Komentar najužeg izbora za NIN-ovu nagradu
Januar na domaćoj kulturnoj sceni iz godine u godinu obeleži događaj koji nekima donese, za praznično razdoblje karakteristične razloge za slavlje, a većini momenat otrežnjenja. Radi se o dodeli NIN-ove nagrade, nakon koje slave dobitnici i zasad manji broj dobitnica, dok mnogi dobijaju malo jasniju sliku o tome kakvo je stanje na našoj književnoj sceni. Ova godina mogla bi da bude izuzetak, u tom smislu što je svaki od preseka donosio poneko iznenađenje, a u najužem izboru je ostalo 6 romana, od kojih su 4 napisale žene, što je presedan vredan pohvale. Naime, žene čine ako ne i veći deo, onda svakako polovinu čitalačke publike. Žene su sve aktivnije i kao autorke književnih dela, te bi ova vrsta presedana, i za neke iznenađujuća zastupljenost književnica u najužem izboru, trebalo da bude stalna praksa.
No, pre nego što damo svoj osvrt na romane koji su svoje mesto našli u najužem izboru, zadržale bismo se kratko na brojkama i, zašto to ne reći, započele bismo taj proces trežnjenja i pre same dodele. Ovogodišnji spisak pristiglih romana brojao je 200 naslova. Za teritoriju naše zemlje to je izuzetno veliki broj, koji poziva na pitanje odnosa kvantiteta i kvaliteta. Prvi presek doneo je i prva iznenađenja, a ona nisu izostala ni u najužem izboru. Od 6 naslova među kojima će se birati pobednik ili pobednica, najmanje 3 su se u najužem izboru našla kao potpuni autsajderi, dok su očekivani favoriti trku završili u prvom preseku. To je s jedne strane dobro, jer se otvaramo ka mladim autorima i autorkama, i naizgled prestajemo da se držimo nekog ustaljenog načina razmišljanja kada je književnost u pitanju. S druge strane, napredak u poetičkom smislu jedva da je vidljiv, pa je tako došlo samo do smene imena, dok su teme i pristupi manje-više ostali isti. Tu je zatajila kritika. Odavno već ona u Srbiji ne funkcioniše onako kako bi trebalo. Profesori štite studente, urednici svoje pulene, marketing je agresivniji nego ikad, a publika okrenuta tradicionalnim medijima retko kada ima želju i volju da se okrene nečem novom.
Kao i ostali kojima je književnost bitna i mi s nestrpljenjem očekujemo Dan D(odele). Iz naše perspektive gledano, romani koji dođu do najužeg izbora moraju ponuditi publici nešto novije i kvalitetnije u odnosu na prošlu godinu. Nama je stalo da vidimo sklad između forme i sadržaja koji uspeva da se održi do kraja romana. I najvažnije, s obzirom na dominantna ideološki konzervativna podvaljivanja, stalo nam je da romani koji se nađu u ovom najužem krugu posreduju jasne i za savremeni trenutak relevantne poruke.
Slavka Vlalukin
Lana Bastašić – Uhvati zeca
Debitantski roman Lane Bastašić Uhvati zeca je priča o ženskom prijateljstvu koje nastaje, razvija se, menja i razgrađuje, sve u uskoj vezi sa konkretnim društvenopolitičkim okolnostima. Iako se za feranteovski odnos dveju prijateljica, obeležen konstatnim rivalitetom i ambivalencijom, ne može reći da je naročito inovativan, lokalna obojenost priči daje određenu specifičnost i težinu, razotkrivajući i suočavajući sa načinima na koje politička stvarnost i te kako oblikuje međuljudske odnose.
Lana Bastašić je kroz pitku i pristupačnu, filmičnu formu road romana i dva pripovedna toka, na savremenom jeziku koji obiluje lokalizmima i ne prihvata postjugoslovenska jezička razgraničenja, ispričala uzbudljivu i bolnu, generacijsku priču. Pripovedačica romana, trajno ambivalentna u odnosu na sopstvene želje i iskustva iz prošlosti, nije samo utelovljenje generacijskog glasa. Njena perspektiva oblikovana jugoslovenskim, postjugoslovenskim, te emigrantskim iskustvom, naslanja se na dosadašnju literarnu tradiciju autorki s ovih prostora, i to onih koje pišu sa svešću o neraskidivoj povezanosti ličnog i političkog.
