Bivši šampion u teškoj kategoriji Mike Tyson jednom je slavno izjavio: „Svako ima plan dok ne dobije udarac u glavu.“ Upravo to se može reći za dolazećeg britanskog premijera, kao i njegove prethodnike, naročito posle spektakularne defenestracije Liz Truss nakon svega 49 dana na poziciji premijerke 2022. godine. Svi imaju sjajan plan dok ih tržište britanskih državnih obveznica ne tresne posred lica.
Andy Burnham, Nigel Farage i moj prijatelj Zack Polanski moraće da se nose s tim, ako stignu do rezidencije na adresi Dauning strit 10. Verujem da oni to već znaju. Ali ne mislim da su svesni pravih razmera i prirode ovog problema.
Opšteprihvaćena mudrost kaže da tržište obveznica čine ljudi koji ušteđevinu ulažu u državne obveznice, tražeći najpovoljniji odnos između visine kamatnih stopa i rizika koji te stope nose. Na primer, moguće je da uvećani prinosi na obveznice signaliziraju da tržište očekuje da dolazeća inflacija smanji dobit od fiksnih kamata. Još gore, moguće je da uvećani prinosi ukazuju na rizik bankrota države, kao što se dogodilo u Argentini i Grčkoj.
To je, manje-više, ono što uče studenti prve godine ekonomije i finansija. I sve je to tačno. Ali u toj priči nedostaje najfascinantniji i najproblematičniji aspekt tržišta državnih obveznica Velike Britanije: stvar je u tome da sposobnost britanske vlade da uspešno refinansira svoj javni dug od gotovo 3 biliona funti (4 biliona dolara) ne zavisi primarno od malih štediša koji odlučuju da investiraju u britanske obveznice.
Izgledi britanske vlade da uspešno proda svoj dug mnogo više zavise od dobre volje brojnih finansijskih institucija sa sedištem u Sjedinjenim Državama i njihove spremnosti da pozajmljuju značajne sume dolara da bi kupovale britanske obveznice. Kupljene obveznice onda koriste kao zalog za podizanje zajmova za sopstvene potrebe u Sjedinjenim Državama.
I tu je problem. Ogromna je razlika između pozajmljivanja od malih štediša i velikih špekulanata koji moraju da se zaduže da bi kupili državni dug. Štediše se fokusiraju na dugoročnu kreditnu sposobnost. Spremni su da tolerišu ulaganja u infrastrukturu koja na kraći rok uvećavaju dug, ako postoje dobri izgledi da očekivani profit pokrije zaduženje na vreme i u potpunosti.
Špekulanti koji se zadužuju da bi investirali igraju po drugačijim pravilima. Mnogo su nervozniji i skloniji marginskim pozivima. Ako obveznice koje su kupili počnu da gube vrednost, rešiće ih se bez previše razmišljanja, u strahu da neće moći da isplate poverioce, zbog čega se pad vrednosti pretvara u potpuni slom.
Zašto britanske obveznice u tako velikoj meri zavise od američkih špekulanata koji se zadužuju da bi ih kupovali, za razliku od nemačkih, japanskih, italijanskih ili grčkih obveznica? Zašto je svaka britanska vlada prinuđena da se oslanja na prilive od zaduženog američkog kapitala?
Sve je počelo 50-ih godina 20. veka kada je londonski Siti tražio način da sačuva relevantnost posle propasti Britanske imperije. Rešenje je pronađeno u izdvajanju zasebne niše u nastajućoj dolarskoj imperiji, što je institucionalizovano sporazumom iz Breton Vudsa. Po tom sporazumu bile su predviđene rigidne kontrole za američke finansijere, a londonski Siti je bio u poziciji da im ponudi tri važna mehanizma kojima će se ta ograničenja ublažiti.
Prvo, trgovinska ekspertiza i pravni sistem u Londonu omogućili su im visoku efikasnost poslovanja i zaštitu od bilo kakvih spoljašnjih intervencija, uključujući demokratsku odgovornost. Drugo, britanska mreža prekomorskih jurisdikcija pružila im je neverovatne mogućnosti za izbegavanje plaćanja poreza. Treće, London je ubrzo postao mesto gde se slivaju reke petrodolara i evrodolara, da ne govorimo o dolarima sumnjivog porekla koje su strani bankari proizveli izvan Sjedinjenih Država.
Veliki britanski paradoks može se sumirati na sledeći način: dok je realna ekonomija Velike Britanije propadala, londonski Siti je cvetao. Kada je Breton Vuds sistem ukinut 70-ih godina, američki finansijeri su otkrili još jednu korisnu funkciju Sitija: kratkoročno zaduživanje u Sjedinjenim Državama radi kupovine dugoročnih britanskih državnih obveznica, koje se onda mogu brzo prodati da se otplate krediti. Taj proces su ponavljali stalno iznova, uz dobar profit.
Eto zašto je britanska vlada prinuđena da se oslanja na američke institucije. Da bi se sve nastavilo po starom, Londonu su potrebni američki bilansi spremni da se šire daljim zaduživanjem i kupovinom britanskih obveznica kao kolaterala za održavanje likvidnosti u Sjedinjenim Državama.
Drugim rečima, naličje uspešnosti londonskog Sitija jeste to što je Velika Britanija, uprkos tome što se zadužuje u valuti koju sama štampa, praktično izgubila finansijski suverenitet. Da, Siti ima strateški važnu poziciju u globalnom dolarskom sistemu i vlada Velike Britanije mora da održava centralnu poziciju Sitija u američkom finansijskom sistemu. Dokle god bude tako, ingerencije premijera Velike Britanije svodiće se na premeštanje ležaljki na palubi Titanika.
Postoji alternativa tom neobičnom obliku finansijske potčinjenosti interesima finansijera iz Sjedinjenih Država, ali to bi podrazumevalo spremnost da se prihvati pad funte i pad vrednosti nekretnina. To bi takođe zahtevalo javne investicije kroz novu investicionu banku koja bi emitovala obveznice za koje garantuje Engleska banka.
Premijer Velike Britanije koji bi pokušao da ulaže u javna dobra, dok istovremeno toleriše finansijsku potčinjenost Velike Britanije američkom kapitalu, mogao bi gurnuti Britaniju ka intervenciji Međunarodnog monetarnog fonda. Tako bi ona iskočila iz tiganja – samo da bi završila u vatri. Ne zaboravimo, jedina svrha MMF-a je da služi kao politička poluga kojom se zemljama oduzima suverenitet nad sopstvenom poreskom politikom i politikom potrošnje – kao što je pokazao primer Grčke. Da li aktuelni kandidati za najvišu poziciju u Velikoj Britaniji to shvataju?
Project Syndicate, 16.06.2026.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 30.06.2026.