Gledajući RTS-ov dnevnik u proteklu nedelju, gledalac je već samo te večeri mogao uočiti najmanje dva slučaja neshvatljivo nesolidnog odnosa države prema svojim obavezama (a reč je o javnom TV servisu, a ne o nekoj “opozicionoj televiziji”).
Prvi je podatak da je čak 95 odsto investitora stambene izgradnje, čak i u Beogradu, prekoračilo “spratnost” svojih objekata koja im je odobrena građevinskim dozvolama i za koju su platili gradske dažbine, a navodno je u toj stvari situacija u drugim gradovima slična ili još gora.
Drugi primer je iz poljoprivredne politike, pošto je jedan od sremskih proizvođača mleka TV reporteru izneo da mu država od avgusta prošle godine nije plaćala premiju od sedam dinara po litri koju je isporučivao mlekarama. Kako taj farmer dnevno proizvodi 4.000 litara mleka, izračunajte koliko mu država duguje za proteklih 150 i kusur dana i pokušajte da zamislite kako da on finansijski pokrije prolećnu setvu koja treba da mu obezbedi hranivo za stoku.
Da prvo vidimo šta je problem u spomenutoj epidemiji “prekoračivanja spratnosti” i drugim oblicima “proširivanja” građevinske dozvole? Navodno je problem u malom broju građevinskih inspektora i u tome što ti inspektori “beže” sa svog posla na bolovanje ili na godišnje odmore upravo u građevinskoj sezoni, a navodno iz straha od investitora koji, inače, “nestaju” kao preduzeća čim rasprodaju i legalne i nelegalne delove svoje investicije, pa u novom ciklusu gradnje osnivaju neka nova preduzeća sa istim načinom rada. Takvu ocenu dao je predstavnik opštine Čajetina, koja nadzire gradnju na Zlatiboru, gde je zloupotreba građevinskih dozvola (malo je reći) veoma raširena.
Neću ovde da ulazim dublje u problem masovnog ignorisanja sadržaja građevinskih dozvola i izbegavanja plaćanja komunalnih dažbina, što bi podrazumevalo opisivanje krize u građevinarstvu, analizu preskupih nameta kojima opštine seku granu na kojoj sede, pogled na celokupno naše pravo koje reguliše registraciju i gašenje naših radnji i privrednih društava, itd. Pokušaću samo da naglasim da kada u jednoj državi čak 95 odsto investitora ne haje za sadržaj građevinske dozvole, to znači da zapravo ne postoji “država u javnom interesu”, nego da je institucija građevinske dozvole u našem sistemu samo instrument za nelegalno bogaćenje i korupciju, kako državnih činovnika tako i investitora.
Jer, nije istina da ozbiljna država ne može da obezbedi strogu i nepristrasnu građevinsku inspekciju ukoliko cena građevinskih dozvola i propozicije po kojima se one izdaju – nisu sami po sebi gotovo prohibitorni, to jest ako “stvarne” cene i uslovi za dobijanje tih dozvola nisu potpuno transparentni i jednaki za sve investitore. U našem slučaju, čini mi se da vlada opšti nered, koji na neki način svima odgovara, i većini među investitorima, i većini onih na strani davaoca dozvola, koji očigledno “privatizuju” svoja javna ovlašćenja.
Inače, treba li nekog podsećati da bez sređivanja domena “stvarnih prava”, gde spadaju sve nekretnine, nijedna država ne može računati na veliki investicioni talas. Zasad, koliko čujemo, jedino je fokus usmeren na povećanje brzine izdavanja građevinskih dozvola. A to nije mnogo, ako niko kasnije ne brenuje njihov sadržaj.
Drugi spomenuti slučaj, da država ne isplaćuje seljacima premije koje je obećala, takođe spada u “staru praksu”. Već decenijama, naime, malo-malo pa neki ministar istrči na televiziju i slavodobitno najavi da će seljaci dobiti silne premije po hektaru i za gorivo, za mleko i neke druge proizvode, beneficirane kredite za mehanizaciju i uspostavljanje osnovnih stada, za ulaganja u nove voćnjake i vinograde, itd., a onda se kasnije ispostavi da država kasni u uplati svoga dela “finansijske podrške” i duže od godine dana, pravdajući se budžetskim problemima. Takva praksa u krajnjoj liniji “podučava” seljake da i sami ne moraju izvršavati svoje ugovorne obaveze – što opet vodi u pravni i finansijski nered na kojem se ne može graditi nikakva agrarna politika.
Novi magazin, 20.03.2015.
Peščanik.net, 22.03.2015.