Nove političke stranke

Nove opcije ili samo popunjavanje političkog prostora?

Stanovišta da je prazan (“beli”) glas uklopiv u današnje poimanje predstavničke demokratije, traži da se pozabavim pitanjem šta to čini legitimnim ne glasati ni za koga. Iako se iz konkretnih primera praznog glasa ili zagovaranja praznog glasa, može zaključiti da su povodi bili brojni i raznoliki, verujem da neću previše pogrešiti ako ih svedem na tri bitna: osećaj neligitimnosti datog političkog poretka, vladavina političkih stranaka (partokratija) umesto vladavine građana (demokratija) i odustajanje od ideje socijalne pravde, tj. socijalne države.

1. Osećaj legitimnosti (vera u politički legitimitet). (Danas neizbežni) Maks Veber je u okviru svoje sociologije vladavine definisao tri tipa legitimne vlasti. On razlikuje tradicionalnu, harizmatičnu i racionalnu vlast. Vrednosni osnov svake legitimne vlasti, prema njemu, leži u odnosu legitimnih zahteva vlasti i vere (poverenja) građana. Za temu o kojoj ovde raspravljamo, dovoljno je podsetiti na Veberov  pojam Legitimitätsglaube (vera u legitimitet). Najkraće, jedan dati politički poredak je legitiman ako građani koji u njemu sudeluju veruju u njega: vera u legitimitet je osnov svakog sistema vlasti i, u skladu sa tom verom (poverenjem), postoji spremnost građana da postupaju u skladu sa odlukama vlasti. (Weber, The Theory of Social and Economic Organization, 1964, New York: Free Press, 382). Osnovni elementi su, dakle, prihvatanje vlasti i spremnost građanina da poštuje odluke vlasti. Osnova vere (poverenja) u legitimnost vlasti, prema Veberovom učenju leži ili u tome da građani imaju poverenja u određeni politički i društveni poredak zato što on postoji i funkcioniše dugo (tradicija), ili zato što imaju poverenja u one koji vladaju (harizma) ili zato što veruju u zakonitost datog političkog i društvenog poretka (vladavina prava). Veber smatra legitimitet bitnim zato što poverenje u jedan politički i društveni poredak ima za posledicu društvenu regularnost koja društvu daje neophodnu stabilnost, za razliku od nestabilnosti koju proizvodi rukovođenje sopstvenim pojedinačnim interesom. (Weber, 124). Veberovi prethodnici, kao i savremeni autori, kao osnovnu funkciju legitimiteta vide opravdanje date političke vlasti. Bez obzira koliko različita bila polazna stanovišta o izvoru političkog legitimiteta, prirodno pravo i jednakost ljudi i njihova sloboda koji otuda proističu (npr. Lok) ili društveni ugovor (npr. Ruso), politička vlast je opravdana ako je legitimna. Savremeni interpretatori Veberove tipologije, smatraju da ona danas nije dovoljna da se razumeju složeni odnosi koji konstituišu legitimni politički sistem u XXI veku. Oni sugerišu apstrahovanje tradicionalnog i harizmatskog poimanja vlasti iz pojma legitimne vlasti. Štaviše, smatraju da racionalna vlast koja počiva na reprezentativnoj demokratiji i vladavini prava danas postoji u toliko mnogo oblika da  više ne omogućava da se uvek definiše kao legitimna vlast. Pravno gledano legitimna vlast počiva na konstitucionalizmu (ustavnosti) ako ona odista uspostavlja vladavinu zakona u odnosu na pojedinačnu (privatnu) volju, vladavinu dakle, koja ograničava vlast. U tom smislu se već dugo, počev od XIX veka  smatra da podela vlasti (umesto jedinstva vlasti) ima potencijal da bolje ograniči vlast. Drugi bitan osnov jeste demokratija, pod uslovom da legitimitet vlasti proističe iz percepcije građanstva da izabrana vlast poštuje demokratske principa te da je, stoga, pravno odgovorna građanima.

2. Partokratija kao jedina (?) realna politika. Da li i u Srbiji živimo u partokratiji umesto u demokratiji? Čini se suvišnim postaviti ovo pitanje. Ovde je osnovni problem to da politički legitimitet postaje iluzija, da partokratija umesto demokratije prestaje da bude iluzija ili makar iznevereno očekivanje i postaje centralna afirmativna politička teza, tj. samo je real-politika zapravo politika. Spoljašnji izraz partokratije, pored ostalog, jasno se ogleda u entuzijazmu vlasti  naspram letargije građana. “Političari … dele onaj entuzijazam kakav nisu uspeli da probude kod birača u svojim zemljama” (Toni Džad, Teško Zemlji, Peščanik, 2011).

