auru svetih spisa uprkos ogromnoj konfuziji o tome šta u njima stvarno piše. Neke stvari mogu da se dodaju, uz silne muke – imamo dvadeset sedam ustavnih amandmana – ali gotovo je nemoguće nešto izbrisati.
Na primer, Čester Artur, koji spada među najzaboravljenije predsednike ove zenlje, dao je sebi slobodu da doda „Tako mi Bog pomogao“ (reč „bog“ se ne pojavljuje ni u ustavu) prilikom polaganja predsedničke zakletve u rezidenciji porodice Artur na Leksington aveniji na Menhetnu, posle ubistva Džejmsa Garfilda. Sada svaki izabrani predsednik mora da završi zakletvu sa „tako mi Bog pomogao“, na šta ga verbalno podseća predsednik ustavnog suda, što bi se jedino moglo nazvati vanustavnim sudskim aktivizmom. Sada već većina Amerikanaca verovatno misli da su ove četiri reči deo ustavne zakletve. (Slično tome, „pod Bogom“ je ubačeno u Zakletvu zastavi u jeku Mekartijevog doba, 1954. godine, baš kao što je pevanje „God Bless America“ na mnogim bejzbol utakmicama uvedeno nakon 11. septembra, prvo na stadionu Jenkija). Nijedan od ovih ritualnih ispoljavanja religioznosti i patriotizma ne može se ukinuti. Moramo da ih trpimo, kao što moramo da trpimo i Senat i filibaster.
U svojoj kolumni na dan izbora, Džo Nosera iz Timesa predložio je pet vrlo razumnih reformi za oživljavanje posustalog demokratskog duha. Jedna je da se izborni dan prebaci sa utorka na vikend, kada bi više Amerikanaca imalo vremena da izađe na birališta. Ispostavilo se da ustav ne govori ništa ni o izbornom danu: uglavnom zato što se u 19. veku putovalo konjima; godine 1845. Kongres je odredio utorak za dan kada Amerikanci glasaju za predsednika; utorak je usvojen za dan kongresnih izbora 1875; godine 1914. je ovo prošireno i na Senat. Sada smo osuđeni na glasanje utorkom, i uprkos velikim naporima Nosere, Krisa Roka i grupe pod nazivom „Zašto utorak?“, ja ću verovatno do kraja života morati da se dovijam da nađem vremena za glasanje radnim danom (kao juče). Uvek postoje pobornici demokratskih gluposti: za filibaster to su senatori iz manjinske stranke, za glasanje utorkom političari koji se boje velike izlaznosti. Glasanje utorkom je klasičan primer nepotrebne gluposti, ali ponekad, što je nešto gluplje utoliko je teže da ga se otarasimo.
Za vreme gašenja vlade, Senat se poneo bolje od Kongresa. Većina republikanskih senatora priznala je da su njihove kolege u Kongresu krenule nihillističkim putem bez ikakvog plana za pobedu. Unutarpartijsko neprijateljstvo bilo je primetno (Džon Mekejn nazvao je gašenje vlade „jednim od najsramnijih poglavlja za sve ove godine koje sam proveo u Senatu“, pa je čak i Mič Mekonel primetio da je to bila loša ideja).
Razlog za ovaj senatorski oprez, istina, nema nikakve veze sa državničkom mudrošću i hlađenjem strasti u najvećem svetskom zakonodavnom organu. Reč je o tome da se senatorski okruzi ne mogu podeliti, jer se poklapaju sa državnim granicama, što znači da su senatorska mesta malo manje sigurna od onih u Kongresu, gde pomoću kompjuterskog modeliranja i hiperpartizma predstavnici praktično mogu da izaberu birače koji će za njih glasati. Džerimandering je još jedna nepotrebna glupost, i to je četvrti Noserin predlog za reformu: on navodi model kalifornijske deobne komisije, u kojoj sede jednak broj republikanaca i demokrata i četiri nezavisna člana.
Blizina izbornog dana i sramnog gašenja vlade izaziva određeno demokratsko razočaranje, ali nezadovoljstvo se proteže mnogo dalje od izbora. Poslednji put kad je vladala toliko široka zgroženost demokratskim procedurama u Americi – osećaj da su institucije samouprave postale neefikasne i neadekvatne za rešavanje ključnih problema tog doba – bilo je pre sto godina. Istoričar Ričard Hofštater opisao je progresivni pokret kao „prilično širok i izuzetno dobronameran pokušaj većeg dela društva da izvede neku ne baš jasno definisanu samoreformaciju. Glavna zamisao pokreta je napor da se povrati neka vrsta ekonomskog individualizma i političke demokratije za koju se verovalo da je nekad postojala u Americi i da su je uništile velike korporacije i korumpirana politička mašina.“
Danas postoji sličan osećaj koji nadilazi ideološke i regionalne granice, da Vašington, Volstrit i korporativna Amerika (uključujući Silicijumsku dolinu) više ne služe javnom interesu u bilo kom razumnom smislu. Progresivcima je trebalo skoro četrdeset godina da ostvare svoje reforme, što su i uradili – ne tako što su vratili Ameriku u iščezlo zlatno doba, nego gurnuvši je napred u moderno doba. Ponekad se bojim da naša sposobnost za samoreformisanje više nije tako velika, da naše institucije više nisu mlade i prilagodljive, da mi više nismo tako dobronamerni i optimistični. Mislim da bi bio dobar znak kada bi se neke skromne ideje navedene u Noserinoj kolumni primile, i kada bismo počeli da ukidamo neke nepotrebne gluposti koje spotiču američku demokratiju.
The New Yorker, 06.11.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 09.11.2013.