„Nemojte molim vas, ovde ima dece, noć je i hladno je!“, uzvikivao je M.H. pokušavajući da ubedi policiju i vojsku da ih ne izvode iz kamiona u sred šume. „Out, out, out“, nastavio je da viče čovek u maskirnoj uniformi povlačeći jednu po jednu osobu za ruku iz kamiona sa podignutom ciradom. U zadnjem delu kamiona nalazilo se 25 ljudi, od toga 9 dece uzrasta od 2 do 9 godina. Deca su plakala, kao i njihove majke. M.H. koji je jedini pomalo govorio engleski pokušavao je da objasni da je trebalo da ih odvedu u kamp i bio je u pravu. Sat vremena pre toga, sudija je odbacila optužbe policije da su ilegalno ušli u zemlju, jer izbeglice iz Avganistana ne mogu da budu ilegalne, i naredila im je da odvedu promrzle i iscrpljene ljude u kamp. To se nije desilo. Njih 25 ostavljeno je usred šume na -11, bez vode, hrane i tople odeće. Pre nego što su kamion i nekoliko policijskih vozila u pratnji napustili zelenu graničnu liniju između Srbije i Bugarske, čovek u maskirnoj uniformi sa čarapom na glavi im je samo rekao „Go Bulgaria!“ Ovo se desilo u februaru 2017. kada su graničnim pojasom prema Bugarskoj i Severnoj Makedoniji patrolirale mešovite jedinice vojske i policije.
„Evo i ove noći, kao i svake druge noći, pripadnici vojske i policije su tu, da naš svakodnevni život protiče uz najmanje moguće uznemirenje i da u migrantskoj krizi, koja potresa čitavu Evropu, Srbija sačuva svoju stabilnost“, istakao je Vulin u periodu kada se ovaj slučaj desio.
U novembru 2017, mala devojčica Madina Hoseini, koja nikoga pa ni zaposlene u Prihvatnom centru u Šidu nije mogla da ostavi ravnodušnim zbog svoje dečije nevinosti i čistote, krenula je sa majkom i svojih petoro braće i sestara ka Hrvatskoj, u potrazi za boljim životom. Kroz vetrovite ravničarske predele koji se prostiru između Srbije i Hrvatske, po vojvođanskoj magli, majka sa šestoro male dece presretnuta je od strane hrvatske granične policije. Naređeno im je, uz pretnju sile, usred mraka i guste magle, da se vrate nazad u Srbiju. Istim putem kojim su i došli, prateći šine koje vode ka Prihvatnom centru Šid, iscrpljeni i umorni, krenuli su nazad. Nekoliko trenutaka kasnije, naišao je voz. Beživotno telo male Madine Huseini nepomično je ležalo kraj šina.
H.M. iz Iraka dozivao je panično mađarske granične policajce tražeći da pozovu lekare. Njegova trudna supruga previjala se u bolovima. Njihovih četvoro dece je ćutke sedelo u strahu za majku i njen život. Kada su lekari konačno došli, odlučeno je da majka mora da bude prebačena u bolnicu. Otac insistira da bude u pratnji svoje supruge. Njegovom zahtevu je udovoljeno. Jedan od policajaca prilazi i stavlja mu lisice na ruke, a oko vrata mu stavlja omču koja visi na kraju štapa – kao povodnik za divlje zveri iz cirkusa. Pred svojom decom, i kao pas na povocu, dok se njegova supruga previja u bolovima, petočlana iračanska porodica sprovedena je do bolnice.
Ovo su samo neke od priča koje su pravnici uspeli da dokažu u procedurama koje su pokretane protiv država koje su, pod okriljem borbe protiv ilegalnih migracija i organizovanog kriminala, a u težnji da zaštite teritorijalni integritet i suverenitet svojih zemalja, kršile međunarodno pravo. I ta neprestana borba traje od marta 2016. godine. S druge strane, strašne izbeglice i migranti, a među njima pored vojno sposobnih muškaraca i njihove krvoločne žene i deca, neprestano nadiru na granice evropske civilizacije – kolevke ljudskih prava i demokratije.
