Biće da je vreme da se „radna mesta“ izbace iz upotrebe i zloupotrebe, jer ona zapravo ne postoje. Ne postoji „mesto“, valjda postoji mogućnost ili nemogućnost da se radi, a da to ima smisla. To „mesto“ je neki zaostatak iz šapilografisanih materijala koje je tranzicioniralo u liberalnu ekonomiju. Iz tog pojma – „mesto“ – nastali su svi oni juriši sa stolicama i popunjavanje opštinskih i drugih uprava, baš suprotno svakoj, te i liberalnoj ekonomiji. Mesto je ono tamo gde se sedi, „sedi na mesto“, „sedi“.
Kako shvatanje rada kao „mesta“ daje svima vidne rezultate u vidu masovne nezaposlenosti, evo nas na predizbornoj proizvodnji „novih radnih mesta“. Postaje sasvim jasno da je „mesto“ u suprotnosti za produktivnošću, to jest proizvodnjom, u privredi i poljoprivredi, u obrazovanju i kulturi.
Studenti se školuju za „zapošljivost“. Gde je ta zapošljivost, gde oni to mogu biti „zapošljivi“. Svi su danas, i studenti, u situaciji da izmisle posao i da ga provedu u stvarnost, da nađu načina da rade. Nije to lako, zato što su se ljudi navikavali i potkupljivali idejom da će država da im obezbedi to što obećava – „radna mesta“, zato su i postajali lojalni i poslušni, sasvim obrnuto od ambicije da sami stvore svoje „radno mesto“, to jeste da budu kreativni i slobodni. Iz služenja se ne stvara „radno mesto“.
Istovremeno, učinilo se sve, država kakva jeste i partije kakve jesu, da se rad i inicijativnost obesmisle. Biti slobodan i udruživati se da se nešto stvori, oduvek je bilo sumnjivo, tretirano je kao avantura. Siguran posao je posao „u državi“, sve ostalo je za ludake, i možda za umetnike. Ne biti zaposlen u „strukturi“, e to je već riskantno i za roditelje i za komšije, u društvu se na tako šta ne gleda dobro. „Imaš li ti, dete, siguran posao“. Nemam siguran posao. I ništa više nije „sigurno“. Sigurno je to da je „nesiguran posao“, „posao na svoju ruku“, dugo i istrajno uništavan.
Prvo porezima, jer svako malo preduzeće ima sve da plati, i ne prima mu se obračun za sledeći mesec ukoliko nije „ispunilo obaveze prema državi“, i platilo poreze i doprinose, pa sve po redu. Za one u „sigurnom poslu“ to ne važi. Zar ne vidite koji je broj ljudi bez plaćenog socijalnog osiguranja, u varijanti „kako da im se poveže staž“? Možete da izmislite atomsku bombu, ni to neće popraviti vaše „mesto“ u „vrednosnom sistemu“ institucija države.
Početkom promena Svetska banka i naši ekonomisti bili su obavezni da formiraju trideset hiljada „malih privrednih preduzeća“. Formirane su tri hiljade, od kojih je polovina rasformirana, ugašena. Jesmo li mi glupi, netalentovani, ili lenji, ili je sistem pod pritiskom korupcije onemogućavao da se razvije bilo šta.
Smanjenje korupcije znači otvaranje mogućnosti za rad. I sada, svi koji su učestvovali u onemogućavanju, kažu kako je „otvaranje novih radnih mesta“ jedina mogućnost. Istovremeno, oni se žale RRA, ili gospodu Bogu, da im ovi drugi preuzimaju zasluge. Ali se nikako ne žale što su „preuzeli odgovornost“, a štetočinska čuda počinili. Žale se na preuzimanje zasluga, ali nikako ne na preuzimanje nedela, ili odgovornosti za teško izmerljivu štetu. Istovremeno, u štampi piše da samo pet posto ljudi veruje u predizborna obećanja.
Pa čemu toliko bruke za pet posto, a to što ljudi „ne veruju“ znači da nisu ni netalentovani, ni glupi, ni lenji. „Oni su mi ukrali ideju“, „onaj me vređa“, „onaj se kiti mojim perjem“, baš bedno, jer je sve to perje očerupano. Što nas onda ne ostavite da radimo, i onako ćete tražiti izveštaje, kako i treba, za sto hiljada dinara, a podeliti investicioni fond „velikim privrednim preduzećima“ bez ikakvog izveštaja. I ostaviti partiju u koju se zaklinjete bez opšteg dobra, bez muzeja i bez kanala za navodnjavanje, privrede i poljoprivrede.
Danas, 27.03.2012.
Peščanik.net, 28.03.2012.