U vreme Tita i Miloševića se verovalo da ograničenost tih režima ne dopušta da se vode dobre politike. Takođe se verovalo da će odlaskom tih politika doći do značajnog poboljšanja u kvalitetu javnih politika i do boljeg uređenja Srbije. Ali ako se neko verovanje pokazalo kao pogrešno, onda je to očito ovo, da će se odlaskom loših režima značajno poboljšati politika i uređenost zemlje.
Ta prilika da se nešto značajnije uradi na poboljšanjima u Srbiji je došla sa promenama krajem 2000. I ta prilika je toliko loše iskorišćena da ne možemo, a da se ne pitamo zbog čega je period posle godine koja je trebalo da bude prelomna samo jedna „velika propuštena prilika“. Neću ovde govoriti o popravljanju ugleda zemlje, o tome da li se i za koliko bolje živi, o tome da li su obrazovanje i zdravstvo bolji sada neko nekada. Neću govoriti o tome, jer to zavisi od mnogo stvari i procene mogu biti nesigurne.
Govoriću samo o nekoliko stvari koje su svima očigledne i u vezi sa čijim tumačenjem nema spora. A tih nekoliko rečitih stvari su samo ilustracija za osnovnu stvar koju želim da kažem – da je u Srbiji jedan od glavnih, ako ne i glavni problem, u nesposobnosti političkih elita. Pod političkim elitama ću podrazumevati one koji su u vrhu tekućeg političkog života. Dakle, odredba je faktička, a ne normativna (oni koji bi bili poželjni kao politička elita).
Spisak očitih ilustracija počnimo sa gasom, zato što je to sada aktuelno. Kako su Rusi zavrnuli gas, Srbija se našla u velikim problemima, jer nema gasne rezerve. Ima skladište u Banatskom dvoru, ali tek kada su Rusi zavrnuli gas neko se setio da je ono prazno. Kako u normalnoj državi može da vlada tolika neodgovornost da niko ne vodi računa o rezervama i da se oslanja 100% na tekuće ruske isporuke, tim pre što su Rusi svoju energetsku moć demonstrirali Evropi i pre tri godine. Ili ako se zna da na gasovodu može doći do havarije i prekida isporuka.
Stare članice Evropske unije imaju obavezu da poseduju skladišta nafte i gasa koja podmiruju tromesečnu potrošnju u zemlji, a nove članice su dobile prelazne periode da takva skladišta naprave. Takva obaveza je bazirana na prošlom (lošem) iskustvu.
Srbija nije članica, pa nema takvu obavezu, ali to ne bi smelo da znači da ovde elite mogu da budu neodgovorne, a izgleda da jesu. Em im je skladiše u sred zime prazno, em govore da bi postojeće skladište od 100 miliona kubnih metara bilo dovoljno, samo da je puno. Naravno da ne bi bilo dovoljno, jer je dnevna potrošnja u zimskim danima 10-12 miliona. Dakle, da je puno, bilo bi dovoljno za osam-devet dana.
To što se dešava sa gasom je nažalost samo jedna od mnogih ilustracija potpune nesposobnosti političkih elita u Srbiji. Pogledajte autoput. Ni osam godina od 2000. ne može da se izgradi trasa Beograd-Horgoš, iako je to ravničarska, najlakša i najjeftinija trasa. Ni da se dovrši koridor na jugu do makendonske granice. Dok je Hrvatska izgradila autoput kroz bespuća Gorskog kotara i zaleđa Dalmacije. Pogledajte kako osam godina ne može da se popravi pruga Beograd-crnogorska granica, pa voz od Valjeva do Beograda (opet ravničarska trasa) ide dva sata na dužini manjoj od 100km, tj. manje od 50 km na sat. A u vreme kada su 1880-ih pruge podignute u Srbiji, voz je išao 40-50km na sat. Današnja Srbija ne može za osam godina da rekonstruiše tu prugu, a kneževina Srbija je za tri godine izgradila prugu od Beograda prema Carigradu i Solunu.
Pogledajmo dalje, Beograd nema mostove, a treba mu bar jedan na Dunavu i bar dva na Savi. Zadnji most u Beogradu je otvoren desetak godina pre smrti Josipa Broza, a od vremena kada je umro je prošlo 28 godina. Niti Srbija može da izgradi obilaznicu oko glavnog grada. Niti da počne metro. Niti da učini ono što je potrebno da zemlja dođe na tzv. belu šengensku listu, a Bugari su tamo od 2001, Rumuni od 2002. Niti…
Pretenciozno je pričati o gasu, železnici, autoputu, mostovima, metrou, beloj listi… To su mnogo veliki poslovi. Čemu pominjati njih, ako beogradske vlasti prošlog leta nisu mogle ni da zaštite grad od komaraca. A to navodno nisu mogle, jer in je bio potreban dan bez vetra, temperatura do 28 stepeni, vlažnost… Ne znam ništa o zaprašivanju protiv komaraca i drugih insekata, ali znam nešto drugo. U američkoj saveznoj državi Virdžiniji (tu je i glavni grad Vašington), gde sam bio gostujući profesor, za godinu dana nisam video nijednog komarca. A kažu da bi ih bilo „po dva u kilu“ da nema zaprašivanja, jer je teren vrlo močvaran. Leti se temperature tamo retko spuštaju ispod 35, vlažnost je 90-100%… Ako oni mogu da zapraše celu federalnu državu veličine Srbije, valjda to mogu i ovi naši. Mogli bi, da nisu nesposobni. A jesu i to bode oči. Jedini problem je što se takve stvari ne menjaju brzo. A da bi stvari počele da se menjaju, prvo je potrebno da kao većina uočimo da su nam političke elite potpuno nesposobne.
Peščanik.net, 12.01.2009.