U novembru 2022. Aleksandar Vučić, Viktor Orban i Karl Nehamer potpisali su memorandum o razumevanju potrebe da se evropske granice bolje brane od najezde izbeglica i migranata. U svojim izjavama upravo su ponovo naveli gore pobrojane razloge za unapređenje saradnje – borba protiv kriminala i ilegalne migracije. Broj ljudi koji je došao u Evropu preko balkanske rute prešao je 150.000 i jasno je da je reakcija nužno potrebna. Osim predsednika Vučića, u izlaganju njegovih kolega iz Austrije i Mađarske nije bilo reči o izbeglicama. Sve sami ilegalni migranti koji su se nameračili da se popnu na grbaču sirotoj Evropskoj uniji. Neko je nešto morao da preduzme i dobro je da živimo u vremenu ljudi poput Viktora Orbana, koji nikada nije prezao od „odbrane“ Evrope, staništa autohtonih, pretežno hrišćanskih rasa, koje ne treba da se mešaju sa afričkim i azijskim rasama, ali i nehrišćanskim verama. Orbanov „humanitarni rad“ cenjen je i sa naše strane granice, a jedan od njegovih najvećih poštovalaca je i patrijarh Porfirije, obožavalac Dilanove pesme Knockin’ On Heaven’s Door. Slušajući Orbana i gledajući Porfirijev zaljubljeni pogled u nosioca Ordena Svetog Save I stepena, čovek bi pomislio da je Orban sam sveti Petar koji čuva kapije rajske Evrope.
Ideja ovog memoranduma počiva na nekoliko mera koje bi za cilj imale da smanje dolazak ljudi u Srbiju i dalje u Evropu. Jedna od mera je slanje austrijskih i mađarskih policajaca na granicu Srbije sa Bugarskom i Severnom Makedonijom kako bi se, citiram, „odbrambena linija pomerila na jug“, ka granici sa Severnom Makedonijom. Druga mera jeste novčana pomoć koja bi se stavila na raspolaganje Srbiji, kako bi se ilegalni migranti vraćali nazad u svoje zemlje porekla kroz institut readmisije. Ali ideja memoranduma o razumevanju ostaje nedorečena u pogledu čitavog niza konkretnih mera. Najvažnije pitanje za mene jeste, a kako će odbrambena linija da se preusmeri ka jugu? Kako tekst memoranduma još uvek nije dostupan, osvrnuću se ukratko na konferenciju za medije lidera triju država i njihove izjave.
Kao i uvek, počeću sa terminologijom. Osim Vučićevog (pohvalnog) pominjanja izbeglica, i Nehamerovog pominjanja Konvencije o statusu izbeglica i Evropske konvencije o ljudskim pravima u pogledu izbeglica iz Ukrajine, sve ostale fraze i izjave orbitirale su oko „ilegalnih“ migracija. I po ko zna koji put, osećam potrebu da istaknem da izbeglice ne mogu biti nelegalne, niti se mogu svrstati u kategoriju ilegalnih migranata ili samo migranata. To očigledno ne zanima Viktora Orbana koji kaže da Mađarska sa istoka trpi pritisak izbeglica iz Ukrajine, a iz pravca Srbije joj stižu samo „migranti“. U pitanju je perfidni jezik jednog populiste koji izbegavajući da koristi termin izbeglica relativizuje obaveze koje svaka evropska zemlja ima prema izbeglicama iz Sirije, Iraka, Avganistana i tako dalje. Pod okriljem borbe protiv ilegalnih migracija, mađarska granična policija, kako to Orban kaže, sprečila je 250.000 ilegalnih prelazaka u 2022. godini. A kako izgleda to „sprečavanje“? Pozivam čitaoce da pročitaju prva tri paragrafa ovog teksta.
