Iznenada je postalo okej, čak i obavezno, da političar sa visokim ambicijama govori o pomaganju siromašnima. Ovo je za demokrate lako, jer mogu da se vrate na pozicije Ruzveltove i Džonsonove partije. Mnogo je teže republikancima, koji teško mogu da se otresu reputacije obrnutog robinhudizma, to jest imidža stranke koja otima od siromašnih i deli bogatima.
A teško im je da se takvog imidža ratosiljaju jer je on opravdan. Nije preterano reći da republikanci trenutno čine sve što mogu da naude siromašnima, a napravili bi još veću štetu da su dobili izbore 2012. Štaviše, bezosećajnost republikanaca za siromašnije građane nije samo pitanje pakosti (iako je dobrim delom i to); to je duboko ukorenjena odlika ideologije ove stranke, zbog čega u novijim govorima vodećih republikanaca, gde oni izjavljuju kako im je mnogo stalo do siromašnih, praktično uopšte nema konkretnih predloga.
Počnimo od novijih republikanskih dostignuća.
Najvažnije političko dešavanje u Americi trenutno je stupanje na snagu Zakona o pristupačnoj zdravstvenoj zaštiti, takozvanog Obamakera. Većina država pod republikanskom kontrolom, međutim, odbija da sprovede ključni deo tog zakona – proširenje Medikejda – čime uskraćuje zdravstveno osiguranje za skoro pet miliona Amerikanaca sa malim primanjima. I neverovatno je da se svim silama trude da blokiraju pomoć siromašnima, iako ih dozvoljavanje te pomoći ne bi koštalo gotovo ništa; praktično sve troškove proširenja Medikejda platio bi Vašington.
Za to vreme, ove republikanski kontrolisane države režu naknadu za nezaposlene, finansiranje školstva i druge stvari. Kao što sam rekao, nije preterano reći da se Republikanska partija aktivno trudi da naudi siromašnima koliko god može.
Šta bi republikanci uradili da su ušli u Belu kuću 2012? Isto ovo, samo mnogo gore. Imajte na umu da je svaki budžet koji je Republikanska partija ponudila otkad je preuzela Kongres 2010. obuhvatao divljačko rezanje Medikejda, bonova za hranu i drugih programa za borbu protiv siromaštva.
Ali zar republikanci ne mogu da promene svoj pristup? Odgovor je, žao mi je što to moram reći, gotovo definitivno ne.
Pre svega, ti ljudi su duboko uvereni da pokušaji da se pomogne siromašnima zapravo produžavaju siromaštvo, smanjujući podsticaje za rad. Iskreno rečeno, ovo gledište nije sasvim bez osnova.
Istina, ono je potpuno besmisleno kada se odnosi na osiguranje za nezaposlenost. Ideja da je nezaposlenost visoka jer „plaćamo ljude da ne rade“ predstavlja zabludu (koliko god gurali nezaposlene u očajanje, njihovo očajanje nikako ne doprinosi otvaranju novih radnih mesta) upakovanu u laž (vrlo je malo onih koji odlučuju da ne traže posao i da primaju socijalnu pomoć).
Ali naš skrpljeni, nekoordinisani sistem borbe protiv siromaštva zaista ima za posledicu kažnjavanje pokušaja domaćinstava sa nižim primanjima da poprave svoj položaj: što više zarade, utoliko je manja pomoć koju mogu da dobiju. Praktično, ova domaćinstva se suočavaju sa veoma visokom graničnom poreskom stopom. Veliki deo svakog dolara koji zarade, u nekim slučajevima 80 centi ili više, država grabi nazad.
Pitanje glasi, šta možemo da učinimo da smanjimo ove visoke efektivne poreske stope? Mogli bismo da jednostavno smanjimo beneficije; tako bi se smanjila destimulacija za rad, ali samo kroz intenziviranje mizerije siromašnih. A siromašni bi postali manje produktivni i mizerniji; teško je iskoristiti nisku graničnu poresku stopu ako ste neuhranjeni i nemate dobru zdravstvenu zaštitu.
S druge strane, mogli bismo da smanjimo brzinu kojom ističu beneficije. U stvari, jedna od neprimećenih prednosti Obamakera je upravo to. Ne samo što poboljšava situaciju siromašnih; poboljšava i njihove podsticaje, jer se subvencije koje porodice primaju za zdravstvenu zaštitu postepeno smanjuju kako im primanja rastu, umesto da jednostavno nestanu za svakoga čiji su prihodi preveliki da bi ostvario pravo na Medikejd. Ali poboljšanje podsticaja na takav način podrazumeva veće a ne manje troškove za sigurnosnu mrežu, pa porezi za bogate moraju da se podignu kako bi se ti izdaci pokrili. A teško je zamisliti da bi neki vodeći republikanac bio spreman da pođe tim putem – ili da bi preživeo neizbežne stranačke izbore ako se na to usudi.
Poenta je ovo: stranka koja se zalaže za malu državu i male poreze za bogate po prirodi stvari je posvećena odmaganju, a ne pomaganju siromašnima.
Da li će se to ikada promeniti? Pa, republikanci nisu oduvek bili takvi. U stvari, svi naši najveći programi protiv siromaštva – Medikejd, bonovi za hranu, negativni porez na dohodak – nekada su imali dvopartijsku podršku. Možda će se jednog dana umerenost vratiti u Republikansku partiju.
Za sada, međutim, republikanci su u najdubljem smislu neprijatelji siromašnih Amerikanaca. I to će ostati tačno koliko god se Pol Rajan i Marko Rubio trudili da nas ubede u suprotno.
The New York Times, 12.01.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 16.01.2014.