Vri u Crnoj Gori zbog skorašnjeg donošenja Zakona o slobodi veroispovesti. Po sistemu spojenih sudova, kriza počinje da se preliva na Srbiju.
Notorno je da su ovim Zakonom diskriminisana prava Srpske pravoslavne crkve (SPC) i da je u pitanju protivustavno otimanje njene imovine.
Ali je to pitanje sada od perifernog značaja, jer ako sporni delovi ovog Zakona ne padnu pred Ustavnim sudom, što je sasvim moguće očekivati, pašće na međunarodnoj arbitraži od Strazbura do Venecijanske komisije.
Mnogo je značajnije prosuditi zašto je taj Zakon baš sada, i tako užurbano donet, i kome on odgovara. Pitanje imovine per se je samo povod koji bi trebalo da dovede do željenog cilja – nameštenog i izrežiranog sukoba. Takav sukob u ovom trenutku odgovara i predsedniku Crne Gore i predsedniku Srbije. Razlozi su višeslojni i usko isprepleteni.
U Crnoj Gori autokratija s elementima diktature traje već tri decenije i može se po trajanju, ali i karakteru, bez problema uporediti sa onom u Belorusiji. Predsednika i njegove saradnike godinama potresaju ozbiljne korupcionaške i kriminalne afere. Možda najžešći udar do sada režimu je naneo jedan insajder – Duško Knežević. Ovaj Zakon je idealan za skretanje pažnje javnosti sa gorućih afera, za gušenje bilo kakvog lokalnog političkog otpora i lepo se uklapa u, verovatno, širi plan suzbijanja regionalnog ruskog uticaja. Šuška se da se sličan zakon sprema na Kosovu. Jasno je da se iza ovog Zakona kriju i lukrativne namere u vidu preuzimanja imovine SPC u priobalju – pominju se Buljarice u koje su arapski investitori iz Katara spremni da ulože milijarde dolara. Njih je zastupala sestra predsednika Crne Gore i sva je prilika da je nešto ozbiljno zapelo u tim pregovorima sa Mitropolijom crnogorsko-primorskom koja je već, kako mediji izveštavaju, vrlo verzirana u građevinskom biznisu.
Kriza po istom principu odgovara i srpskom režimu. Idealna je za skretanje pažnje sa unutrašnjih afera, od Krušika i Jovanjice, do rušenja u Savamali, Beograda na vodi, plagiranih diploma i doktorata, seksualnih napasnika i palikuća. Crnogorska opozicija je, velikim delom, paravan njegovog lokalnog delovanja. Takođe, za srpskog predsednika ovo je idealna prilika da se revanšira „neposlušnom“ Amfilohiju. Zna predsednik da narod veruje Crkvi i da je njena kontrola važan preduslov duge vladavine. Sa dva Irineja je do sada našao zajednički jezik. Ujedno, raspirivanje niskih strasti je dobra prilika da se međunarodna zajednica podseti ko je faktor mira i stabilnosti u regionu.
Oba režima se hrane unutrašnjim sukobima. U Crnoj Gori su oni trenutno očigledni. U Srbiji je u procesu stvaranja nova podela i navigira je, po običaju, jedan čovek. Iako Beograd, barem zvanično, nije reagovao na donošenje ovog Zakona, jedna grupa intelektualaca je optužila srpske vlasti da raspiruju sukobe u Crnoj Gori. Druga grupa intelektualaca je pak stala u odbranu SPC. Tako obično sukobi na ovim prostorima i počinju – toga bi bar trebalo da se sećamo. Takođe, idealna je situacija za „potpalu“ plaćenih ekstremista. Imamo proteste, navijače, paljenje crnogorske zastave, izlive nacionalizma – čisto da se podsetimo da uvek ima još gorih. Bombarduju nas istorijskim tekstovima koji bi trebalo da nas uvere, zavisno od toga koji se interesi zastupaju, da bi imovina trebalo da bude državna ili u vlasništvu SPC. Ova vrsta rasprave je opasna, jer prosečan građanin ne može da je isprati razumom, ali svakako može emocijama. I sve to dolazi iz iste kuhinje.
Mi građani smo sada samo igračke u rukama lokalnih bezdušnih vladara. Rastužuje saznanje da opet nasedamo na jeftine političke trikove. Otimačina je njihov način sticanja bogatstva, a patnja običnih građana je tu samo kolateralna šteta. Otuda pravi cilj treba da bude borba za demokratiju i slobodu. Samo tako ćemo se osloboditi ove pošasti.
Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Peščanik.net, 03.01.2020.
ČIJA JE CRNA GORA