Novac je važan. Njegovom raspodelom iz državnog budžeta odlučuje se o tome ko će dobiti zdravstvenu zaštitu, ko će moći da se školuje, ko će primati pomoć za nezaposlene, koje delatnosti i kompanije će biti podržane i da li će zemlja ići u rat. Stavke u državnom budžetu pokazuju moralna uverenja društva, kako se njime upravlja i ko ima stvarnu moć. Kao što kaže pesma, novac pokreće svet. Moralna i politička filozofija dugo su uvažavale ekonomske teorije. Po Locku, rad (obrađivanje zemlje) pretvara zajedničko zemljište u privatno. Bentham se zalagao za veću jednakost u društvenoj raspodeli. Marksov ogled Moć novca je i remek-delo moralne filozofije. Ali ova povezanost i plodno ukrštanje ideja uglavnom su odsutni iz savremenog mišljenja o svetu. Moralna filozofija i finansijska teorija danas ignorišu jedna drugu.
Verujem da je svima jasno da finansijski kapitalizam vlada svetom, pa na to neću trošiti reči. Ali obično previđamo do koje mere je finansijski kapitalizam uspeo da protera etiku iz novčanih pitanja. Investitorima je naravno važan novac, a ne etika. Monetarne institucije koje investiraju u javnu štednju (kao što su penzioni ili fondovi osiguranja) i njihovi menadžeri i regulatori obično smatraju da tržišta – uključujući i finansijska – sve znaju najbolje, pri čemu se to „najbolje“ poistovećuje sa zahtevima potrošača. A te zahteve formiraju i njima manipulišu mediji i biznis na način koji odgovara biznisu i njegovim profitima.
Umesto da poštuju moralne vrednosti, kreatori politika i investitori jedinim merilom odlučivanja smatraju potrebe koje stvara ponuda proizvoda. Potrošačke i preferencije finansijskih menadžera smatraju se ipso facto ispravnima, čime se isključuje moralni sud. Taj stav je prevladao i u političkoj areni onoga što je nekada bila demokratska praksa. Propaganda zasnovana na psihografskom iskopavanju podataka upravlja izbornim ponašanjem potrošača, kao što marketing proizvoda utiče na njihovu kupovinu. Smatra se da rezultati govore sami za sebe i da nije potrebno nikakvo dalje ispitivanje. O onome što je važno odlučuje ono što se ljudima sviđa. Postali smo društvo emotikona u kome se računa samo nereflektovano pasivno sviđanje. U svetu investicija to se izražava trijumfom pasivnog investiranja kojim upravlja kompjuter.
Nekoliko struja mišljenja udružile su se da naš svet učine amoralnim. Budući da je moje sviđanje jednako vredno tvojem, a sviđanje je merilo vrednosti, moralni relativizam odnosi pobedu. Drugim rečima, ako je moralna istina subjektivna, lična, moje moralne preferencije su jednako vredne kao i tvoje pa možemo da raskrstimo sa moralom. Time se opravdava dogma biznisa u upravljanju novcem – budući da je ono što donosi novac odraz onoga što se ljudima sviđa, što oni preferiraju, biraju da kupe, to je onda jedini valjani temelj investitorskih odluka. Bilo da ljudi odaberu limuzinu koja troši mnogo goriva ili štedljivi električni automobil, i jedno i drugo je podjednako u redu. Najveći državni fond na svetu, Norveški državni penzioni fond (NGPF-G), u Norveškoj poznat kao Petroleumsfondet, uglavnom prihvata to stanovište jer smatra da kriterijumi odgovornog investiranja (environmental, social and governance – ESG) treba da budu podređeni biznisu i da doprinose ostvarivanju najvećeg mogućeg profita (jedini izuzetak su kompanije koje su teško prekršile ljudska prava ili ekološke propise, pri čemu NGPF-G ne uvažava Ciljeve održivog razvoja Ujedinjenih nacija ni principe zelene ekonomije). Lakmus test je da li je odgovorno investiranje jednako „efikasno“ u pravljenju novca kao i ne-odgovorno. Čak ni prosvećeni investitori kao što je Jeremy Grantham ne bave se ovim etičkim pitanjem. Kada je branio odustajanje od fosilnih goriva, on je rekao: „Etički argumenti za dezinvestiranje su prosto nepotrebni. Oni su čist bonus.“
Uzmimo dva primera. Prvi su klimatske promene. Kada bi rudnici uglja i energija dobijena iz uglja bili profitabilni (a sa subvencijama oni to mogu biti), da li bi to bile odgovorne investicije? Da li profitabilnost nadvladava moralni imperativ da se smanji emisija štetnih gasova? Želimo da izbegnemo klimatske promene zbog njihovog katastrofalnog uticaja na čovečanstvo i prirodu, a ne samo zato što prelaskom na zeleniju ekonomiju pravimo novac. Odgovorno investiranje ne može se primenjivati samo na slučajeve u kojima se profitabilnost podudara s našim moralnim vrednostima, već ono treba da počiva na minimalnom moralnom konsenzusu jednog društva.
