Fotografije čitalaca, Konstantin Novaković

Fotografije čitalaca, Konstantin Novaković

O novoj knjizi Branka Milanovića: „Global Inequality – A New Approach for the Age of Globalization / Globalna nejednakost – novi pristup u eri globalizacije“, Harvard University Press 2016. Razgovor vodio Nicola Melloni.

Počnimo pitanjem kako je nejednakost postala važna tema u javnim raspravama? Ona je u politici i nauci dugo bila marginalizovana, naročito na levici, koja bi trebalo da je osetljiva na socijalna pitanja. Onda je sa početkom krize nejednakost iznenada zauzela centralno mesto u javnim debatama. Njome se bave mediji i važna je tema preliminarnih izbora Demokratske partije za predsedničkog kandidata u SAD. Šta se promenilo?

Odgovor ću podeliti na dva dela. Počnimo time kako je nejednakost postala važna tema. Uzrok te promene je ekonomska kriza, koja utiče na živote ljudi i njihov način razmišljanja. Nejednakost raste već duže vremena, ali je srednja klasa 25 godina prikrivala stagnaciju svojih prihoda zaduživanjem. Kriza je dovela do pucanja ovog mehura i odjednom su se milioni ljudi našli u teškom položaju: ekonomija je ušla u recesiju dok su zarade padale. Ljudi više nisu mogli da otplaćuju kredite, naročito one na tržištu nekretnina. Podećam vas da je privatni dug u SAD bio veći od američkog BDP-a.

Ljudi su shvatili da u poslednjih 25 godina nisu imali koristi od ekonomskog rasta, za razliku od čuvenih 1% ili 5%, kojima je išlo veoma dobro. Pitanje nejednakosti je pokrenula stagnacija prihoda većine i njeno saznanje da je manjina za to vreme postala veoma bogata. To „saznanje“ je probudilo javnost i nejednakost je postala popularna tema. Kao posledica ovog šoka nastali su pokret Occupy u SAD, Indignadosi u Španiji i Siriza u Grčkoj.

Drugi deo pitanja je zašto je nejednakost pre krize bila nevažno političko pitanje, naročito na levici. Pa prosto nije bilo levice koja bi pokrenula ovo pitanje. Ona je bila nestala. U poslednjih nekoliko decenija ona se pomerila ka centru, a u Španiji čak zauzela mesto desnog centra. (Ako biste kao mernu jedinicu uzeli političke parametre iz 70-ih godina prošlog veka, španski socijalisti PSOE bi bili desni centar.) Isto važi i za politiku francuske Socijalističke partije i italijanske demokrate, inače bivše komuniste, koji su se svi čvrsto pozicionirali na desnici. Ove partije nisu postavljale pitanje nejednakosti i preuzele su neoklasični pristup, razblaženu verziju tačerizma koja izbegava socijalne teme.

Tako je ovo politički osetljivo pitanje ignorisano. A onda je sa izbijanjem krize došlo do razočarenja, naročito među mladima, ekonomskim modelom i političkim predstavnicima, što je dovelo do zanimljivog razvoja situacije.

Kažete da je levica odavno prestala to da bude i da smo posle krize dobili nove pokrete u Španiji i Grčkoj? Ali to se nije desilo na drugim mestima. U Italiji se pokret Pet zvezdica više bavi korupcijom nego nejednakošću. U većini velikih evropskih zemalja bivša stara levica nije napuštala svoje mesto na desnom centru. Meni se čini da su novi postkrizni levi pokreti i dalje na margini.

Argument vam ne stoji, jer se odnosi na predstavljanje klasa pogođenih krizom isključivo sa levice. I desnica je zastupnik gubitnika krize. Uz izuzetak mediteranske Evrope gde je došlo do zaokreta ka levici sa socijalističkim vladama u Portugaliji i Grčkoj i usponom Podemosa u Španiji – ostatak Evrope se kreće udesno. Ali to je drugačija desnica od one Margaret Tačer, jer je protekcionistička, ksenofobna i donekle antiglobalizacijska. Nejednakost hrani i radikalnu levicu i desnicu, a podršku gube partije centra.

