Tamne, zapuštene, ulegle u zemlju, ili nedavno obnovljene i sveže obojene – to su uglavnom lepotice kojima se Vologda opravdano ponosi. Najlepši su balkoni, njihove čipkaste ogradice iz kojih rastu po dva, po tri stuba koji podupiru čisto dekorativnu gornju repliku ogradice, najčešće lučno zaokruženu pod bogatim arhitravima. Ako sada, zimi, vidiš kako se iz dimnjaka vije bela nit dima, i tebi je toplo na srcu.
Ali, nažalost, stare drvene kuće više nisu statusni simbol, znak bogatstva. Savremeni bogataši kojih čak i u Vologdi već ima podosta, žive u betonskim dvorcima sa okruglim kulicama po uglovima, kao na utvrđenjima. Ponekad se mogu videti čak i puškarnice (stil gradnje, ili realna potreba da se zaštiti bogatstvo sumnjivog porekla?). Stare drvene kuće, posebno one na najboljim lokacijama, sve češće gore. Centar grada je tako pun tužnih zgarišta na kojima utvrđenja još nisu uspela da niknu. Oko svake kuće, pa i oko zgarišta, velike su, sada zavejane bašte. Na golim granama crne siluete vrana. Crno na belom. Nepomično. Simbol strpljenja? Pretnja?
Vrane takođe kruže nebom, oko brojnih zvonika. Među kućama, na obalama reke, u dubokim dvorištima, među zadimljenim fabričkim halama – svuda su crkve i zvonici, velike i male crkve, neke bele, lepo održavane, a druge ruševne, ili prepravljene u pogone, odnosno skladišta. Posebno gusto su njima obrasle obale: tamo su poređane u dugačak niz, veličanstvene i manje veličanstvene. Tako sam došao u malu crkvicu na samoj obali. Radni dan pre podne, liturgija je već davno bila odslužena, u crkvi nikoga. Nikoga osim ikona, naravno, koje su očigledno bile nove, ali izuzetno dobro slikane, u novgorodskom stilu. Niska zasvođena crkva ih je bila prepuna, a njezini beli zidovi su odražavali njihovu crvenkastu toplotu. Ne, nisu bile prisutne samo ikone, tu se moglo osetiti prisustvo svih tih milih, toplih likova, koji su sa ikona sišli u ovaj surovi severni predeo da bi ga ogrejali, i još prisustvo anđela koji su ostali posle liturgije, i nikuda nisu žurili, kao ni ja.
Nedaleko odatle stoji vologodski kremlj, a uz njega ogromna crkva svete Sofije, koja je već decenijama zatvorena “zbog popravke”. Do sada su završili samo pozlaćene kupole, zato ove blistaju već izdaleka i Vologda se baš po njima može prepoznati. Ali, zatvorena crkva je ipak zatvorena crkva. Tužno.
Ušao sam u Kremlj gde je i mesni muzej koji je po broju i lepoti ikona jedan od najbogatijih u Rusiji. Skoro neverovatno je kako je taj provincijski gradić mogao da okupi dela tako vrhunskih majstora. I da se za vreme sedamdeset teških godina sve to sačuvalo. I da toga ima toliko! Međutim, ako pomislim na sve one zatvorene i oskrnavljene crkve koje sam video na rečnim obalama Vologde, i ako je istina da je bar deo njihovog bogatstva sada u muzeju, to više i nije tako čudno. Ali, ko ih je u tom slučaju spasao od propasti, ko ih je sačuvao, ko ovako znalački izložio? Sve to je, naime, i u ovim krajevim, dugo bilo nepoželjno.
Za mnom su u muzej ušla deca, dvanaestogodišnjaci. Oslušnuo sam i saznao da je u vologodskom muzeju u najtežim vremenima službovao poznati istoričar umetnosti, izuzetan čovek, koji je zajedno sa vernicima “krao” ikone iz crkava osuđenih na zatvaranje, pa ih, kako je mogao, krio kod sebe u kući, po muzejskim podrumima… Dok nije nastupio čas kada ih je ponovo mogao izložiti, doduše ne više u prvobitnom okruženju, ali svejedno dostupne svima koje zanima duhovno nasleđe. Onda je učiteljica govorila o Dionisiju, velikom ikonopiscu, koji je radio u ovim krajevima. O Dimitriju, Kirilu, Martinijanu, Ferapontu, Nilu, … o svecima koji su tu živeli. Deca su samo blenula. Ja takođe. Pre nego što je došao na sever, Dionisije je slikao freske u Uspenjskoj sabornoj crkvi moskovskog Kremlja. Bio je prvi slikar Rusije. Ali, svoja glavna dela nije ostavio u Moskvi, nego u dalekoj, hladnoj provinciji – u malom Ferapontovom manastirčiću, možda najnežnije freske na svetu, u Kirilovom manastiru ogromni ikonostas, kome na svečanoj blagosti i pounutranjenosti dobrote može da zavidi i Rubljov, i još mnogo toga. Pre nego što je došao na sever, Nil je na Atosu učio da čisti i otvara srce, kako bi se u njega mogao useliti najdraži gost, Duh Sveti, izvor neiscrpne ljubavi. A naučio je takođe da crkva ne sme biti bogata, da ne sme da se ulaguje moćnicima ovog sveta. I to je učio druge. Na primer Dionisija, koji je upravo zato toliko vremena proveo na severu, jer je u prestonici postao nepoželjan.
A Martinijan je, pre nego što je došao na sever, neko vreme bio na čelu Trojice-Sergijeve Lavre blizu Moskve. Među prvim ljudima ruske crkve i države. Međutim, nije bio čovek kompromisa. Kao i Nil, smatrao je da će lakše kamila proći kroz iglene uši, nego što će neki ući u carstvo nebesko. Koliko crkava, koliko svetinja, koliko svetaca!!! Za to postoji svojevrsno objašnjenje:
Kažu da je Ivan Grozni hteo ovde da napravi prestonicu, želeo je, naime, da se skloni iz preopasne Moskve. Tri godine je zidao tvrđavu i sabornu crkvu, sve dok mu jednog dana iz zasvođene tavanice buduće svete Sofije nije slučajno (slučajno?) na glavu pala cigla. Da bi neko mesto postalo grad potrebni su milioni cigala. Da bi se sudbina grada potpuno izmenila, dosta je i jedna jedina. Na primer, cigla koja je pala na glavu Groznome. Kažu da je Grozni zbog cigle tako zamrzeo, najpre nedovršenu crkvu, a onda i ceo grad, da je hteo da ih uništi, ali su ga ipak umilostivili pa se predomislio. Ostavio ih je da služe, kako je sam to zamišljao, kao mesto nesreće: u ta ledena, neplodna mesta je zatim, kao i njegovi prethodnici, u izgnanstvo slao sve što je bilo nepoželjno.
Dopisnica – Vologda (2)
Danas, 08.05.2006.
Peščanik.net, 07.05.2006.