Aleksandra Aksentijević
Branka Krilović – Prekasno
Prekasno: starinski roman autorke Branke Krilović, pokušava da, na šta i sam naslov otvoreno ukazuje, ispripoveda priču o dvoje ljudi koji ipak ne dobijaju drugu šansu za srećan život u dvoje. U pogledu žanra, reč je ljubavnom romanu sa trostrukim zapletom: nekadašnja gimnazijalka i njen profesor matematike ponovo se sreću i dok prepričavaju istoriju sopstvenih životnih poraza – kao partnera i kao roditelja – oni ulaze u vezu, bez puno strasti, ali sa puno razumevanja i egzistencijalne, ne toliko emotivne bliskosti. Junakinja je i muža i kasnijeg partnera izgubila u ratovima devedesetih, a profesor govori o tome kako je dvostruko izgubio suprugu Mionu – prvi put nakon što ona, kao slavna jugoslovenska glumica, odlazi u Bon sa rediteljem iz Italije, a drugi put kada Miona umire od raka.
U romanu je poetički najinventivnija namera autorke da, u trenutku kada je „generacijski“ roman jedan od najpopularnijih žanrova, govori o generaciji koja je neminovno zakopana u vlastitoj prošlosti, te da erotski zaplet prikaže ne kao zajedničko suočavanje sa životom, već kao zajedničko suočavanje sa samoćom i pomalo morbidno uživanje u iščekivanju smrti i samoviktimizaciji. Međutim, emotivni naboj, ironijski i subverzivni potencijal koji ovakav zaplet poseduje razoren je mešavinom patetične arhaičnosti i naturalizma, zbog čega je dominantan utisak o romanu njegova anahronost. Psihološka uverljivost stanja kao što su depresija nakon smrti bližnjih, rezigniranost i duboka tuga puca pod teretom naracije u kojoj se nižu samo sumorne scene i gubici. Na sve to, doslovno su nakalemljene tirade o kanonskim piscima srpske književnosti poput Mihiza, Kiša, Duška Radovića. Time je dodatno bačena senka na ubedljiv i težak jezik introspekcije. Umetnički su najuspelija upravo ona mesta u romanu gde se autorka odriče paternalističkih filozofskih i kulturoloških uvida – dnevnik profesorove ćerke Milice, u kome ona govori o svom odnosu prema majčinom odlasku, te Mionin poriv da ostavi trag o borbi sa iscrpljenim i bolesnim telom. Pesimistični ton, koji rezultira pre mlakom melanholijom nego opipljivom tugom, zaokružen je činjenicom da je jedina druga šansa koju profesor dobija ta da njegova druga partnerka, za razliku od prve, pristaje da svoje poslednje trenutke podeli sa njim.
Jelena Lalatović
Jelena Lengold – Odustajanje
Odustajanje Jelene Lengold je u žanrovskom smislu zanimljiv spoj romana o odrastanju i lirskog romana koji kroz tri životna perioda prati unutrašnji život junakinje trajno obeležen porodičnom traumom iz detinjstva. Roman se temom razvoja i sazrevanja žene upisuje u dugu tradiciju ženskog obrazovnog romana, a svojim trećim delom, koji prikazuje problematični odnos majke i kćeri, i u savremenu tradiciju ovog žanra. Ono što mu u odnosu na dati žanr nedostaje jeste kontekstualizovanje razvoja žene širim (društvenim) okvirom – unutrašnji život protagonistkinje i naratorke u potpunosti je određen, direktno ili indirektno, nesrećnim i traumatičnim događajem iz detinjstva. S druge strane, stilska izvedba romana uspešno predočava odgovarajuća raspoloženja, prikladnim tonom pripovedanja, sugestivnim fantastičnim motivima, efektnim konstrukcijama atmosfere scena, itd. Sve to čini da roman dobro ilustruje osećanje izolovanosti i teret ćutnje, kroz koje se prikazuje i svaki razvoj lika – u krajnjem, izostanak razvoja.
