Nedavni intervju Fransoa Olanda ponovo je pokazao da Francuskom upravlja inteligentan, stručan i blagonaklon predsednik. Ali to nije dovoljno u vremenima sve dublje krize, koja je najpre zahvatila finansije i ekonomiju, a sada prodire u celokupni politički sistem Evrope. U Italiji smo svedoci uspona rušilačkih političkih snaga. Nešto slično se događa i u Francuskoj.
U Parizu i ekstremna levica i desnica grme protiv Berlina i Brisela, predstavljajući umerene političare kao slabašne korumpirane sluge globalnog kapitalizma. Oni ukazuju na zaista brojne greške načinjene tokom evrokrize i slabosti aktuelne vlade, nudeći radikalnu terapiju: kraj štednje, napuštanje evra, više nacije, manje Evrope. Istovremeno, oni hrane otpor prema navodno kukavičkim zagovornicima stabilnosti sistema. Mnoge Francuze ovo podseća na tridesete godine prošlog veka. Za sada je ovo poređenje preterano, ali možda će uskoro postati realno.
Francuskoj danas je potreban suvereni državnik koji odiše sigurnošću, drži se jasnog reformskog kursa, javno koriguje greške i time kontrira populistima. Nikola Sarkozi nije bio takav čovek, a nije ni Fransoa Oland. On je bio dugogodišnji predsednik razjedinjenih socijalista. Trudeći se da sačuva partiju navikao se na stalne kompromise. I kao predsednik Francuske zadržao je istu strategiju. Posledica toga je da građani ne razumeju šta on zaista želi. Oni ne razumeju smisao žrtvovanja koje se od njih zahteva. Žale se na nedostatak vođstva, a to je opasno u republici zavisnoj od jakog čoveka u Jelisejskoj palati.
Oland je čas liberal, čas socijalista. Želi da rastereti kompanije, ali od njih traži da plaćaju porez na bogatstvo. Namerava da liberalizuje tržište rada i istovremeno stvara državno subvencionisana radna mesta. Hoće da štedi, a povećava pomoć porodicama. Zahteva konsolidaciju budžeta, ali odbacuje politiku stroge štednje. Oland želi da udovolji svima, ali svi se samo sve više ljute na njega.
Predsedniku je zaista teško. Spore reforme i gomilanje dugova tokom poslednjih decenija, za šta Oland nije odgovoran, dostigli su kulminaciju. To bi moglo da ga sruši. Olandov stav da je učinio sve što je neophodno i da sada samo treba da se sačeka privredni oporavak – je riskantan. Savetovali su ga da održi govor kao Čerčil, o krvi, znoju i suzama i da time pokuša da prene deprimiranu naciju. Predsednik je odgovorio da ne želi da plaši ljude, već da im ulije nadu. Ali to mu još uvek nije pošlo za rukom.
Stefan Ulrich, Süddeutsche Zeitung, 29.03.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 01.04.2013.