Opšta ocena premijera o rekonstrukciji Vlade svodi se na zaključak da niko od ministara nije loše radio, ali da je potrebna nova energija. Drugim rečima, u dobar rad računao se i rad sa “starom energijom” ili bez dovoljno energije. Tako smo dobili originalnu formulu uspešnosti: anemično pregalaštvo, tromu preduzimljivost, flegmatičnu predanost. Ni to, kako vidimo, nije bilo loše, ali nam sada treba nešto sasvim novo. Šta bi to moglo biti?
Sve je počelo tako što je državni sekretar u ministarstvu finansija uputio kritiku potpredsedniku Vlade i ministru Dinkiću da javnu funkciju koristi za promociju svog novog partijskog kartela. Mnogima se kritika učinila opravdanom. Državni sekretar bio je dovoljno upućen i energičan, ali nije poštovao red koji mu je nalagao da svoju odlučnost potisne i ćuti. Zato je ubrzo smenjen.
Ni Dinkić nije oklevao. Otkrio je karte optužujući sopstvenu Vladu da je izgubila autoritet zbog loše koordinacije i činjenice da odluke ne donosi samostalno, već se povinuje diktatu iz drugog centra moći. I on je, po svemu sudeći, bio u pravu. I on je pokazao dovoljno upućenosti i energije, ali nije poštovao red koji mu je nalagao lojalnost i poverljivost. Zato je, kada je predloženo da bude smenjen, podneo ostavku.
Iz predloženih izmena matičnog zakona Vlade vidimo da ovakvi ekscesi više neće biti dopušteni. Nameće se zaključak da se nova energija zapravo crpi iz zavereničke solidarnost, iz pokrivanja ili prećutkivanja grešaka, iz unutrašnje zabrane kritike. I nova energija, dakle, kao i ona stara, u osnovi se svodi na zatomljivanje energije, na zatvorenost, nedostupnost i prisilno jedinstvo, ne samo u onome što je dobro, nego i u svemu onome što je pogrešno i nedopustivo. Da li se na takvoj novoj energiji može stvarati kredibilitet?
Za razliku od energičnih poteza prema svima koji Vladi ugrožavaju kredibilitet iznutra, takve odlučnosti nije bilo kada je kritika dolazila spolja. Ne od opozicije, već od nezavisnih kontrolnih tela.
Mnogi su već zaboravili da je pre dve godine tadašnji Republički odbor za rešavanje o sukobu interesa, kao samostalan i nezavisan organ, izrekao meru preporuke za razrešenje dvojici državnih sekretara zbog korišćenja javne funkcije radi uticanja na odluke sudske vlasti. Državni sekretar u ministarstvu ekonomije, Nebojša Ćirić, došao je na ideju da zaštiti privatizovana preduzeća od propasti na taj način što bi se sudovima preporučilo da u 2009. godini u sporovima u kojima radnici potražuju zaostale zarade zastanu sa postupanjem i izvršavanjem odluka. Tražio je od državnog sekretara u ministarstvu pravde da izvidi tu mogućnost. Ovaj je mogućnost izvideo tako što je Ćirićevu preporuku dostavio Vrhovnom sudu “na dalje postupanje”, a Vrhovni sud ju je potom razaslao predsednicima Okružnih sudova, pa ubrzo, nakon obznanjivanja slučaja, taj raspis opozvao. Vlada ne samo da nije prihvatila preporuku Republičkog odbora, nego je, iako za to nije bila nadležna, osporila da je uticaja na sud bilo i da su se dva državna sekretara ogrešila o zakon. Kao što vidimo, zaverenička solidarnost već je oprobana stvar. Nakon nekoliko poslednjih ispada trebalo ju je samo pretočiti u imperativnu normu.
Iz nekih najava, takođe, vidimo da će isti g. Ćirić biti predložen za novog ministra ekonomije. Prethodni ministar, od koga i potiče ovakav predlog, nedavno se pohvalio da je Boris Tadić izabran za predsednika države zahvaljujući, između ostalog, i neistini koju je on izneo u predizbornoj kampanji o 1.000 evra namenjenih građanima za besplatne akcije. Na pitanje da li se sada zbog toga kaje, odgovorio je odlučno: “Ne. Uradio bih to ponovo…”!
Autoritet i kredibilitet, očito, ne idu uvek zajedno. Sa novom energijom ovakvog kova, ta razlika se samo produbljuje, u korist fiktivnog autoriteta, a na štetu stvarnog kredibiliteta.
Peščanik.net, 09.03.2011.