Pre mnogo godina ispričaše mi Crnogorci sledeći vic: Ide čovek noću gradom i čuje neku buku i jauke. Pogleda, kad ono neka trojica složno biju jednoga. “U mene se uznemiri krvca junačka: hoću li se umiješati ili neću? Biju oni onoga nesrećnika dušmanski, nijesam izdrža više. E, onda krvca junačka najzad u mene proključa…” I što bi, pitaju ga. “Umiješah se, te nas četvorica ubismo ono jado namrtvo”.
E, toga se vica prisećam poslednjih nekoliko meseci, svako malo. Nije mi više smešan, no je mudar i gorak, kakvi već dobri vicevi znaju da budu. Tužna priča je to o čojstvu, robi deficitarnoj u teška vremena. Zbija se stoka u krdo od straha, jeste da im smrdi, ali je toplo i sigurno: isturiće na periferiju, na marginu crne ovce i bele vrane, prokazaće ih, pa neka ih jedu vuci i vučići, zasitiće se valjda njima, pa neće dirati nas. Opasna je stvar strah: pojede vam čojstvo očas posla. A za što su se jadni uplašili? Za lizinge i kredite? Za udobnu malograđansku egzistenciju? Za čaršijski status u tout Belgrade i sto u Klubu književnika? Da ih ne mimoiđe slatka sinekura koja im se u snovima smeši? Ne znam, a oni sigurno priznati neće.
Zbijajući se tako u krdo, naša tužna “elita” počela je, kao paščad u čoporu ohrabrena, da reži na one neprijatelje koje im ovaj kleronacionalistički režim, njegovi fašistički pomagači i kamarila domaćih izdajnika pokazuju prstom i komandom “Drž’ ga!” Zašto? Zato što bez neprijatelja nema jedinstva, to jest “sabornosti”, a pošto je jedinstvo na dnevnom redu, valja se izjasniti. “Izjasni se, druže!”, kako se govorilo za Informbiroa. Posle se to zvalo “diferencijacija”, ali su ovi naši viđeni čaršijski likovi udobno zaboravili da su bili uzorni članovi Saveza komunista i kao takvi zdušno “diferencirali” drugačije od sebe, često iste one na koje sada reže. Šta se tu može: čovečanstvo se oduvek delilo, deli se i deliće se, na one koji misle svojom glavom i na one koji na njih zbog toga na komandu reže, laju, a hoće i da rastrgnu – ali samo ako je bezopasno i isplati se.
To je niskost.
E, dosta smo “uočavali” taj stari i melanholični fenomen. Pređimo na stvar.
Čaršijska politička moda, zvana sada “politička korektnost”, zahteva da se ima pljuvati po izvesnom broju žena, muškaraca i mešovitih grupa “jer se tak šika” (kako kažu u argramerskoj čaršiji, gde se pišu ovi redovi, zavejanoj i tihoj); dakle, to je sada “in”, je li? Ko su prokazani, stigmatizovani (lepa reč; od “stigmata”, Hristovih rana na šakama, stopalima i rebrima), dakle za besplatni i licemerni odstrel obeleženi? Stvarni ideološki neprijatelji; ideološki, a ne politički, vodite računa. Tu je, pre svih, dvoglavo čudovište ČEDABEBA, čija je mlađa glava, Čedomir, postala mnogo važnija po ulasku u parlament: mafijaški tabloidi hapse ga i smeštaju na robiju triput nedeljno, jer ne vide više nijedan drugi način da odbrane Đinđićeve ubice nego da se uvuku u dupe sadašnjoj vlasti napadajući Čedu i LDP. Kad smo već u političkoj sferi, uz Čedu idu Nenad Čanak, s kojim je lako jer vazda priča isto od 1991; Vladan Batić, Vesna Pešić, Nataša Mićić… U ukupnoj konkurenciji, međutim, ubedljivo vodi Nataša Kandić jer sve vreme govori ono što čaršija najviše mrzi da čuje. Slede Biljana Kovačević-Vučo koju na top listi ozbiljno ugrožava Biljana Srbljanović, Borka Pavićević, dve Cece (Lukić i Vuković), Staša Zajović i ostale žene i muškarci u crnom, pa slede Pera Luković, Teofil Pančić i ostatak “Peščanika”, ali i B92 kao takav.