Sledeća stvar vredna pomena jeste ojačavanje srpske granice uz pomoć austrijskog i mađarskog ljudstva i tehnike. I ovde se postavlja pitanje, a kako to planirate da učinite? Da li na način koji je doveo do pogibije male Madine Hoseini? Ili tako što ćete ljude šetati na povodniku kao divlje zveri? Ili tako što ćete ih ostavljati na -11 da se smrznu u šumi? Nejasno je šta to novo donosi ovaj dokument, jer odbrana granica traje od marta 2016. Ako se pogledaju brojke, Srbija je u nekoliko prethodnih godina više od 100.000 puta odbranila svoju granicu. Orban se pohvalio brojkom od 250.000, dok su zapažene rezultate u ovoj oblasti ostvarili i Rumunija i Hrvatska gurajući svakodnevno ljude nazad u našu zemlju. Svaki od ovih više stotina hiljada slučajeva uključivao je kršenje nečega što se zove zabrana kolektivnog proterivanja ili međunarodno zabranjeni „pushback“. Drugim rečima, granične policije već 7 godina pribegavaju praksama kojima se krši ta ista Evropska konvencija koju je pomenuo austrijski kancelar. I ne krši se samo zabrana da ljude u grupama, kao kruške i jabuke, bez ispitivanja individualnih okolnosti, bili oni migranti ili izbeglice, vraćate iz jedne zemlje u drugu. Pored nezakonitih proterivanja sprovedenih pod okriljem borbe protiv ilegalne migracije, ti ljudi često prolaze kroz zlostavljanje, iznudu i najteže oblike poniženja. Oni se vraćaju kroz predele u kojima se dave, smrzavaju, kolabiraju od iscrpljenosti i umora, ali i ginu. Da li mere iz novog memoranduma treba da intenziviraju takvu praksu? Ako se pita Viktor Orban, to se podrazumeva i hiljade svedočenja to potvrđuje. Po njegovim rečima sa konferencije za medije, samo izbeglice iz Ukrajine i gastarbajteri mogu da uživaju prava iz međunarodnih konvencija, dok „migranti“ iz Sirije i Avganistana valjda treba da dobiju povodac i pendrek.
Treća važna stvar odnosi se na neumornu borbu protiv krijumčarenja i trgovine ljudima. Prema Orbanu, pribegavanje merama poput žičanih ograda, slanja vojske i policije na granicu, i korišćenje električnih šokova i suzavca, najefikasniji su lek protiv kriminala. Međutim, vreme je pokazalo da takve mere ne da nisu suzbile krijumčarenje, već su ga podstakle i poskupele. U prevodu, prosto je neverovatno da šefovi evropskih država za 7 godina nisu mogli da zaključe da kršenjem konvencija, ustava i zakona koji brane Orbanove metode borbe protiv kriminala, taj isti kriminal cveta i raste. Zapravo, na evropskim granicama, pa tako i na onoj između Srbije i Mađarske, dešava se jedna paradoksalna situacija. Izbeglice i migranti, umesto da se na granici obrate graničnom policajcu za pomoć, beže od njega pravo u ruke krijumčara i trgovaca ljudima, koji postaju jedina nada ljudima koji su u životu izgubili sve, da se domognu svojih prava iz konvencija o statusu izbeglica. Kako se krijumčarenjem ljudi na zapadnom Balkanu bave i Srbi i Mađari i Avganistanci i Sirijci, ali i policajci i prevodioci, jasno je da za izbeglice i druge ranjive kategorije migranata (decu bez pratnje ili žrtve trgovine ljudima) u ovom trenutku ne postoji adresa na koju bi mogli da se obrate za pomoć. Drugim rečima, što više bijete i vraćate ljude sa granica, što više termovizijskih kamera postavite, to više podstičete krijumčarenje, trgovinu ljudima i ostali kriminal.
I na kraju, readmisija. Potpuno legitimna mera, ali samo pod uslovom da se sprovede na zakonom utvrđeni način. To znači da je vraćanje ilegalnih migranata suvereno pravo svake države, pa tako i Srbije, ali ono mora da podrazumeva pravičnu proceduru. Pravična procedura je ona u kojoj migrant ima pravo da iznese argumente protiv njegovog ili njenog vraćanja u zemlju porekla. To mora da uradi uz pomoć pravnika i prevodioca, a ako mu ti argumenti ne pomognu u prvom stepenu, morao bi da ima pravo na žalbu koja bi odložila njegovo ili njeno vraćanje dokle god se o žalbi ne odluči. Readmisija, onako kako je nekada funkcionisala između Mađarske i Srbije, nije sadržala te elemente i svakoga meseca više hiljada ljudi je bivalo vraćano iz Mađarske u Srbiju, a da im nisu bila garantovana pobrojana prava. Vodeći se sadržinom novog memoranduma, ne mogu a da ne izrazim veliku sumnju u readmisiju koju će Srbija jednoga dana morati da sprovodi uz velikodušnu podršku Mađarske.
