Mnogo puta sam odustajao da pišem o posledicama fantastično raširene divlje gradnje u Srbiji, u kojoj je navodno u poslednjih deset godina izniklo oko 1,5 miliona nelegalno izgrađenih objekata, pre svega zbog toga što bih morao izneti zaključak da kod nas nema države, jer svi građani nisu jednaki pred zakonom.
U stvari, možda bi bolje bilo reći da većina tih “divljih investitora” nije mogla izdržati legalizovane troškove preskupe države, pa im je najjednostavnije bilo da plate nešto jeftinije “korumptivne dažbine” ispod astala “ovlašćenim državnim nadzornicima” ili da teret “preambiciozne države” u celini prebace na one koji su smogli snage i novca da grade legalno.
Međutim, ako se građanstvo Srbije deli na one koji su platili državi dažbine za legalnu gradnju kuća i poslovnog prostora i one koji uporno odbijaju sve pozive za legalizaciju divlje izgrađenih objekata, onda to znači da živimo u ozbiljnoj neravnopravnosti pred „podivljalom državom”. Jer, to je bar notorno, glavni zadatak države je da obezbedi jednakopravnost, to već piše i u Dušanovom zakoniku, a ne samo u aktuelnom zakonodavstvu.
Sada čujemo da se u Ministarstvu za izgradnju Vlade Srbije sprema akcija rušenja oko 2.600 divlje izgrađenih objekata, onih „koji direktno ugrožavaju bezbednost ljudi i onih u zaštićenim zonama kao što su Tara i Zlatibor”. Ministarka Zorana Mihajlović kaže da bi to bar bio početak suzbijanja divlje gradnje. No, danas i taj početak deluje kao previsoko postavljen cilj – mada se već i u tom spisku objekata za rušenje vidi da se na neki način „zaobilaze” divlje izgrađeni objekti visoko rangiranih političara na vlasti i njihovih familija. Blic tako skreće pažnju da nelegalno izgrađene vikendice sinova predsednika Republike Srbije ovoga puta nisu na udaru, mada bi upravo one, radi uspeha celog „starta legalizacije” prve morale biti srušene ili legalizovane.
O opasnostima koje bi donele nove neravnopravnosti građana Srbije pred zakonom već sam pisao u prošlom broju ovog lista, oslanjajući se na vesti da se u mnogim sredinama, pa i u samoj Vladi smišlja kako da se od smanjivanja plata i penzija „zaštite” pojedine kategorije. Čujem da to otvoreno traže ne samo prosvetni ili zdravstveni, nego i sindikati namenske industrije, a tražiće i mnogi drugi.
No, kada sam to pisao pre nedelju dana nisam bio zapazio izjavu Pavla Petrovića, predsednika Fiskalnog saveta, da je u prvih devet meseci ove godine (prva tri kvartala) efekat „solidarnog poreza” na plate iznad 60.000 dinara (po stopi poreza od 20 odsto na iznos iznad tog limita) iznosio tek 65 miliona evra, mada se od njega u 2014. godine očekivao efekat od 150 miliona evra. Kada sam bacio pogled u novinsku arhivu, video sam da je tadašnji ministar finansija Krstić izneo nešto drugačije procenu efekata „solidarnog poreza”, pa je rekao da očekuje uštede „između 100 i 150 miliona evra” (široku marginu procene pravdao je nesigurnom evidencijom zaposlenika države). No, u svakom slučaju je očigledno da će „solidarni porez” podbaciti što bi svakako trebalo razjasniti.
U stvari, objašnjenje može ići samo u dva pravca: da država nije imala dobru evidenciju plata svojih nameštenika ili da država famozni „solidarni porez” nije naplaćivala jednakopravno, „ni po babu, ni po stričevima”, nego selektivno.
Objašnjenje ovog slučaja veoma je bitno uoči uvođenja mehanizma smanjivanja plata i penzija – da bi ljudi jednostavno znali da država nije jednom majka, a drugom maćeha. Premijer Aleksandar Vučić je i sam ovih dana naglasio da se niko ne može izuzeti od ove bolne makroekonomske mere, jer bi to isto tražili i svi ostali. No, prethodno treba razjasniti zašto se nije isto postupilo i u slučaju „solidarnog poreza” ili otvoreno reći da se postupilo isto, samo je bio problem u lošim podacima.
Problem sa „jednakopravnošću” postoji i u mnogim drugim segmentima našeg sistema, pa i u ekonomskom sistemu, gde se njegove direktne štetne posledice mere milijardama. To smo videli i kod državnih banaka, i kod državne osiguravajuće kuće i tako redom. Tako da se nameće zaključak da je neravnopravnost pred zakonom i državom veoma skupa za sve građane, osim naravno za one politički privilegovane ili one koje država ne sme da dirne.
Novi magazin, 21.11.2014.
Peščanik.net, 21.11.2014.