Zaista mi nije jasno zašto mladi i ljudi srednjih godina u Francuskoj glasaju za Olanda. Za šta se zalažu francuski socijalisti? Oni sprovode desničarske politike u zemlji i podržavaju liberalni imperijalizam van nje. Onda prosto glasajte za Sarkozija, jer je on originalni nosilac tih ideja. U istočnoj Evropi nema levih partija, delimično zbog istorijskih okolnosti. U Grčkoj i Španiji je došlo do naglog zaokreta ka levici posle decenija polufašističkih diktatura, dok u istočnoj Evropi imamo reakciju na komunističke režime koji su tamo vladali od Drugog svetskog rata do 1989. Na poslednjim izborima u Mađarskoj i Poljskoj pobedila je desnica. U poljskom parlamentu uopšte nema levice.

Važnost pitanja nejednakosti ne dovodi do automatskog zaokreta ka levici, jer od njega i desnica ima koristi. To vidimo u SAD gde nezadovoljstvo krizom pomaže Berniju Sandersu, ali i Donaldu Trampu, dok je u Evropi od toga profitirala i jedna Marin Le Pen.

Pitanje nejednakosti je ključni deo i akademskih rasprava, naročito među ekonomistima. Do nedavno je neoklasični narativ koji je monopolizovao ekonomsku nauku ignorisao ovo pitanje i tvrdio da bi svako smanjenje nejednakosti pogoršalo efikasnost tržišta. Po tom scenariju, siromaštvo treba iskoreniti ekonomijom prelivanja: ekonomski rast obogaćuje kapitaliste, pa se njihovo bogatstvo polako preliva niz socijalnu lestvicu. Tu je došlo do promene, naročito posle Piketijeve knjige Kapital u 20. veku, pa sve više ekonomista razmišlja o nejednakosti.

Prvo se zapitajmo zašto je neoklasična teorija ignorisala ekonomsku nejednakost i to još uvek čini? Zato što je nejednakost sastavni deo njihovog ekonomskog modela i ne zahteva dalja istraživanja. U tom modelu cene određuje konkurentno tržište. U neoklasičnom modelu nema promenjivih vrednosti, pa nejednakost dohotka proizlazi iz razlika u sposobnostima svakog subjekta koji izlazi na tržište. Štaviše, emipirijski je dokazano da je raspodela nacionalnog dohotka između kapitala i rada manje više stabilna, tako da nije bilo razloga da se ona posebno proučava.

Istraživanja preraspodele ličnog dohotka tako vise u nekom vakuumu. Kada sam počeo da se bavim ovom temom, urednici ekonomskih časopisa nisu znali kako da klasifikuju moje radove. Piketijev doprinos je u tom smislu veoma važan, jer je on iznova strukturirao analizu tih fenomena: počinjemo sa teorijom proizvodnje i rasta, analiziramo funkcionalnu preraspodelu dohotka i onda prelazimo na ličnu preraspodelu dohotka.

Ali osim ovih tehničkih razloga postojao je i politički razlog marginalizacije ovog pitanja. Svako istraživanje nejednakosti uzdrmava temelje ekonomske strukture sveta u kome živimo, a to nije preporučljivo. Kao što sam napisao u knjizi Oni koji imaju i oni koji nemaju, bilo je vrlo teško dobiti stipendiju za istraživanja nejednakosti.

Dok sam radio u Jugoslaviji imao sam slične probleme koji su me kasnije dočekali i u Svetskoj banci i na zapadu. U oba slučaja mi je predočen narativ da imamo savršeni sistem i da ne treba talasati. To se u psihologiji naziva „opravdanje sistema“, to jest potreba odbrane ispravnosti postojećeg stanja stvari.

Ali sada se to menja. Imamo daleko više istraživanja i rasprava u mejnstrim medijima. Da li je toj promeni prethodila neka politička promena? I koliko je tome doprineo uspeh Piketijeve knjige?

U pitanju je kombinacija faktora. Prvo smo imali dramatičan napredak u ekonomskoj nauci. Ekonomija je dugo ignorisala odnose moći u društvu u svoje zaključke izvodila na osnovu „reprezentativnih uzoraka“, zanemarujući svaku heterogenost i oslanjajući se na prosečne vrednosti promenjivih u predmetima svog proučavanja. Nejednakost je po svojoj definiciji heterogena, jer ona ne može da postoji ako ne postoje razlike. Sada imamo sveobuhvatan pristup podacima, što omogućava dublja i detaljnija istraživanja koja očigledno obuhvataju i fenomen nejednakosti.

