Treba reći da sam se prema problemima Izraela dugo odnosio nekako neozbiljno. To jest, manje-više tako kako se prema njima odnosi većina intelektualaca šestine zemljine kugle (Rusije, prim. prev). Kao istorijska domovina Izrael me nije interesovao; i sama pomisao da se nađem usred gomile Jevreja izazivala je u meni nešto što je najsličnije strahu od gušenja. Suviše mi je očigledna bila zadivljujuća adaptibilnost mojih sunarodnika u Rusiji, pa mi je verovatnoća da u istorijskoj domovini bude manje bezobzirnog arivizma izgledala – zanemarljivo malom. I uopšte, država zasnovana na nacionalnom principu je stvar utopije.
Ali po pitanju prava Izraela na postojanje nisam se kolebao. Takođe, kad smo već kod toga, ni po pitanju sukoba između Izraela i Arapa. To jest, stvorena je država kao posledica genocida nad Jevrejima u Evropi, stvorena je na istorijskom mestu, gde svaki kamen poznaje svakog Jevrejina skoro lično i dobro ga se seća. I oni su je napravili i postigli nesumnjive uspehe u izgradnji toga društva. Ipak su Jevreji sposobni da mućnu glavom. A to što neprestano ratuju protiv Arapa, izgledalo mi je ne toliko kao nacionalni, već kao socijalni konflikt. Kao, pametni Jevreji bi hteli da žive tiho i mirno, a neuporedivo manje inteligentni Arapi, ustvari varvari, koliko god su u stanju tome smetaju. Prosto iz zlobe i gluposti. Tako sam mislio, utoliko pre što je na strani Arapa bila sovjetska vlast. Prosto nisam mogao drukčije da mislim: ako je sovjetska vlast za, znači da sam ja protiv; zato što sovjetska vlast… ma jasno, zato što ona nije u stanju da podržava ništa normalno na ovom svetu.
To je, mora se priznati, bio veoma jak argument, i njegovu snagu i danas osećam. Sećam se, na drugoj ili trećoj godini studija, otišao sam na ćevape sa kolegama sa grupe moje žene i tamo razgovarao sa nekim Palestincem koji me je ubeđivao da će Izrael u svakom slučaju biti zbrisan sa lica zemlje, da po broju ljudi sa visokim obrazovanjem Palestinci prevazilaze Jevreje i tako dalje. Moram priznati da je Palestinac u meni izazvao krajnje negativnu reakciju. Njegovi pogledi su se potpuno uklapali u sliku o sukobu Jevreja i Arapa kao sukobu normalnih ljudi i fanatika.
Sećam se takođe, već posle perestrojke, kratkog razgovora sa Izjom Šamirom, prevodiocem Homera, dopisnikom lista »Zavtra« (glasilo ruskih patriota i antisemita, prim. prev) i borcem za prava Palestinaca na sopstvenu državu. U to vreme već sam radio na »Vestniku novoi literaturi« i to što je govorio Izja delovalo mi je kao dosta zanimljiv, mada neuverljiv spoj provokativnih paradoksa, i nije ostavilo skoro nikakav utisak na mene. U to vreme sam čitao dosta savremenih izraelskih autora i oni koji su Arape opisivali sa simpatijama su mi izgledali sasvim uračunljivo. Patriotska propaganda, bez obzira na pripadnost, bila mi je uvek odvratna. To jest, najopštije govoreći, cela stvar mi je izgledala ovako: Jevreji su uporni, nažalost dosta plašljivi i često ne baš osetljivi momci, i zato su prvi na svetu – i u komsomolu, i u partiji, i u kosmosu; ali je njihova jevrejska država njihov problem i oni imaju pravo da ga rešavaju onako kako ga rešavaju: mene se to nije ticalo.
Situacija se izmenila kada sam se obreo u Americi. Za početak, susreo sam se sa tom proizraelskom javnošću koja je po masovnosti prevazilazila svaku razumnu pretpostavku. Neću reći ništa novo – to su bili obični provincijalni nadobudni skorojevići, ali ih ja u takvoj koncentraciji u životu nisam video. Nije vam to Odesa, gde u tipu koji se naziva odeskim čuči ne samo anegdotska provincijalnost akcenta i razoružavajuća prostota reakcija, nego i izvesni šarm skoro prirodne, znanjem još neiskvarene svesti. Ali ova vrsta skorojevića je bila nešto sasvim drugo. To je bilo ono: prezirem ono što ne razumem i o čemu pojma nemam. Avaj, veoma dobro sam poznavao taj tip, ali ne u jevrejskoj, nego u ruskoj varijanti. Kod nas se to zvalo »ham« (primitivac, po Nojevom sinu, koji je ismevao pijanog oca, prim. prev). Ham intelektualac je čovek sa površnim tehničkim obrazovanjem koji ništa ne zna, sem onoga što je čuo preko televizije, ali ima svoje mišljenje, i to kategorično, ama baš o svemu. Naravno, njujorški ili bostonski Jevreji su bili još mnogo gori, jer su bili provincijalniji i ambiciozniji. A i kako ne bi – izborili su se za ekonomsku nezavisnost, seli za vrat američkoj državi i nimalo ne sumnjaju da je to priznanje njihovim vrlinama.
