U Rumuniji je politika sinonim za hiperkorupciju i vizantijske mahinacije. Zato nije veliko iznenađenje što zemlja slavi desetu godišnjicu članstva u EU i nazdravlja novoj godini novom političkom krizom. Poslednja od više desetina kriza u prethodnih 27 godina postkomunističke demokratizacije počela je pobedom Socijaldemokratske partije (PSD) na parlamentarnim izborima 11. decembra 2016. godine.
Malo šta se menja u ovoj zemlji svih mogućnosti, upravo zato što „nije meritokratija… i što je potpuno nemoralna“, kao što kaže Alina Mungiu-Pippidi, profesorka političke analize i demokratije na berlinskoj Hertie školi državne uprave. Lider Socijaldemokratske partije Liviu Dragnea pokazao je da je profesorka u pravu kad je za premijera predložio politički i profesionalno ništavnu Sevil Shhaideh, koja bi nesumnjivo bila njegova marioneta. Samo po sebi, to nije skandal – na kraju krajeva, mnogi od 18 pojedinaca koji su se našli na položaju premijera od 1990. godine nisu plenili talentom, znanjem i inovativnom energijom, a nisu bili ni nezavisni akteri. Sevil Shhaideh, međutim, ima dodatni problem: njen suprug sirijskog porekla je otvoreni pristalica Bashara Assada i terorističke organizacije Hezbollah.
Rumunski predsednik Klaus Iohannis nije odobrio imenovanje Sevil Shhaideh iskoristivši svoje ustavno pravo da prihvati ili odbaci kandidata. To je navelo Dragneu – osuđenog za korupciju i manipulaciju parlamentarnih izbora 2012. i time zakonski onemogućenog da postane premijer – da zapreti suspendovanjem predsednika. Bilo je malo verovatno da će Ustavni sud to učiniti, pa je Dragnea predložio drugog kandidata, Sorina Grindeanua, koga je Iohannis prihvatio 30. decembra.
Četrdesettrogodišnji Grindeanu, bivši zamenik gradonačelnka Temišvara, skupštinski poslanik i ministar komunikacija u vladi Victora Ponte (2012-2015) relativno je bolji izbor na meritokratskoj lestvici. Dosad nije isplivala nikakva etička mrlja kojom bi se napasali galamdžijski, korumpirani mediji ili koja bi bila iskorišćena kao zakoniti politički prigovor. Prema medijskim izveštajima, njegov jedini nezakoniti čin je kršenje zabrane pušenja u javnim zgradama: zapalio je cigaretu u kancelariji predsednika Predstavničkog doma.
Nije nagomilao bogatstvo uprkos povezanosti s nekim sumnjivim biznismenima u zavičajnom Banatu, a činjenica da je postdiplomski rad iz vojnih nauka, informacija i javnog reda odbranio na Nacionalnoj obaveštajnoj akademiji rumunske obaveštajne službe ne mora značiti da je jasno ko će vući njegove konce.
Grindeanuov najveći problem je njegovo priznanje da je „u podređenom odnosu“ prema Dragnei, na koga je jasno ukazao kao na sivu eminenciju nove vlade. Tu se pojavljuju tri međusobno povezane etičke teškoće. Prvo, kao premijer on odgovara zemlji i njenom narodu a ne predsedniku svoje stranke. Drugo, on svojom izjavom stavlja na znanje da je podređen čoveku koji je oličenje nezakonitih postupaka štetnih za demokratiju i koji se ne odriče svoje ambicije da postane premijer. Treće, zajedno sa većinom PSD-ALDE (partnerska stranka Alijansa liberala i demokrata) u parlamentu, Grindeanu će biti iskorišćen da promeni zakon koji sprečava Dragneu da ostvari svoju ambiciju. U parlamentu u kome je opozicija u pometnji i možda nema dovoljno glasova, to bi se moglo dogoditi. Pored toga, članovi PSD-a su na čelu odbora za pravosuđe u Predstavničkom domu i Senatu, sa 12 od 25 odnosno 5 od 11 sedišta.
Nekoliko dana nakon što je predložio Sevil Shhaideh, Dragnea je u jednom intervjuu nagovestio da bi njen mandat mogao biti privremen i da će on preuzeti taj posao čim se ona „umori“ i čim se promeni zakon koji mu to onemogućuje. Nema nagoveštaja da je promenio mišljenje.
Nemoralnost te mogućnosti i načina na koji se planira njeno ostvarenje uvredljiva je i štetna za demokratiju. Ali zar je manje nemoralno to što se Dragnea nije zauvek povukao iz politike nakon što je osuđen? Naravno, on nije jedini. Više stotina lokalnih, regionalnih i nacionalnih političara osuđeno je u prethodnih nekoliko godina zbog raznih vidova korupcije, a ipak svi nastavljaju svoju takozvanu javnu službu. Prethodni premijer PSD-a Ponta, na primer, optužen je 2015. godine za sukob interesa, falsifikat, saučesništvo u izbegavanju poreza i pranju novca, a ipak je izabran u Predstavnički dom 2016. Savest nikada nije navodila rumunske političare da se bolje ponašaju, da se pokaju za razne nezakonite i nemoralne postupke ili da se razumno i pristojno povuku iz političkog života nakon sudske presude.
Uprkos korupciji u svakoj oblasti javnog života, Rumunija je napredovala u poslednjih 27 godina. Za razliku od zemalja u njenom susedstvu, ne prete joj desne populističke partije, a nema ni opasnosti od populizma levice. Njena ekonomija se popravila, ostvarila rast u 2016, a očekuje se da će u 2017. rast dostići 3,6 odsto. Ali politička zrelost i stabilnost žalosno izostaju – od 1989. Rumunija je menjala premijere brže nego Italija od Drugog svetskog rata naovamo, mada ne tako brzo kao Grčka. Iako je poslednjih godina borba protiv korupcije živnula, ona i dalje liči na izbacivanje vode kašičicom iz probušenog čamca nasred nepreglednog okeana.
Oprezno optimističko mišljenje profesorke Mungiu-Pippidi da posle decembarskih izbora „korupcija neće ponovo rasti (mada, bar do danas, nije opala)“ već je pobijeno. Nameće se pitanje: šta je Grindeanu mislio kada je 4. januara rekao da „želi ‘normalnu’ Rumuniju“?
Peter Gross, Social Europe, 10.01.2017.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 12.01.2017.