Poput svakog drugog kontinenta, Evropa ima svoje običaje. U proleće se rode vraćaju u Belgiju i Holandiju iz zimskih gnezda u Africi, na jesen, Francuzi se vraćaju u Pariz sa svojih plaža na jugu. A na zimu Rusi prete da će prekinuti dotok prirodnog gasa Ukrajini.
Dobro, ne rade to svake zime. Ali uradili su to u zimu 2005-06, uradili su to 2006-07, i kada su ponovo zavrnuli gas za Novu godinu, bilo je nemoguće ne osetiti neki zamorni déjà vu. Ove godine, kao i prethodnih, pregovori su skoro previše komplikovani da bi se objasnili, a u njima ne učestvuje samo Gasprom, ruski gasni gigant, već i razni sumnjivi posrednici, uz upitne dogovore i različite mehanizme za utvrđivanje cena. Ove godine, kao i prethodnih, Rusi tvrde da je sukob samo komercijalne prirode, ne i političke; da Ukrajina krade evropski gas; da Ukrajina ne plaća fer cenu. Ali ove godine, za razliku od nekih prethodnih, te tvrdnje deluju vrlo sumnjivo.
Kao prvo, upravo je ruski premijer Vladimir Putin doneo odluku da se gas zavrne, a ne direktor Gasproma. Što je još važnije, Ukrajinci, koji su prethodnih godina mnogo brljali sa gasovodom, ovaj put su spremno pristali da dozvole ruskim i evropskim posmatračima nadzor nad tranzitnim gasovodom. Takođe su platili svoj (pozamašni) dug Gaspromu i zatražili – konačno – transparentniji sistem određivanja cene, neki sličan onome koji se koristi u Zapadnoj Evropi (gde se cena gasa usklađuje prema ceni nafte). Preko vikenda su čak postigli dogovor sa Rusijom, koji su prekasno inicirali pregovarači iz EU. Rusi su zatim dva dana odbijali da ga potpišu, a potom su pristali – bar u principu – da odvrnu gas u ponedeljak uveče, iako sada, dok ovo pišem, gasa još nema.
Ali čemu odlaganje? I čemu isključivanje gasa na toliko dug period? Pošto je ovo Putinova Rusija, teorija je mnogo. Možda su Rusi mislili da Ukrajinci, budući da se nalaze usred ekonomske i finansijske krize, neće moći da plate taj ogromni dug Gaspromu. Možda su se nadali da će diskreditovati ukrajinske vođe u očima Evropske unije. Možda su hteli da svetla počnu da se gase u Bratislavi i Brindiziju, samo da se svi malo prepadnu. A možda je, kako mnogi tvrde, Putin pokušao da Rusima skrene pažnju sa njihove predstojeće ekonomske i finansijske krize.
Ali ovaj put to skoro da nije važno. Zapravo, najvažnija priča ovde nije o Rusiji i Ukrajini, već o Evropskoj uniji. Evropa se, kaže mi prijatelj Mađar prošle nedelje, „bavi nevažnim stvarima a ignoriše sve što je bitno”. Ima nešto u tome. Tu su evropska pravila o proizvodnji kobasica, interkulturalni dijalog Evropske unije, pa čak i pokušaji Evropske unije da posreduje za mir u Gazi. Ali iako se veći deo Evrope – od Italije i Francuske do Bugarske i Slovačke – snabdeva gasom iz Rusije, i dalje nema prave, jedinstvene energetske politike Evropske unije, niti ima prave, jedinstvene politike preme Rusiji.
Umesto toga, Gasprom – koji se više ni ne pretvara da je nešto drugo do oruđe ruske spoljne politike – i dalje sklapa dogovore sa evropskim gasnim preduzećima u svakoj zemlji posebno, i bira jedno po jedno. Putin i dalje koristi taktiku „zavadi pa vladaj“ u odnosima sa Evropom, praveći posebne aranžmane za Italiju, kupujući političare po Nemačkoj, i zavrćući gas Ukrajini. I to mu uspeva: 2006. godine, kada su u Zapadnoj Evropi iznenada shvatili da im se pritisak u gasovodima snižava, glasno su protestovali. Ove godine, kada su obdaništa u Bugarskoj nakratko ostala bez svetla, niko se u Briselu nije posebno zabrinuo. Znajući da se na Ruse ne mogu osloniti, sada svi gomilaju rezerve, okreću se drugim izvorima (Norvežani ispumpavaju gas kao ludi), i nadaju se najboljem – da će se Rusi i Ukrajinci na vreme urazumiti.
Umesto da svojim najboljim stručnjacima daju zadatak da stvore istinski bezbedan sistem – kroz veće korišćenje tečnog prirodnog gasa, više nuklearki, čistog uglja – većina evropskih zemalja je pristala na prelazne aranžmane. Umesto da iskoriste kolektivnu pregovaračku snagu, ponašaju se kao da zavise od Gasproma, kada je upravo obrnuto. Na kraju krajeva, Rusima treba novac od gasa skoro isto onoliko koliko Evropljanima treba gas. Umesto što šalju pregovarače svakog prvog januara, evropski lideri bi mogli da se koncentrišu na ovaj problem i da ga reše. Volela bih da mogu da opišem ovonedeljne događaje kao „poziv na buđenje“, ali bilo je toliko „poziva“ do sada. Kada će ih Evropa čuti?
Slate, 12.01.2009.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 15.01.2009.