Dara Šljukić
Goran Marković – Beogradski trio
Roman Beogradski trio proizvod je Markovićevog ličnog interesovanja za temu Golog otoka i sudbine ljudi koji su na njemu boravili. U ovoj građi za roman, Marković prezentuje obilje prikupljene dokumentacije u vidu službenih dokumenata, privatnih i službenih pisama, izveštaja i dnevnika, dok visoki komunistički funkcioneri poput Aleksandra Rankovića, Jove Kapičića i Koče Popovića figuriraju i unutar dokumentarnog i unutar fikcijskog sloja. No, glavni junak je britanski pisac Lorens Darel, čije se službovanje u Jugoslaviji poklopilo sa donošenjem Rezolucije Informbiroa, a koje je kasnije poslužilo kao inspiracija za Darelov roman Beli orlovi nad Srbijom. Na osnovu tih informacija, Marković gradi lik Darela koji u Jugoslaviju dolazi kao obaveštajac. Susret sa Verom, ženom koja je angažovana kao njegova profesorka srpskohrvatskog, poremetiće Darelovu misiju u Jugoslaviji, promenivši joj smer. Sama radnja dobiće još jedan narativni tok jer kada Verin suprug završi na Golom otoku, ona se za pomoć obraća upravo Darelu nakon čega njih dvoje započinju (nešto što treba da predstavlja) ljubavnu vezu.
Iako autor svoje delo svrstava u žanr „erotskog trilera sa temom Golog otoka“ ono je zapravo žanrovski neodredivo. Glavnih odlika žanra trilera nema ni u naznakama, naročito ne erotskog, iako je ljubavni troguao stvoren već u prvoj trećini romana. „Beogradski trio“ pred čitaoce i čitateljke jednostavno iznosi niz informacija, koje se, zahvaljujući dokumentaristici i karakterizaciji samog Darela prihvataju lako, ali čini se kako njihova jedina funkcija može biti ta što kod onih koji i koje čitaju, a tek se upoznaju sa ovom temom, može probuditi interesovanje za eventualna dalja istraživanja. Očigledna je Markovićeva želja da se otvoreno (pro)govori o sudbinama Golootočana i zatvorenica na Sv. Grguru, ali nedostatak jasnije žanrovske konstrukcije tu ideju ostavlja nedovršenom, u nekom međuprostoru između fikcije i dokumentaristike. Najbolji deo romana jeste njegova završnica, dobro promišljena i čvrsto vezana i za fikciju stvorenu u okviru priče o Darelu i Veri i za samu Darelovu biografiju. Da se i ostatku dela pristupilo sa istom pažnjom, konačni proizvod bi bio mnogo uspeliji.
Slavka Vlalukin
Saša Savanović – Deseti život
Roman Deseti život autorke Saše Savanović je od izrazitog značaja ukoliko striktno posmatramo odabir teme koja je u direktnoj vezi sa aktuelnim pitanjima važnim za našu svakodnevicu i društveno-politički momenat u kom se prevashodno mlade generacije trenutno nalaze. Mehanizam kapitalističkog uređenja u svakom mogućem smislu potire sve ono primarno ljudsko u nama, ostavljajući iza sebe pustoš, besmisao kao i krvave tragove odustajanja iza svih nas, a u kojima se potom utapaju potonje generacije i tako u krug. Samodestrukcija je spiritus movens ovog romana što je sa jedne strane samo osvežena verzija Crnog talasa iz „veselih“ devedesetih.