Dve okolnosti čine ovaj progon i stigmatizaciju nadasve zanimljivim. Prva je konsenzus: da njih treba pljunuti, oko toga vlada potpuna sabornost i jedva da neko odudara. Druga je podrazumevana datost, zdravo za gotovo: niko više i ne oseća potrebu da obrazloži ZAŠTO pljuje po licima gore pomenutim; to se pljuvanje smatra za samoobjašnjivo i poželjno. Oni su “neprijatelji”. Kad upitate zašto, odgovor je muuu, mukanje, to jest nevešto ponavljanje skupštinskih, “analitičarskih” i tabloidnih bedastoća: “oni su prodali Kosovo”; “oni mrze Srbiju”; “oni su strani plaćenici”; u “finijim verzijama”, oni su “ekstremisti”, “građanisti”, “mundijalisti” i, ukratko, “misionarska inteligencija”, dakle nenarodna. Pokušaji da se tu uđe u meritum stvari uzaludni su, jer niko neće da misli o njemu; valjda je taj meritum stvari neprijatan. Mnogo je lakše dići pseću šapu i zapišati već notorne “neprijatelje” i na njih izvaditi zečjeg veseljka, onog koga zec na sirotinju vadi; ionako su po relevantnim presuditeljima već izvikani za “veleizdajnike”, pa tu em nema mesta dilemama, em može da ispadne korisno, em šta ja ima da se ističem. Najbolje je “umiješati se”.
To je, kako rekosmo, nisko.
Stvari su mnogo jasnije kad vidimo ko “neprijatelje” tako marljivo proizvodi. Glavni i najplodniji proizvođač su, naravno, radikali, jer od “neprijatelja” žive; nemaju drugi razlog postojanja, jer nemaju nikakav pozitivan program osim Velike Srbije koja je tek opijumski san. “Neprijatelj” kao politički program obećava pljačku i večno zlikovačko bratstvo po prolivenoj tuđoj krvi, što smo naučili u prošlim ratovima. Svi ostali samo rade u njihovu korist čim se “umiješaju” kao junak našeg vica s početka. A “miješaju” se, bogomi, onoliko. DSS, uspaničen i paralisan od sopstvenog pada u anketama javnog mnjenja i od očiglednog političkog i ideološkog bankrota njihove kosovske himere i va banque politike, jedva čeka da krivicu svali na nekog drugog. Pa da posle bude da smo “Kosovo izgubili” zbog Bilje Srbljanović i Pere Lukovića, a ne zbog naše gluposti i bandoglave zaguljenosti. Velja Ilić i “Njegovi” samo koriste priliku da u svoje prazilučko biračko telo dovuku još kog radikala, socijalistu i deesesovca; Demokratska stranka više mrzi Čedu i LDP nego što zazire od “narodnjaka” koji joj rade o glavi. Dakle, scena je nameštena, niko nema ništa protiv, udri “izdajnike”!
E, pa ja neću, jer je to nisko!
Štogod ja mislio – a mislim najbolje – o Biljani Srbljanović, Peri Lukoviću, Nataši Kandić i Cecama (a neću vam reći da se “ponekad ne slažem” i da “mi se ‘Peščanik’ ogadio” i neću se ograđivati od Pere Lukovića, jer nisam licemer!) u životu mi na pamet ne pada da se stavim na istu stranu sa licemerima i krdom koje reži po komandi. Kad vidim ko ih i zašto napada, neizostavno me srce vuče da ih branim. Ja da se pridružim onom Draganu iz Topole koji zabranjuje “Peščanik” i ograđuje Cigane u žicu? Da l’ ste vi normalni? Ne, nisam i neću biti “politički korektan” pripadnik čaršije; “umiješati” se neću da branim Ljilju od Bilje, pa da svi zajedno Bilju umlatimo, sve i da me u NSPM nazovu “ekstremistom”. Uostalom, priglupi likovi bez smisla za humor iskreno mi se gade, kao i licemerni borci protiv “oba ekstremizma”, a naročito onog jednog, jer čujem dobro da zavijaju u čoporu, željni da se “umiješaju” i oni.
Digni glavu dok je imaš!
Danas, 17.12.2007.
Peščanik.net, 16.12.2007.