Tako stižemo do pitanja koja mnogi često postavljaju, a krajnji je trenutak da ih ozbiljno postavimo i mi, građani Srbije: Ko služi kome, ko je gospodar, a ko sluga? Da li se građanin ikad osećao moćnim? Da li veruje da su ovo odista (bile) njegove vlasti? Da li treba da se zadovoljimo time da je legitimno preneti vlast sa jedne političke partije na drugu, a da se ne zapitamo šta je zapravo izvor legitimiteta bilo koje političke vlasti?

3. Nesigurnost kao simptom napuštanja koncepta socijalne države. Dvadeset prvi vek je otpočeo kao doba nesigurnosti, zapravo straha – ekonomskog, monetarnog, pravnog, političkog, čak i fizičkog. Pišući o strahotama koje su ljudi preživeli između dva svetska rata i tokom njih, Toni Džad podseća kako je naučena lekcija navela državnike u Evropi i Americi da se približe ideji socijalne države, države socijalne sigurnosti. Tokom pedesetih i  šezdesetih godina XX veka bio je institucionalizovan skup socijalnih javnih dobara – besplatno školovanje, besplatno ili relativno jeftino lečenje, državno garantovane penzije i osiguranje za slučaj nezaposlenosti. Reč besplatno ovde ne treba doslovno shvatiti. Radi se o onome što je neko, kroz davanja u budžet već platio. Ovaj skup javnih socijalnih dobara je danas napušten ili je to napuštanje u toku. Tako da se, bar kad je o socijalno odgovornoj državi reč, ostvaruje mračna prognoza Adama Mihnjika: U komunizmu je najgore ono što nastupa posle njega. Ili drukčije, po Abdulahu Sidranu: preživeli smo komunizam, preživeli smo rat, ali tranziciju nećemo.

Koje su bitne tačke gubljenja političkog legitimiteta, partokratizacije umesto demokratizacije i iščezavanja socijalnog javnog dobra iz političkog života u Srbiji XXI veka? Mislim da se može odrediti nekoliko prelomnih događaja. (a) Momenat u kojem političke stranke počinju da se sve manje razlikuju i da se preobražavaju u relativno monolitni politički establišment koji ne mari za javno dobro, vezujem za donošenje Ustava Srbije 2006. godine. Izuzev LDP, sve tadašnje i sadašnje parlamentarne političke stranke, tj. njihovi vrhovi, saglasile su se o tekstu i metodologiji usvajanja tog Ustava. (b) Drugi prelomni trenutak izražen je frazom „I Kosovo i EU“, frazom koju rado upotrebljavaju dve najveće i pred izbore najviše suprotstavljene političke stranke – Demokratska i Srpska napredna. Kad bi se moglo postaviti pitanje – šta je legitimnije? – valjalo bi ga postaviti upravo povodom ove fraze. (c) Sledeća su fingirana društvena „pomirenja“ oličena najviše u Deklaraciji DS i SPS: umesto običnog, hladnog koalicionog sporazuma (koji bi bio uklopiv u okvire parlamentarne demokratije). Svi ovi događaji uzdrmavanja legitimiteta ne samo vlasti nego i dobrog dela opozicije u vremenu od 2000–2011. istovremeno jesu i lica partokratije. (d) Nadalje, “politička metodologija” je već dugo zamorno ista. Isti oni koji su po ko zna koji put konstituisali Srbiju prevarama ili poluistinama, politička klasa koja se sastoji od vrhova svih parlamentarnih stranaka (vlast ili opozicija, svejedno), pratećih i polukontrolisanih službi, neinstitucionalizovanih moćnika poput crkve i pošteđenih tajkuna – sav taj svet koji se tako dobro kreće u nekontrolisanom prostoru – i danas je na javnoj sceni. Praćenje, nadzor, zloupotreba medija, javnog prostora i podmetanje, njihova je metodologija. Sticanje apsolutne vladalačke moći, umesto institucionalizovane vlasti – njihov je cilj. Emitovanje protivrečnih poruka, širenje podozrenja među građanima – njihov je modus operandi. Teško siromaštvo koje je zahvatilo veliki broj građana je njihova cena.

Kakva je veza između govora o političkom legitimitetu i (mogućeg) osnivanja novih političkih stranaka i kakav bi mogao biti odgovor na gubitak poverenja u legitimitet. Najpre, niko nema pravo na monopol za odgovor na pitanje: šta da se radi? Taj monopol, oličen u totalitarizmu skupo je koštao čovečanstvo i to ne tako davno.

Jedan, ovde raspostranjen odgovor jesu bes i/ili letargija. Kakve posledice oni mogu imati? Citiram opet Tonija Džada: „Budući da više ne verujemo u takve ljude, ne samo što gubimo veru u poslanike…, već i u sam parlament. U ovakvim trenucima, narod ima poriv ili da ‚najuri bagru‘ ili da ih pusti da učine najgore što mogu. Nijedno od ovoga ne uliva nadu: ne znamo kako da ih najurimo, a ne možemo da ih puštamo da čine najgore što mogu. Treći odgovor – ‚srušiti sistem‘ – diskreditovan je svojom besmislenošću: koje delove sistema, i u korist koje sistemske zamene? A, uz to, ko će se prihvatiti rušenja?“ (T. Džad, str. 102.) Neke dobre ciljeve koje smo povremeno, kao pojedinci i društvo sebi postavljali, danas izražavamo uglavnom emocijama.

