Odavno se već važnost praznika u Rusiji meri brojem zatvorenih ulica za saobraćaj i količinom neudobnosti pričinjenih njenim građanima od strane vlasti. Ovaj poslednji, svečana proslava 65 godina od Velike pobede, prevazišao ječ čak i Veliki dan inauguracije.
Zabrane saobraćaja nisu uvek unapred oglašavane, a dve magistralne ulice koje vode jugozapadno od Moskve, bile su zatvorene čitava tri dana. Suvišno je govoriti o tome kakav je to haos u gradu izazvalo, ali je zato istovremeno, ovako visoki stepen bahatosti pažljivom posmatraču ukazao na još dve stvari. Prvo, vlast nam je takoreći sa zadovoljstvom pokazivala kako je to njihov praznik a ne naš i drugo, da je moćni zmaj vremenom evoulirao u stenicu. Naime, pripadnici nekada zloglasnog Posebnog odeljenja, pretvorili su se u revnosne čuvare svojih radnih mesta i vlasnike ofšor kompanija, a zabranjivati saobraćaj po ulicama je još jedini posao koji umeju dobro da rade.
Pre pet godina, predsednik Putin je takođe blokirao celu Moskvu, iz grada isterao sve suvišne veterane i pozvao sve predsednike zapadnih zemalja da posluže kao mizanscen za praznovanje Dana pobede Putina u Velikom otadžbinskom ratu. Tada su svi došli.
A ove godine, mada smo se kako je već svima poznato pridigli s kolena i učvrstili svoj autoritet na međunarodnoj političkoj sceni, nije došao niko. Nisu nam doputovali ni Obama, ni Sarkozi, ni Braun/Kameron, čak ni naš verni drug Silvio. A ko je došao? Došli su čelnici dve države, Nemačke i Kine, dve države kojima smo bitni jer im služimo kao sirovinski privezak. Došao je predsednik Izraela Šimon Peres jer mu je to bila poslednja prilika da porazgovara s Medvedevim pred njegov odlazak u Damask.
V.D. predsednika Poljske Bronislava Komorovskog, koji je došao zbog Katina, odmah su grubo stavili na mesto. Predsednik Medvedev mu je, pod zaslepljujućim svetlima fleševa fotokamera koje su nemilosrdno škljocale, svečano predao 67 tomova Katinskog dosijea, tj. samo one predmete sa kojih je već odavno skinuta oznaka tajne. Jednako efektno, Medvedev je Poljaku mogao da uruči i Puškinovog Evgenija Onjegina.
Teško mi je da predpostavim šta je Komorovski tog momenta osećao. Čuđenje? Ljutnju? Zaprepašćenje?… I šta mu je sad činiti? Da se naljuti i baci poklon pred noge darodavcu ili da proguta tešku uvredu? Ali, na to se i računalo. Teško je razumeti zašto je Poljake trebalo tako proračunato i tako grubo vređati. Tim pre što zvanično već postoji otvorena želja da se posle tragične katastrofe koja se nedavno dogodila s Kačinskim, odnosi s Poljskom u što skorijem roku normalizuju. Po svemu sudeći, postupili su čisto rutinski. Onako, prosto po navici.
Predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko je sve prevazišao. Stigao je u Moskvu 8. maja, zajedno sa svim ostalim predstavnicima Zajednice nezavisnih država (ZND) koje su namamili na neformalni samit, izjavio da su Rusija i Belorusija, ma koliko je „nekome“ stalo do toga da ih posvađa, braća doveka i istoga dana otišao. Da prisustvuje vojnoj paradi nije ostao ni najnoviji ruski satelit iz Ukrajine, Viktor Janukovič. Nije pomoglo ni to što je samo nekoliko dana ranije od nas dobio popust od 40 milijardi dolara za gas.
To kako se ponašao Lukašenko, veoma dobro ilustruje koji će se gosti ubuduće skupljati na njihovim praznicima.
Zajedničko u svim diktaturama bez razlike je to da diktator nema nikavu odgovornost pred biračima i da zato može da menja svoju spoljnopolitičku poziciju, ako mu se prohte i pet puta dnevno. Jedva da je prošao dan kada je Lukašenko sručio drvlje i kamenje na Rusiju povodom događaja u Kirgiziji, i za to ga niko nije ukorio. Sutradan, kada je stigao u Rusiju, sa zadovoljstvom se obrušio na tamo „neke na Zapadu“ i ponovo, kao da se ništa nije dogodilo. Niko se čak nije ni iznenadio.
Iz istih razloga (i bez bilo kakvih posledica) kao i Lukašenko, u Moskvu je iz Kine doputovao i drug Hu Đintao (Uzgred, Peres i Hu Đintao su uspeli da razmene nekoliko reči povodom Irana). Bez obzira na bezdan koji po skoro svim parametrima deli Kinu i Belorusiju, njihove lidere veoma zbližava to što ni jedan ni drugi nemaju obavezu da polažu račune biračima, odnosno združuje ih ta apsolutno inertna spoljna politika. Ako nas u goste poziva Putin, zašto ne bismo došli? – razmišljaju oni. Putinu će to prijati, a nama, ni iz džepa ni u džep. Oni nemaju nikakvu obavezu da nekome objašnjavaju zašto su se odazvali pozivu ili ne. A zapadni lideri, političari kod kojih poseta Putinu može da izazove niz ozbiljnih pitanja od strane birača, jednostavno nisu došli.
Istina, oni su se potrudili da sebi nađu zamenu. Obama je poslao Bajdena, a premijer Velike Britanije princa Čarlsa. Po svemu sudeći, načelnik Kremlja je postupio tako da su svi razumeli da se uvredio. No, Amerikanci i Englezi mu nisu ostali dužni. Uprkos važećim diplomatskim pravilima, oni su dozvolili da procuri informacija o tome kako je lično Putin, zbog dispariteta u zvanjima gostiju poslatih kao zamena onima koji su pozvani, odbio da primi Bajdena i princa Čarlsa.
Tako se njihov praznik ovoga puta završio u potpunoj konfuziji. Verovatno bi se tako osećao neki jako važan general, koji je za svoj rođendan pozvao isto toliko važne goste, zakupio najskuplji restoran, debelo se istrošio, a u toku priprema za ovaj svečani čin sve postavio naglavačke, kad ono – gosti zbog kojih je sve to uradio, nisu došli.
Новая Газета, 12.05.2010.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 16.05.2010.