Drugi deo odgovora je naravno politički, jer se pojavio jak politički i socijalni interes za pitanje nejednakosti. Piketi nije došao niotkuda; njegov rad je posledica protesta miliona ljudi svesnih da postoji problem sa preraspodelom dohotka. Ova dva faktora zajedno, ekonomska teorija i tektonski zaokret javnog mnjenja doveli su do velikih promena. Mejnstrim sada mora da reaguje na novu situaciju, institucije i think tankovi ne mogu da ignorišu tako važan fenomen. Čak se i Peterson institut za međunarodnu ekonomiju, koga finansiraju komercijalne banke iz Vašingtona, sada ozbiljno bavi pitanjem nejednakosti. Isto je i u Svetskoj banci, gde je do samo pre pet godina nejednakost bila na lošem glasu.

Govorili smo o nejednakosti u zemljama zapada. Vaša nova knjiga Global Inequality – A New Approach for the Age of Globalization / Globalna nejednakost – novi pristup u eri globalizacije izazvala je ozbiljnu raspravu o podacima koje u njoj iznosite i koji pokazuju da je u poslednjih 30 godina sav višak prihoda otišao famoznom 1% i takozvanoj globalnoj srednjoj klasi, sačinjenoj pretežno od kineskih i indijskih radnika čiji je dohodak značajno porastao, dok su gubitnici globalizacije srednja klasa i radnici na zapadu.

Ništa nikada nije potpuno negativno ili pozitivno, već je uvek u pitanju neka vrsta razmene, jer neko gubi a neko dobija. Možemo da kažemo da je iz globalne perspektive broj onih koji su dobili manji od onih koji su izgubili, ili da je ono što su pobednici dobili više od onog što su gubitnici izgubili, tako da imamo opšti pozitivni rezultat prema kome je prosečni dohodak porastao.

Podaci pokazuju da je globalizacija nesporno bila važan faktor u promeni preraspodele dohotka. Naravno ona nije bila jedini faktor, jer imamo i tehnološki napredak i promene politike, ali ni njih ne možemo posmatrati odvojeno od globalizacije. Tehnološki napredak se sastoji od neutralnih inovacija i on ne može da razvije svoj puni potencijal bez globalizacije. Isto važi i za politiku. Ako se vratimo na socijaliste koji su promenili svoju politiku, primetićemo jak pritisak globalizacije. Uzmite na primer poresku politiku: zbog olakšanog kretanja kapitala postalo je prosto nemoguće očuvati visok nivo oporezivanja zbog čega je politika morala da se prilagodi ovim strukturnim promenama. Na isti način je radno zakonodavstvo u Nemačkoj pod velikim uticajem nemačkog kapitala, koji preti da će premestiti proizvodnju u Češku i Poljsku.

Globalno najzanimljivije pojave su ova tri faktora: rast takozvane globalne srednje klase, naročito u Kini, stagnacija srednje klase razvijenih zemalja i značajan porast prihoda najbogatijih. Da li je to dobra stvar? Jeste, u smislu da su stotine miliona siromašnih sada manje siromašni, dok su oni koji su najviše izgubili već bili prilično bogati. Ali to nije zadovoljavajući odgovor za zapadne političare i radnike na zapadu koji su dosta izgubili u poslednjem periodu.

Sada navodite uobičajeno opravdanje neoliberalne politike. Jedna od trenutnih mantri je da su politike Vašingtonskog konsenzusa bile uspešne i da su doprinele razvoju svetskog Juga. U stvari, najveći napredak u takozvanoj globalnoj srednjoj klasi ostvaren je u Kini i Indiji, tako da je pitanje da li se to može pripisati politici zapada ili su to zasluge, na primer, kineske vlade.

Možete da iskoristite ove podatke da biste proglasili uspeh neoliberalnih politika, ali ne zaboravite da Kina nije neoliberalna zemlja. Naprotiv, njen pravni sistem je netransparentan, u njoj caruju korupcija, monopli, nedefinisana prava svojine, ogroman javni sektor i stroga ograničenja slobode kretanja radnika. Jedino zajedničko kineskim i neoliberalnim politikama je njihova otvorenost prema međunarodnoj trgovini, mada je insitucionalni sklop sasvim drugačiji. Naravno, ovi aspekti se često prećutkuju, jer je za visoku klasu, koja je imala toliko koristi od globalizacije, veoma važna poruka kako su ove politike pomogle najsiromašnijima.