Da zaključim. Ovaj memorandum, na žalost nas koji se ovom temom bavimo više od decenije, i na još veću žalost izbeglica i migranata iz Afrike i Azije, ne donosi ništa novo osim možda reaktiviranja readmisije. Ojačavanje granica, borba protiv kriminala i odbrana Evrope i hrišćanskih vrednosti od „zveri“ sa Bliskog istoka (pri ruci valja imati povodnik, možda i lanac) već 7 godina se vodi na takav način da granične policije i vojske suverenih zemalja zapravo vrše torturu ljudskih bića na svojim granicama. Državni agenti ih tuku pendrecima, šutiraju, udaraju pesnicama, šamaraju, skidaju gole, prže strujom, prskaju suzavcem, vezuju lisicama, oduzimaju im telefone, otimaju novac, trpaju ih u kombije i kamione, uskraćuju im hranu, vodu i zdravstvenu zaštitu. Onda ih guraju kroz šume, planine, reke, mora, preko puteva, njiva ili šina. Ljudi lome noge, zglobove, ruke, padaju iscrpljeni od umora i nasilja koje su doživeli. Ljudi ginu, smrzavaju se, dave se, udaraju ih vozovi… To nisu samo „vojno sposobni muškarci“, tu su i deca, bebe, trudnice, osobe sa invaliditetom, žrtve trgovine ljudima i drugi. Većina njih, kako je to zaključio i predsednik Vučić, dolazi iz Avganistana, Sirije, ali i iz Iraka, Sudana, Somalije i drugih delova sveta odakle beže izbeglice. Pa i ako su samo ekonomski ili ilegalni migranti, ne postoji pravna mogućnost da se bilo koje ljudsko biće, bilo kada i pod bilo kakvim okolnostima podvrgava ni jednoj od gore pobrojanih praksi. To ne dopušta ni pravo Mađarske, ni pravo Austrije, ali ni pravo Srbije. Iz tog razloga, bojim se da „premeštanje odbrambene linije“, uz pomoć austrijske ili mađarske granične policije, ne znači ništa drugo nego intenziviranje nečega što se već intenzivno primenjuje na svim granicama od Istanbula do Beča.
Zbog svega navedenog, i bez obzira na energetsku krizu, agresiju Rusije na Ukrajinu, rešavanje kosovskog čvora, evropske integracije i druge legitimne probleme sa kojima se Srbija suočava, saradnja sa „evropskim liderima“ poput Viktora Orbana na polju migracija je uvod, nastavak ili produbljivanje međunarodno pravno zabranjenog ponašanja. Hvala Orbanu što nam je dozvolio da kod njega čuvamo gas, ali da sam ja neko od koga zavisi ostvarivanje vladavine prava i ljudskih prava na granicama Srbije, pre bih odabrao zimu sa restrikcijama i hladnim radijatorima nego što bih pustio mešovite granične patrole da muče izbeglice i migrante na granicama Srbije. Možda sam ja lud i možda živim u nekom davno prošlom vremenu u kome su izbeglice imale daleko bolji tretman u zemljama prijema. A možda i ne. Oko 7 miliona Ukrajinaca bezbedno je prešlo evropske granice za svega nekoliko meseci. I divno je što se to desilo – solidarnost na nivou. Divno je što se Ukrajinci nazivaju izbeglicama, a ne migrantima ili ilegalnim migrantima. Možda ipak ima nade… a možda i ne. Vreme će pokazati da li strahovi izneti u ovom tekstu imaju svoje utemeljenje u realnosti, ili ću biti primoran da se izvinim za pogrešno tumačenje memoranduma i njegovih efekata. Voleo bih da je ovo drugo.
Autor je nezavisni pravnik za ljudska prava iz Beograda, dobitnik UNHCR-ove nagrade Nansen (Nansen Refugee Award) za pomoć izbeglicama 2021.
Peščanik.net, 21.11.2022.
IZBEGLICE, MIGRANTI