Niko nije bio iznenađen. Ni tinejdžeri s kapuljačama koji su u zoru bežali kući. Ni Ken i Toni, koji su živeli u Totenhemu, a sad su se vratili na bdenje nad projektilima i spaljenim kolima, raštrkanim po urbanoj ratnoj zoni. Toni tvrdi da je sve ovo predosećao. „To je moralo da se desi“, kaže on.
Policajci su ubili jednog crnca pod sumnjivim okolnostima. Divlja nezaposlena deca su pomahnitala. Za Tonija, ovi neredi su samo čekali povod. U mamurluku nakon nereda u čitavom Londonu, pobuna je istovremeno izgledala i neizbežno i nezamislivo. Za samo nekoliko dana, dok su se napadi širili poput zaraze, glavni grad jedne napredne nacije sunovratio se u hobsovsku distopiju haosa i brutalnosti.
Ovo je istovremeno i najarhaičnija i najmodernija pobuna. Njeni učesnici, mobilizovani putem Tvitera, protagonisti su opakog pandana Arapskom proleću. Totenhemsko leto, u kojem su učestvovala i deca od sedam godina, nije napad na neki tiranski režim, nego na ustaljeni poredak jedne benigne demokratije. Jedno pitanje lebdi nad razorenim londonskim ulicama. Kako je do ovoga uopšte došlo?
Među očiglednim odgovorima jeste i nesposobnost službe javnog reda. Za sada, dokazi ukazuju na sramno ponašanje londonske policije, jer nije sasvim izvesno da je Mark Dagan, čija je smrt izazvala prve nerede, zaista otvorio vatru na policajce. Ignorisanje Daganove porodice proizvelo je krizu, a pošto policija nije intervenisala da zaustavi pljačkašku orgiju, počeli su neredi slični onima u propalim državama.
Drugi navodni razlog je etnicitet. Ali kako kaže Dejvid Lemi, poslanik iz Totenhema, ovo nisu rasni nemiri. Osamdesetih su neredi u Brodvoter Farmu, kao i u Tokstetu i Brikstonu, bili jednim delom i rezultat pogubnog rasizma, kakvog danas nema u Totenhemu, gde su kineske, turske i afričke radnje poređane jedna uz drugu.
Znači, treba da krivimo nezaposlenost i mere štednje? Tačno je da je Totenhem jedna od najsiromašnijih londonskih opština, sa 10.000 ljudi koji primaju nadoknadu za nezaposlene, i sa 54 kandidata za svako novo radno mesto. U drugim pogođenim opštinama, kao što je Hakni, omladinski klubovi se zatvaraju. Koliko god takve odluke bile pogrešne, bilo bi glupo tvrditi da su privatni stanovi i radnje opustošeni jer nema dovoljno ping-pong turnira i skejtbord parkova.
Pravi razlozi su mnogo dublji. Nije slučajno što se najgori neredi u Londonu za poslednjih nekoliko decenija odigravaju dok je globalna ekonomija na rubu propasti. Uzročnici recesije koje je pobrojao Džon Kenet Galbrajt u knjizi Veliki slom 1929. bili su sledeći: loša distribucija primanja, preduzetnički sektor koji se bavio „korporativnim lopovlukom“, slaba bankarska struktura i neravnoteža uvoza i izvoza.
Svi ovi faktori ponovo su prisutni. Pre pucanja mehura dvadesetih godina prošlog veka, najbogatijih 5% građana ubiralo je jednu trećinu ukupnih ličnih prihoda. Danas je Britanija manje jednaka, u zaradama, bogatstvu i životnim prilikama, nego ikada od tada. Samo prošle godine, kombinovano bogatstvo najbogatijih 1.000 ljudi u Britaniji poraslo je 30%, na 333,5 milijardi funti.
Evropski lideri, uključujući i našeg premijera i ministra ekonomije, izležavali su se i sunčali dok je London goreo. Iako je epicentar današnje ekonomske krize u evrozoni, nekoliko poslednjih britanskih vlada zajednički je radilo na razvoju siromaštva, nejednakosti i nehumanosti, koje je sada finansijska kriza izbacila na videlo.
Britanski nedovoljni rast ne treba da bude argument u ekonomskim raspravama, niti motka kojom treba mlatiti Džordža Osborna, kao što ni naša nekvalifikovana, nemotivisana i nedovoljno edukovana neradna snaga nije samo mrlja na nacionalnom bilansu. Pogledajte maloletne rušitelje na gradskim ulicama i zaplačite nad našom zajedničkom budućnošću. „Izgubljena generacija“ se okuplja i sprema za rat.
Ovo nije cri de coeur za izgubljene i izdane. Niti jadikovka o osiromašenima. Nasilništvo rulje, gnusno i neoprostivo, mora se uvek osuditi. Ali oni koji terorišu i ruše London takođe su simptom ozbiljnije bolesti. U nestabilnim društvima, narodna volja – i kad se sama nudi i kad biva zavedena – može da bude opasna. Većina od 53% ispitanika koji bi podržali ponovno uvođenje smrtne kazne (i od kojih se 8% opredelilo za streljački vod ili gasnu komoru) ne bi ni u snu pipnuli policijsko vozilo, ali ne može se reći ni da se njihova vizija poklapa sa utopističkim ambicijama Dejvida Kamerona.
Propast tržišta ide zajedno sa ljudskim stradanjima. S druge strane, čini se da će socijaldemokratija, sa svojim merama zaštite, skupim školstvom i zdravstvenom zaštitom za sve, biti neodrživa u mračnim vremenima koja nam predstoje. Ali realnost pokazuje da je ona jedino rešenje. Nakon Velike ekonomske krize, Britanija se prestrojila, makar na neko vreme. Razlike u primanjima su smanjene, socijalna država je rođena, kvalifikacije su porasle i ekonomski rast je ubrzan.
Ovaj isti model se ne može jednostavno prepisati, ali kao što je Adam Smit shvatio, ni dobro društvo se ne može razviti ako veliki broj njegovih pripadnika živi u bedi, pa je samim tim i opasan. Ovo nije pohvala determinizmu, jer siromaštvo ne nalaže bezakonje. Međutim, neće biti dovoljno ni da izgrednike obasipamo prezirom, kao da se radi o nekoj parijskoj kasti.
Jedna od najtragičnijih činjenica londonskog previranja jeste to što nam je ova uništena generacija potrebna, ukoliko mislimo da se ikad ponovo osećamo prosperitetno i bezbedno. Ako za današnje izgrednike ne bude posla i ako se ne nađe način da se njihove kvalifikacije iskoriste, onda je Britanija u mnogo ozbiljnijem problemu nego što misli.
Finansijske krize i ljudske katastrofe odigravaju se ciklično. Svaka nova prilika preti da bude ozbiljnija od prethodne. Kao što je Galbrajt napisao, „pamćenje je mnogo bolje od zakona“ u zaštiti od finansijskih iluzija i ludila. U doba štednje, ima luksuza koje Britanija više ne može da priušti. Amnezija je među prvima na tom spisku.
Meri Ridel, The Telegraph, 08.08.2011.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 11.08.2011.