Činjenica je da se političke elite na zapadu suočavaju sa porastom nezadovoljstva. Kada su Regan i Tačer stvarali konsenzus za neoliberalni zaokret, nisu to činili objašnjavajući kako će ove politike obogatiti siromašne Kineze, dok će engleski i američki radnici izgubiti svoje poslove.

Šta nas čeka u budućnosti? Potoje neki veoma zanimljivi i međusobno suprotstavljeni strukturni faktori. Sa jedne strane, rast zarada u Kini bi mogao da zaustavi preseljenje kapitala, što bi moglo da dovede do smanjenja zahteva za većom globalizacijom. Prema profesoru Čarlsu Gudhartu sa Londonske škole ekonomije glavna razlika će biti demografski trend. U poslednjih 50 godina smo imali značajan rast stanovništva, što je dovelo do porasta radne snage i pada zarada. Sa stabilizacijom rasta stanovništva, očekuje se zaokret u odnosu kapital-rad, a time i smanjenje nejednakosti. Međutim, istovremeno se očekuje novi talas tehnološkog napretka i robotizacija brojnih industrijskih grana, tako da će potražnja za radnom snagom biti smanjena.

To su teška pitanja. Tačno je da je Kina u demografskoj tranziciji, sa stanovništvom koje će dostići vrhunac sledeće decenije. Međutim, u Indiji je trend drugačiji i vrhunac rasta stanovništva se očekuje u drugoj polovini ovog veka. Istovremeno imamo veliki rast stanovništva u Africi. Vrhunac svetskog broja stanovnika će prema nekim procenama biti 11 milijardi ljudi. Njihov broj će se u naredna dva veka verovatno stabilizovati i uz obilje kapitala možemo da se vratimo u trenutno stanje nejednakosti. Razumna pretpostavka, ali veoma dugoročna.

Što se tehnološke revolucije tiče, nisam pesimista. Svaka tehnološka promena praćena je strahom od masovne nezaposlenosti, koja je do sada uvek izostala. Tu nas ograničava naša imaginacija, jer vidimo samo poslova koji trenutno postoje, ali ne i one koji će se pojaviti u budućnosti. Zamišljamo robote koji nam uzimaju postojeće poslove i strahujemo za budućnost, ali ne znamo kakva će ona biti. Daću vam jedan primer: kada sam pre mnogo godina došao u SAD, živeo sam sa majkom, naročito tokom rata u Jugoslaviji. Ona nije mogla da razume poslove ljudi sa kojima sam se družio. Znala je šta su obućar ili lekar, ali je za nju posao hedž fond menadžera bio potpuno neshvatljiv. Sada imamo razne poslove u IT sektoru, startapove, stvari koje do pre samo nekoliko godina nisu postojale.

Šta očekujete kada je reč o globalizaciji i nejednakosti?

To je pitanje kojim se bavim u poslednjem delu svoje nove knjige. Smatram da je vrlo teško dati preciznu prognozu. Svi mi nešto predviđamo, neki broj za koji mislimo da će ostati nepromenjiv u narednih 20 godina, ali stvari se menjaju i prognoze postaju beskorisne. Mislim da će ulogu Kine preuzeti neke druge zemlje (one sa većim rastom stanovništva), što će dovesti do daljeg približavanja zarada između bogatih i siromašnih zemalja, barem u narednih 50 godina. Na zapadu će ovo približavanje zarada prerasti u politički problem, jer će izostati rast zarada u razvijenim zemljama. Globalna nejednakost će se smanjiti, kao što je već slučaj, zbog rasta u nekim azijskim i afričkim zemljama.

Međutim, klasna komponenta, ili nejednakost, će sigurno porasti. U naredne dve ili tri decenije su vrlo verovatni nacionalni sukobi u vezi sa globalizacijom i preraspodelom dohotka.

Ovo nas dovodi do pitanja o odnosu nejednakosti i demokratije. Kao što kažete, ono što vidimo na zapadu je stagniranje zarada, koje bi moglo da dovede do nereda ili klasnih sukoba. Možda je sama demokratija ugrožena, jer ona podrazumeva ista politička prava i nejednak dohodak, ali znamo kako ekonomska moć može da iskrivi predstavničku ulogu demokratije. Da li će porast nejednakosti ugroziti zapadne demokratije?