Dakle, postavlja se pitanje da li je autorka pogodila srž trenutka u kom se nalazimo, a koji traje već 29 godina, ili je pak taj trenutak samo prerađena verzija ranijih dobro poznatih narativa. U svakom slučaju, vreme je da naši pisci krenu novim tokovima i da otvore nove teme koje će svojim čitaocima i čitateljkama ponuditi nešto više od besmisla i nespretno predočenog toka svesti. Stoga i u tom ključu, ispred sebe ne samo da nemamo jedan originalan tekst koji pored pitanja donosi i nekakva konkretna rešenja, već i pored svih nedostataka, primećujem recikliranje modernog, urbanog stila koji za cilj ima da se zaključa sam u sebe i svojom mističnošću nadalje zbunjuje čitaoce. Zato pored odabira teme koja je u nekim momentima imala sjajne uspone i blistave momente, ovaj roman predstavlja samo stanje permanentnog besmisla u kom se i njegovi junaci nalaze.
Nevena Šaulić
Vladimir Tabašević – Zabluda svetog Sebastijana
Zabluda svetog Sebastijana Vladimira Tabaševića je roman o odrastanju dečaka Dina, koji tokom devedesetih godina iz Mostara prelazi u Beograd kao izbeglica. Naslov romana upućuje na legendu o Dioklecijanovom vojskovođi koji se pridružio progonu hrišćana, da bi u tajnosti kao iskreni zagovornik hrišćanstva čuvao živote progonjenih ili, u nemogućnosti da ih spase, navodio ih da se sami žrtvuju. Iako ne naročito funkcionalno, ovu potku autor pokušava da koristi za propitivanje uloga žrtvi ili pravednika koje zauzimamo ili sebi i drugima pripisujemo. S tim u vezi se u romanu naročito skreće pažnja na ulogu jezika u formiranju ličnih narativa kao i u naknadnom dopisivanju ili preoznačavanju sećanja skladno stečenom životnom iskustvu, što se u tekstu realizuje putem različitih, za ovog autora već karakterističnih, jezičkih eksperimenata.
Ne preterano inovativan postupak pripovedanja o odrastanju uz ratne traume iz perspektive deteta autor pokušava da nadomesti proliferacijom stilskih figura i jezičkih igara. Izrazito mnoštvo metafora i poređenja u naizgled liričnom, asocijativnom nizu, pretenduje da ostvari efektne, ironične ili paradoksalne, neočekivane i upečatljive slike i univerzalne životne istine u gotovo svakoj rečenici. Ovakav postupak čak ne ostaje ni sam sebi svrha, već naracija, najčešće potpuno ispražnjena od značenja, zagušuje sve druge elemente teksta. Ova diskrepancija je možda najočiglednija kada je reč o stilskoj nijansiranosti i inovativnosti sa jedne, i odsustvu bilo kakve reljefnosti u karakterizaciji likova, pa čak i u slučaju (makar i udvojenog) glavnog junaka, s druge strane.
Nimalo produbljeni, neretko negativni, naročito nebitni i do krajnosti stereotipni ženski likovi nisu izostali ni u ovom Tabaševićevom romanu, a izrazito problematična spisateljska praksa autora u ovom kontekstu najočiglednija je na najslabijem mestu u romanu u kom se gotovo transparentan autorski glas obrušava na akterke na kulturnoj sceni, prikazane kao tobože uspešne, licemerne, klasno neosvešćene i lažno društveno angažovane. Isti segment u romanu postaje posebno upadljiv kao neuspeo imajući u vidu da tekst baš na tom mestu pretenduje da formuliše neku vrstu suvisle leve kritike. Međutim, izrazito arogantan, gotovo autoritativan i besmisleno ironičan i napadački ton, zajedno sa nizom problematičnih rodno diskriminatornih praksi u romanu ne ostavlja prostor za njegovo tumačenje kao politički progresivnog.