Ali, važnije od svega – jedna od najčešćih manifestacija njihovog primitivizma upravo je ljuti proizraelski patriotizam, koji je u meni izazvao punu nedoumicu i naterao me da se zamislim. Ako su ovi ovde za, onda s tim nešto nije u redu.
Promeni mog stava nesumnjivo je doprinela i ruska televizija ovde u Americi, propagandistička, da povraćaš, a kada se informacija zamenjuje propagandom, znači da je to nekome neophodno, zar ne?
Ipak, najvažnije otkriće je bilo nešto drugo, tačnije, otkrića je bilo nekoliko, ali da počnem od jednog »bočnog«. Ovde u Americi sam otkrio da nije samo sovjetska vlast od naroda krila istinu, jer je pravilno zaključivala da njena fiktivna konstrukcija ne bi podnela direktan dodir sa stvarnošću. Uvideo sam da i mnogi, meni lično simpatični liberalni i opozicioni mediji u Rusiji, štampani i elektronski, svojim čitaocima svesno i planski ne saopštavaju svu istinu o arapsko-izraelskom sukobu. To jest, uvek su spremni da daju reč još jednom zaštitniku Izraela koji vodi neravnopravnu i plemenitu borbu protiv horde nepismenih terorista, a sve što bi moglo da baci makar i senku sumnje u tu uhodanu verziju, ne dolazi u obzir. A da li su baš tako besprekorne izraelske specijalne službe i armija, ima li ili nema neke granice u samoj ideologiji operacija odmazde, kako uopšte sve to izgleda, ne samo sa strane Izraela, nego i sa strane njegovih protivnika? Puno ćutanje, pa sad ti vidi.
Još važniji momenat: u Ameriku sam došao u poslednjim godinama Bušovog predsednikovanja i na moje oči, paralelno sa predsedničkom kampanjom, intelektualna Amerika je počela da se budi iz moralnog sna u koji je sebi dozvolila da utone posle 11. septembra. A pošto sam se nalazio na Harvardu sa njegovim Devis centrom za ruske studije, imao sam mogućnost da rano dijagnostikujem ove prve stidljive pulseve političkog otrežnjenja, pre svega u odnosu na rat u Iraku i uopšte bliskoistočnu Bušovu politiku. Polako sam počeo da potpisujem pisma i zahteve Human Rights Watch-a, da čitam dokumente i izjave drugih poznatih organizacija za ljudska prava. I otkrio sam stvarnost koja je od mene ranije bila sasvim skrivena. Skrivena iz raznih razloga – zbog moje lenjosti i slabog interesovanja za izraelsku problematiku, zbog sujetne ubeđenosti da je i onako već sve poznato, to jest da pametniji narod ratuje protiv glupljeg. Između ostalog i zahvaljujući sasvim jednostranoj poziciji onih institucija u koje sam do tada imao poverenja, jer su u svemu ostalom zadovoljavale moju nekonformističku dušu.
Na kraju sam se uverio da priča o Izraelu kao nevinom jagnjetu Božijem koje se bori protiv divljih varvara nije ništa drugo do još jedan mit koji naši liberalni mediji svesno razvijaju i podržavaju. Ali zato drugi to spore i iznose svoje argumente. Pokazalo se da su na strani onih koji za vreme celokupne istorije Izraela imaju ozbiljne primedbe na njegovo ponašanje – institucije koje zaslužuju veće poštovanje od ruske liberalne štampe. To su praktično sve najpoznatije organizacije za zaštitu ljudskih prava, veći deo evropske i američke akademske scene i liberalna štampa sa obe strane okeana. To jest oni koji su uvek prisutni u ruskim opozicionim medijima kada sasvim opravdano kritikuju Putina zbog autoritarnosti, kao što su ranije sovjetsku vlast kritikovali zbog totalitarizma, koji grde američku politiku na Bliskom istoku, posebno nemoralni rat u Iraku, a onda i u Avganistanu. Ukratko, svi oni su, osim ako se radi o Izraelu, dobrodošli gosti, politički i moralni autoriteti. Ali čim sebi dozvole da kritikuju Izrael, naši liberali ih otpisuju kao levičare, marksiste i proarapske antisemite. Upravo ih tako napadaju mnogi, u svemu ostalom uračunljivi moskovski komentatori-liberali.
Nemam nameru da ovde sudim izraelskom lobiju, ma gde on bio, u njujorškim TV studijima ili u moskovskim redakcijama. Nabrojaću neke važnije slučajeve, kada je Izrael bio meta zaslužene kritike. Pisaću sasvim suvo, kako ne bih izazvao nepotrebnu razdraženost.
Za vreme rata 1948-1949 (koji su započeli Arapi, a dobili Jevreji), desio se potpuno svestan progon pola miliona Palestinaca sa teritorije koja je došla pod jurizdikciju Izraela. Desilo se ono što su branioci ljudskih prava nazvali etničkim čišćenjem, posle čega su polovina palestinskih Arapa postali politički emigranti koje je priznala organizacija Ujedinjenih nacija. Ovu činjenicu do dana današnjeg izraelska propaganda ljutito poriče, a radi se o ključnoj činjenici. Izrael tvrdi da su Palestinci, kao podoficirska udovica, sami sebe išibali, odnosno da su rešili da Izraelu naprave problem i po nagovoru svojih vođa demonstrativno napustili svoje domove. A kad su ih već napustili – onda doviđenja, Yankee go home,bye bye, nazad vas nećemo pustiti. Zašto je etničko čišćenje bilo sprovedeno, može se razumeti – jer jevrejsko stanovništvo inače ne bi moglo biti većina koja štancuje zakone pogodne za Jevreje, a nepovoljne za Palestince.
Godine 1967. Izrael počinje rat protiv Arapa. Munjevitom operacijom zauzima teritorije Egipta, Sirije, Libana, Jordana i od tada, uz poznate izuzetke, ne želi da ih vrati. Naravno, Izrael tvrdi da je izvršio napad zato što je bio uveren da će ih Arapi napasti, ali ipak nisu prvi napali Arapi, nego Jevreji. U svakom slučaju, Ujedinjene nacije i zaštitnici ljudskih prava već više od 40 gdina traže da Izrael vrati okupirane teritorije, da ukloni na njima nezakonito izgrađena naselja, da Jerusalimu vrati status međunarodnog grada, što bi uključivalo i predaju polovine grada pod palestinsku kontrolu. Tek sada, kada je ove zahteve podržao i američki predsednik, oni nisu više tako energično kvalifikovani kao antisemitski. To jest, o njima se govori samo kao o nepravednima. Ali su argumenti ostali isti: a da li bi Rusija dala Kurilska ostrva, da li bi Amerika dala ono što je nagrabila tokom cele svoje istorije, a kako stoji stvar sa Engleskom i Foklandskim ostrvima? To jest, agresija jednih je opravdanje i za druge.
Izraelsko uzvraćanje preteranom silom na napade palestinskih ekstremista. Niko od uticajnih zaštitnika ljudskih prava nije sumnjao u pravo Izraela na odbranu, niko nije štitio dela ekstremista, naročito ona koja su bila usmerena protiv civilnog stanovništva. Mnogi dobro znaju da je postojanje Izraela prosto kec na deset za autoritarne arapske režime koji, kao i naš Putin, skreću pažnju sa unutrašnjih problema na neprijatelja-tuđinca. Ali, Izrael se kritikuje zbog surove i preterane odmazde. Mnogo nam govore brojke iz poslednjeg sukoba u sektoru Gaze. Na izraelskoj strani je poginulo 13 ljudi, a na strani Palestinaca 1300.
Naravno, sve ovo nisu nikakva otkrića, nego nešto što je svima poznato. Ali kada sam, kao pažljivi čitalac ruske opozicione štampe, video kolumnu koja me je uplašila i kada sam pokušao da svojim tekstovima nadoknadim to vapijuće odsustvo mišljenja kakvo postoji u liberalnom delu evropskog i američkog društva, jedini odgovor je bio: »J… se!« Ustvari, nikakvog odgovora nije bilo, prosto su zatvorili vrata i to je sve. Kako je to prosto: dok sam psovao putinski režim, čak i dok sam pljuvao po sovjetskim konformistima, bio sam u redu, iako ponekad preko svake mere oštar. Ali čim sam predložio da se ne urla uraaa, bacajući u vazduh kipe (jevrejske kape, prim. prev), nego da se otvore oči i vidi da se tu ne bore dobro i zlo, nego da je stvar mnogo složenija, da se zlo i dobro, ako baš govorimo u ovim apstrakcijama, rastvaraju u pozicijama obe strane i ponekad ih je teško razlikovati – nećeš bratac, takvo relativizovanje utopije nam nije potrebno. Neka sve ostane prosto: varvari su varvari, a naši inteligenti iz Šepetovke i Kišinjova, to su naša, makar i kučkina, deca. Nikakvo drugo mišljenje, koje bi narušavalo pojednostavljeno tumačenje konflikta, nama nije potrebno.
Nažalost, uprošćavanje, redukcija, često su sinonim za izvrtanje činjenica. Tako je to i po pitanju varvara. To jest, da, ako gledamo površno, kao kroz zid akvarijuma, onda je s tačke gledišta evropocentrične civilizacije izraelski Jevrejin sličniji Evropljaninu nego što je to palestinski Arapin. Ali je i taj evropocentrični pogled već davnih dana bio dekonstruisan kao arhaičan. I nije uvek bilo tako. Setimo se kako su ruska aristokratija i inteligencija u 19. veku ili još ranije gledali na Jevreje iz provincije (a drugih tada nije ni bilo): taj isti Puškin, Vjazemski, to jest svi, da čak ne govorimo o Dostojevskom – kao na divljake, kao na ljude ne samo druge kulture, nego kao na nešto što je van svake kulture. Zato što su Jevreji živeli u svojim smrdljivim provincijskim rupama, ispovedali nikome zanimljive ideje, bili, prema mišljenju najboljih ruskih umova – divljaci, nesrećno, vanistorijsko, neuračunljivo, plesnivo i besmisleno stado ovaca. Da, Puškin, koji je o tome nešto znao, mogao je da iza idiotske nošnje ugleda i erotski impuls toplog ženskog tela, jedino ljudsko što je on u tom mraku mogao da ugleda. Jevreji su za njih bili neki tamo gmizavci u zamašćenim ogrtačima, sa manirima mrskog povlađivanja i potpunim odsustvom samopoštovanja. Nisu to ljudi i Evropljani. I šta? Reći ćete da nisu bili u pravu, jer nisu mogli da predvide kako će – za samo sto godina – da navale nobelove nagrade i genijalni stihovi i slike? Zato, nikakvog smisla nema prebacivati za neko tamo varvarstvo onima koje ne razumete, jer ne liče na vas. Ako neko ne liči, to još ne znači da je zaostao.
Evo još jedne misli. Mi grdimo rusku inteligenciju – gde su joj društvena svest, aktivizam, artikulacija i zauzimanje za važne političke slobode neophodne za normalno funkcionisanje društva! Gde je, na kraju krajeva, solidarnost sa ugnjetenim i obespravljenim! Jadna ruska inteligencija, sposobna je da okupi nekoliko desetina nesaglasnih, ne više!
A šta je sa jevrejskom inteligencijom, makar u svojoj ruskoj varijanti? Kako je moguće da brani isključivo interese svojih? Gde je tu ljudski i humanitarni pogled na život! Zašto nema stotina i hiljada nezadovoljnih jevrejskih demonstranata koji traže da se poštuju prava mirnih Palestinaca, kada ih melje surovi CAHAL (izraelska vojska)! Zar toga uopšte nema? Ili ima samo nekoliko ludaka? Neki tamo Izja Šamir sa svojim Homerom i nekoliko levih i arapskih poslanika u Knesetu? Ali, neka za Arape odgovaraju Arapi, ima i za šta da odgovaraju. A mi, kako da nazovemo situaciju kada inteligencija ne želi da štiti ljudska prava protivnika? Kako da se karakteriše društveni režim u kome po zakonu nacije nisu ravnopravne, a informacija o ljudskim pravima, ako nije saglasna sa zvaničnom propagandom, ima status zločina? I kako da se nazove situacija u kojoj 90 odsto anketiranih ne žele mir? Ja znam kako se to zove i kakav je to režim: nacistički. Nacistički, bre. Običan jevrejski nacizam.
Preveo sa ruskog Pavle Rak
Autor je ruski pisac (1952), poslednja knjiga: Pismo predsedniku, tekst koji smo preneli je 12. nastavak Bergove kolumne Nevaljali Jevrejin (The Bad Евреи)
Mihail Berg, Стенгазета, 24.07.2009.
Prvi put objavljeno na Live Journal 25.06.2009.
Peščanik.net, 22.10.2009.