Ono što je u trenutnoj situaciji zanimljivo je da uprkos teškoj ekonomskoj krizi nije došlo do značajnog porasta antisistemskih pokreta. Čak se i Nacionalni front pridržava demokratskih pravila. Možda su Erdogan i Putin najbliži političkom modelu koji prevazilazi demokratiju, ali to trenutno nije slučaj u zapadnoj Evropi. Takođe sam sumnjičav kada je reč o sposobnosti partija poput Nacionalnog fronta da ispune svoja predizborna obećanja, počevši od razgradnje Evropske unije. Naravno, stvari mogu da se promene. Brexit bi otvorio vrata nekom novom razvoju događaja.

Smatram da će u narednim godinama biti dosta napetosti između, s jedne strane, partija koje žele populistički odgovor na krizu, poput Trampa u SAD, i koje se protive talasu migracije i uopšte globalizaciji, koje podržavaju protekcionizam za domaću industriju i ekonomsku politiku neka komšiji crkne krava (beggar-thy-neighbour), i sa druge strane plutokratskih partija koje, sada više nego ikad, nameravaju da ograniče moć najsiromašnijeg dela stanovništva, koje je u porastu, što će dovesti do centralne uloge novca u donošenju političkih odluka.

Ono što se dešava u SAD je vrlo zanimljivo: imamo Trampa koji unosi sopstveno bogatstvo u politiku; on je savršeni oligarh. I imamo idealnu kandidatkinju viših klasa Hilari Klinton, pravu braniteljku establišmenta. Oni će učiniti sve da radnici, Afroamerikanci i uopšte ekonomski najsiromašniji deo stanovništva – ne glasa na ovim izborima.

Dakle u ovom trenutku imamo dva pokreta: jedan koji podržava globalizaciju i brani njene prednosti, naročito za onih 5% na vrhu, što može da dovede do postepenog prelaza iz demokratije u plutokratiju i, da citiram Gramšija, do ponovnog uspostavljanja hegemonije ovog narativa i ovih interesa – dok sa druge strane imamo desničarski antiglobalistički pokret.

To važi za Evropu i zapadni svet, dok je u ostalim delovima sveta situacija drugačija. U Latinskoj Americi dolazi do povratka desnice, ali smatram da je to pre posledica redovnog političkog ciklusa. Ne znamo šta će se dogoditi u Aziji, gde u Indiji imamo otvoreno desničarsku vladu, dok je u zemljama poput Kine, Indonezije i Tajlanda podela na klasičnu levicu i desnicu daleko izraženija nego na zapadu.

Ali rizik nije samo politički. Mnogi ekonomisti, uključujući i Roberta Rajha, smatraju da je ekonomsku krizu izazvala nejednaka preraspodela dohotka. Prosto rečeno, postoji rizik slabe tražnje zbog visoke koncentracije dohotka.

Postoje rešenja, iako ih nije lako ostvariti. Na primer, smatram da je zbog globalizacije vrlo teško sprovesti veće oporezivanje bogatih i prihoda od kapitala. Čak i ako neka zemlja odluči da podigne poreze ili ako to učine desetine zemalja, uvek će se naći zemlje koje su spremne da ponude niže poreze kako bi privukle kapital.

Političke odluke treba da idu u drugom pravcu, prema jednakoj raspodeli sposobnosti. Piketi je u pravu kada kaže da vlasništvo nad kapitalom određuje veći prihod i upravo tu treba intervenisati. To se pre svega odnosi na obrazovanje, kako bi se obezbedila relativno jednaka zarada za ljude sa sličnim kvalifikacijama, za razliku od onoga što imamo danas gde oni koji dolaze sa Harvarda dobijaju desetostruko veću zaradu od onih koji dolaze sa manje prestižnih univerziteta. Ujednačiti kvalitet obrazovanja bi imalo sličan efekat kao dekoncentracija vlasništva nad kapitalom.

Istovremeno bi bilo važno smanjiti koncentraciju kapitala, što je teže, ali ne i nemoguće ostvariti. U prošlosti smo imali slične primere: radnici vlasnici akcija preduzeća, radničko saodlučivanje u Nemačkoj, veća uloga sindikata u upravnim odborima, sindikalno vlasništvo nad akcijama preduzeća u Švedskoj. Naravno, to nije lako ali je daleko održivije od opcija koje danas imamo.

Razgovor vodio Nicola Melloni, o novoj knjizi Branka Milanovića: Global Inequality – A New Approach for the Age of Globalization / Globalna nejednakost – novi pristup u eri globalizacije, Harvard University Press 2016.

Social Europe, 18.03.2016.

Preveo Miroslav Marković

Peščanik.net, 22.03.2016.

RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU