Fotografije nastale u okviru Umetničke kolonije Ečka u avgustu 2017. godine pod naslovom Slika, referiraju na tri prostora i jedan veliki objekat: Dvorac „Kaštel Ečka“, selo Ečka, okolna priroda i jedan veliki objekat od uskladištene balirane slame na severoistočnoj strani Kaštela.
Kaštel Ečka, nekada lovački dvorac, danas hotel i restoran. Po svojim prostornim i organizacionim osobenostima je nalik sanatorijumu. Široki kultivisan park, fontana, skulpture, prošaran hlad. Kontrolisan režim pristupa. Prostor koji je svojom kultivacijom komodifikovan i izdvojen iz prirode. Rizik unutar je manji od rizika van.
Prateći proces kultivacije prirode kroz prizore od njenih neestetičnih predstava, preko njihove estetizacije, prešavši na Kaštel Ečka kao kultivaciju samog motiva prirode, završno sa objektom od balirane slame, zapravo posmatramo komodifikaciju prirode, njeno simboličko i doslovno pakovanje sa ciljem da se u svojstvu robe nađe na tržištu.
Postavlja se pitanje nalaženja mere između rizika/bezbednosti i slobode sa druge strane. Postojeća mesta formirana snagom i logikom kapitala ostavljaju mnoštvo individua izvan svake sigurnosti. A ni ostalima nije puno bolje.
***
„Nekada davno, u stara vremena, živjela je devojčica po imenu Berta, koja je bila neobično dobra. Radila je sve što su joj rekli da radi, uvjek je govorila istinu, pazila je da ne uprlja haljine, dobro je učila u uvjek se ponašala savršeno pristojno. Bila je tako dobra da je za svoje osobine dobila nekoliko medalja koje je uvjek nosila zakvačene za haljinu. Jednu medalju je dobila za poslušnost, drugu za točnost, a treću za lijepo ponašanje. Bile su to velike metalne medalje i zveckale su udarajući jedna u drugu dok je koračala.
Svi su pričali o njenim vrlinama pa je za to čuo i knez, vladar te zemlje. Kad je već tako dobra, rekao je, on će joj dopustiti da se jednom tjedno prošeta po njegovom parku u neposrednoj blizini grada. Bio je to prekrasan park i nijednom djetetu nije nikad bilo dopušteno da uđe u njega.
U parku je bilo još mnogo čudesnih stvari. Berta se šetala gore dolje po parku, divno se zabavljala i govorila sama sebi: „Da nisam bila tako izuzetno dobra, ne bi mi dozvolili da uđem u ovaj lijepi park i uživam u svemu što se u njemu može vidjeti.“
U tom trenutku, međutim, u park se uvukao ogroman vuk.
Potrčala je što je noge nose, a vuk je dugim skokovima potrčao za njom. Uspjela je da stigne do grmlja mirte i da se sakrije u jednom od najgušćih grmova. Vuk je njuškao naoklo, isplaženog crnog jezika i svjetlucavih blijedosivih očiju, užagrenih od bijesa. „Da nisam bila tako izuzetno dobra, sad bih bila u gradu, izvan opasnosti.“ Miris mirte bio je, međutim, tako snažan da vuk nije mogao nanjušiti Bertu u skrovištu. Berta je zadrhtala, medalja za poslušnost zvecnula je o medalje za točnost i lijepo ponašanje. Vuk je bio upravo odlučio da ode kad je čuo zveckanje medalja, pa je zastao i počeo osluškivati. Skočio je u grmlje, bijesno sijevajući blijedosivim očima, izvukao Bertu i smazao je do poslednjeg zalogaja. Od nje su ostale samo cipele, komadići odjeće i tri medalje za dječije vrline.“
Iz kratke priče „Pripovjedač“, Hektor Hugh Munro-Saki. Znanje Zagreb, 1984.
Galerija „X Vitamin“, juni 2019.
Peščanik.net, 27.06.2019.