Drugi primer su ključne korporativne odluke poput odluka o raspodeli dividendi i uzimanju zajmova. Često se previđa činjenica da odluka upravnog odbora kompanije o tome koliki deo iz profita će se izdvojiti za dividende nužno povlači moralna razmatranja: koliko treba da dobiju radnici, a koliko deoničari, da li prioritet kratkoročno treba dati sadašnjim deoničarima ili dugoročno razvoju kompanije, u kojoj meri pozajmljivanje i smanjivanje troškova ugrožavaju budućnost kompanije dok privatnim menadžerima akcijskog kapitala donose maksimalni profit. Način ostvarivanja profita i moralne vrednosti neizbežno su povezani.
Mnogi institucionalni investitori iskreno su na strani zauzdavanja klimatskih promena i osiguravanja održivosti, ali ih u tome ometa pogrešno stanovište da njihove odluke treba da su u skladu sa ostvarivanjem profita. Pokret za odgovorno investiranje (vidi Principe odgovornog investiranja, koje su potvrdile i podržale Ujedinjene nacije, a čiji potpisnici upravljaju imovinom vrednom 80 biliona dolara) samo se zavarava – bez moralne provere nema odgovornog investiranja.
Tome treba dodati srodnu grešku: brkanje efikasnog i ispravnog. U modernoj teoriji portfolia, cena akcija ili obveznica u svakom datom trenutku nije samo „efikasna“ već i pravična cena, jer se pretpostavlja da ona odražava sve informacije dostupne učesnicima na tržištu, za koje se opet pretpostavlja da postupaju racionalno u pokušajima da uvećaju svoj profit. Ta teorija naprosto samu sebe verifikuje utoliko što je teret formiranja cena na tržištu sada pasivan, jer portfolio samo reprodukuje vrednosti sugerisane tržišnim indeksima. Institucionalni portfolio se neprestano prilagođava u pokušaju da prati tržišne indekse i time garantuju neizbežnost iracionalnog formiranja cena u obliku naizmeničnog duvanja i pucanja balona. Primena moderne teorije portfolia vodi u apsurd: ona je neuspešna po sopstvenim merilima.
Problem otežava i to što etičko istraživanje upravljanja novcem uglavnom izostaje. Filozofija je digla ruke od novca i ekonomije, uz nekoliko časnih izuzetaka kao što su Michael Sandel (Harvard) i Thomas Pogge (Jejl), koji se bave novcem i tržištima, ekonomskom pravdom i siromaštvom. Odrednicu „filozofija novca“ nećete naći u Stenfordskoj enciklopediji filozofije ili na Wikipediji. Postoje filozofija biologije, religije, obrazovanja, istorije, filma, jezika, neurofilozofija, feministička filozofija i tako dalje. Ali uprkos očiglednim ontološkim pitanjima i moralnim dilemama koje prate savremene finansije, jedina referenca na filozofiju novca je rad Georga Simmela na prelazu iz 19. u 20. vek.
Ukratko, ovo je dvostruki apel: odgovornim investitorima da se oslobode straha od pravdanja svojih plemenitijih nagona moralnim razlozima; i filozofima da se okrenu moralnim pitanjima ugrađenim u temelje naše ekonomije novca.
Autor je saradnik Instituta za održivo liderstvo na Kembridžu; bio je portfolio menadžer i aktivan je kao investitor; studirao je filozofiju na Harvardu sa Rawlsom, Quineom, Putnamom…
Carlos Joly, Social Europe, 11.07.2018.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 27.07.2018.