Irena Jovanović
Završna reč
Od romana iskusnijih autorki, poput Svetlane Slapšak i Jelene Lengold, do knjiga, čini se, odjednom probuđene generacije mlađih autorki, poput Lane Bastašić, Marije Pavlović, Saše Savanović, pokazalo se kako žene i te kako imaju šta da kažu, te da je njihovo pisanje jednako uspešno, ako ne i uspešnije od pisanja njihovih kolega, i to pre svega zato što su one okrenute nekim novim temama i barem delom novim poetikama. Problemi s dosadašnjom produkcijom nisu samo u tome što se rodna neravnopravnost očituje kada je u pitanju vrednovanje i vidljivost ženskog stvaralaštva, već i na nivou teksta.
Već godinama deluje kao da ogromna produkcija romana ne samo da ne dostiže do nivoa najizvrsnijih književnih dela, već da su kriterijumi za vrednovanje veoma sniženi. Toliko da se među popularnije knjige i uspešnije pisce ubrajaju i oni koji jedva da znaju da sastave održivu fabulu, a o stilskoj originalnosti, ili barem umešnosti lepog pisanja gotovo da i nema reči. Iskustvo čitanja tako loše skrojenih tekstova kreće se od dosadnog do mučnog, dok uživanja u čitanju jedva da ima.
U takvim uslovima, uvek se nađu i pojedini uspeliji tekstovi, ali očito je nužna šira i sistematskija promena na sceni. Ko god da dobije ovogodišnju nagradu, a kako smo u našim kratkim prikazima pokazale, svakako su autorke bile uspešnije u sprovođenju svojih zamisli od dvojice kolega čije su knjige takođe u najužem izboru, već sada možemo reći da se dve godine zaredom, i pored nedovoljno dobre produkcije, NIN-ova nagrada pokazuje kao institucija koja može da prati i opipa krajnje neophodne promene. Prošle godine je Dejan Atanacković došao iz polja vizuelnih umetnosti i pokazao takozvanim profesionalnim književnicima kako se može i treba pisati, na nivou stila, atmosferičnosti i izrazitog vizuelnog kvaliteta teksta. Ove godine, četiri žene u najužem izboru (naravno, sa različitim stepenom uspelosti i originalnosti), i ostale autorke koje se u njemu i delom nepravedno nisu našle, pokazuju kako književna scena ne može više da se bazira na iskustvima i (de)konstrukciji ranjene maskulinosti.
Ali, kako je već naznačeno u uvodu, daleko smo od te promene nabolje kojoj se nadamo. Na formalnom nivou, pokazalo se da većina knjiga uglavnom nastavlja prethodne poetike, koje sa sobom nose ozbiljna ograničenja. Između ostalog, kada se ženskim glasom zameni muški, to može da ima uticaja i sigurno će nešto promeniti, ali ta forma i dalje privileguje status kvo. Zato i romani književnica iz najužeg kruga deluju kao da im nedostaje prodornosti i ostaju bez jasnije ili hrabrije izrečene poente. Mlađe generacije autora i autorki pozivaju se na leve politike, ali u svojim tekstovima angažman uglavnom zasnivaju na usputnim komentarima ili na detaljima koji im pre služe kao scenografija nego kao polje u koje treba hrabro iskoračiti kako bi se pisalo na neki drugačiji način. I dalje njihovi pripovedači i pripovedačice, junaci i junakinje, pa čak i sporedni likovi, predstavljaju manje ili više izgubljene duše, usmerene na sopstvenu unutrašnju prazninu, sa pomalo nadmenim pogledom na društvo i njegova ustrojstva, dok njihova poetika balansira na umetničkim rešenjima i receptu prethodne generacije – pomalo realizma uz po koju magijsku epizodu ili postmodernističko igranje narativnim nivoima.
Konačno, kako ovogodišnja produkcija ne bi bila presedan, kako bi se polje konačno otvorilo i postalo aktuelnije, relevantnije, umetnički uspelije, moglo bi se zaključiti kako je ovogodišnji slučaj znakovit i dobar korak nabolje. Ali samo početni korak, kako za književnice, tako i za sveukupnu književnu produkciju, uključujući tu i književnu teoriju i kritiku.
Nađa Bobičić
Pobunjene čitateljke, Bookvica, 12.01.2019.
Peščanik.net, 15.01.2019.
NINOVA NAGRADA