Drugi bi bio lokalni odgovor malim koracima. Nije li on obeshrabrujući, naročito posle neuspeha Occupy Wall Street, Indignados i sl? Ipak, ne baš sasvim. Evo nekoliko primera:

Protest protiv nametnutog konstitucionalizma na Islandu je doveo do prvog građanski generisanog nacrta ustava. Da li će biti usvojen, ipak,  nije izvesno.

Slovenački protest građana, izazvan pre svega ekonomskom krizom delimično je uspeo – doveo je do pada vlada Janeza Janše i do obelodanjivanja, iako još uvek ne i do kažnjavanja koruptivnih ličnosti.

Slovenački odgovor na klerikalizaciju društva je, takođe, delimično uspeo. Katolička crkva je sudski osuđena na naknadu štete zbog seksualnog uznemiravanja koje je izvršio sveštenik, kome je krivično suđeno, ali je on umro pre izricanja presude. Sud je utvrdio da je crkva odgovorna za naknadu štete, upravo zato što je napadač nastupao kao župnik, tj. kao predstavnik crkve, a ne kao običan građanin i što mu je to omogućilo da uzmemirava žrtvu i da ona relativno dugo o tome ćuti.

Najzad, može se govoriti ne samo o političkom prostoru da se postave pitanja, već i o nekoliko malih lekcija iz ovih primera.

– Budući da je izborni sistem u Srbiji partokratski, nije li vreme za njegovu promenu, putem promene Ustava? Nova stranka je još u fazi svog osnivanja ovu priomenu već inicirala.

– Zašto dozvoljavamo razmah partokratije profesionalizacijom političkih „zanimanja“, npr. poslanika po zanimanju? Primer Tomislava Nikolića govori da se može biti poslanik po zanimanju, pa potom i „napredovati“ u službi. Ne bi bilo nelegitimno pledirati za to da svako može biti poslanik samo u jednom ili samo u dva mandata.

– Da li su neki raniji i sadašnji ministri odista bili kažnjavani za svoje loše rezultate? Da li bi mogla „proći“ mala „lustraciona“ odredba da onaj ko je skrivio pad vlade kršenjem koalicionog sporazuma više nikad ne može biti biran za ministra?

– Da li bi demokratija mogla biti učvršćena ako bi se, inače dobra ustavna odredba o razdvojenosti crkve i države, ozbiljno shvatila? Na primer i tako da se krivično gonjenje vrši bez obzira na lična svojstva osumnjičenog, pa makar bio i vladika SPC?

– Da li bi demokratija bila učvršćena ako bi se pravosuđe odista ustanovilo kao treća državna vlast – bez javnih obećanja predstavnika izvršne vlasti (Aleksandra Vučića) da će biti još hapšenja, jer to jednostavno ne spada u njegovu nadležnost. „Kažnjavanje ljudi, nije nešto nerazumno u uređenom svetu, ali kažnjavanje koje potiče od nekontrolisane vlasti je krajnje opasno, kao što je recimo bio Musolinijev obračun sa mafijom na Siciliji. Jedna fašistička vlast, naravno, nije mogla da trpi da neko pored nje ima veliku moć. Ali time što je on u jednom trenutku uspeo da nadvlada mafiju na Siciliji, ne znači da ih je pobedio i da je pobedila prava stvar. Jer pobeda fašizma nad mafijom, u tom trenutku je to bila pobeda fašizma, a to nije, nadam se, nešto što bi trebalo prihvatiti.“ (Nebojša Popov, Radio Slobodna Evropa, 24. 03. 2013).

– Na šta bi se mogao osloniti novi Ustav kao na legitiman osnov? Ne (još uvek) na  tako visoko leteći cilj kojim bi Srbija preko noći deklarisala da prihvata poredak EU, nego bar na to da odista prihvati poredak Saveta Evrope čiji je Srbija član već gotovo deset godina.

– Šta uraditi sa ekonomijom (o kojoj ne znam gotovo ništa)? Možda za početak obezbediti jednake šanse? Ima za to nekih već oprobanih načina.

Sve ovo nije baš tako mali politički prostor – dovoljan je za nove političke stranke. Pod uslovom da ne prihvate „političku metodologiju“ postojećih.

Tekst je nastao u sklopu projekta „Ka razvijenoj demokratiji“, koji organizuje KPZ Beton uz podršku Ambasade Kraljevine Norveške u Beogradu i Fonda za otvoreno društvo. Sadržaj ovog teksta isključiva je odgovornost autora teksta i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Kraljevine Norveške ili Fonda za otvoreno društvo.

Beton, 22.08.2013.

Peščanik.net, 22.08.2013.