Novo narodnjaštvo

 
Peti govor Baraka Obame o stanju nacije dobio je uobičajene pohvale od demokrata i mnogih televizijskih komentatora, ali činjenica je da je povod za govor bio prilično sumoran, kao i da Obamin pristup pomalo obeshrabruje. Silnim pričama o podizanju minimalne zarade i drugim izvršnim uredbama kojima treba da se zaobiđe Kongres prećutno je priznao da je napredak na Kapitol Hilu sada praktično nemoguć. S druge strane, nije mogao da skupi hrabrost da republikance, koji kontrolišu Kongres i još uvek blokiraju većinu njegovih programa, pozove na direktan sukob. Opšti utisak na MSNBC-u glasio je da se Obama uspešno pozicionira iznad borbe. Ali da li je to zaista moguće u današnjem Vašingtonu? Čitav grad liči na bojno polje, i to stalno.

Što se tiče konkretnih mera, Obama je u govoru istakao niz ekonomskih problema koji su izbili na površinu poslednjih godina: „Obama obećava samostalno donošenje ekonomskih odluka“, glasio je naslov u New York Timesu sutradan. Predsednik je govorio o osiguranju za nezaposlene i sličnim pitanjima u vezi sa ekonomskom borbom srednje klase, naglašavajući mere koje bi se mogle doneti uredbama. Nije se zadržavao, kao što su se mnogi levičari nadali, na pitanju nejednakosti. Izgleda da je sa svojim savetnicima zaključio da bi to bilo pomalo depresivno za govor o stanju nacije, pa je umesto toga odlučio da naglasi vedriju stranu nejednakosti kao prilike za širenje horizonta. Ali poenta je očigledna, možda upravo iz onoga što nije spomenuto – nije bilo apela za smanjenje deficita i rezanje beneficija, da pomenemo samo dva vašingtonska prioriteta koje levičari preziru a prema kojima je Obama ranije pokazivao sklonost ili makar uvažavanje.

Među vašingtonskim političkim intelektualacima i uticajnim ličnostima koje naginju ka levom delu prihvaćenog političkog spektra ovih dana se oseća neki umereni optimizam. Nije reč o Obami, ili nekakvom utisku da bi on mogao sa svojom osetno slabijom podrškom da ubedi republikance iz kongresa da finansiraju, recimo, infrastrukturnu investicionu banku. Verovanje u takve stvari logično je blizu nuli. Tačnije, radi se o opštem utisku da se Demokratska partija, nakon višegodišnjeg, da se poslužimo žargonskim izrazom, „desnog skretanja“, konačno osmelila da krene ulevo, da se odmakne od ekonomskog centrizma i usmeri ka narodnjaštvu koje stranka kao celina nije prihvatala godinama, pa čak i decenijama.

Do ove promene nije došlo nekim Obaminim ili bilo čijim naglim dramatičnim gestom: ona se dogodila suptilno i postepeno. Obamin doprinos promeni bio je uglavnom retorički, ali je predsednička retorika naravno važna, pa kada je počeo da u govorima direktno spominje pitanja poput nejednakosti, mnogi komentatori su u to učitali jasne političke implikacije.

„Ova rastuća nejednakost nije samo moralno naopaka, ona je ekonomski loša. Jer kad porodica iz srednje klase ima manje novca za trošenje, zamislite, firme imaju manje potrošača“, rekao je letos u govoru u Gejlsburgu, u državi Ilinois. Dovršio je misao poručivši da je preokretanje ove tendencije rastuće nejednakosti – „svakako moj najvažniji prioritet“.

Ali Obama je samo deo priče. Njen drugi važan aspekt je velika popularnost senatorke iz Masačusetsa Elizabet Voren. Voren je rodom iz Oklahome, odrasla je u siromaštvu i postala profesorka na Harvardu, a zatim (kao lider kongresne grupe za kontrolu programa pomoći TARP) trn u oku bivšeg finansijskog sekretara Tima Gajtnera, pre nego što je ubedljivo pobedila dotadašnjeg republikanskog senatora Skota Brauna i došla u Senat. Ona ima milione pristalica koji bi voleli da je vide u trci za predsedničku funkciju 2016, bez obzira na planove Hilari Klinton.

Voren ima talenat za jednostavnu artikulaciju levo-narodnjačkog stanovišta kao malo ko u američkom javnom životu danas. Snimci njenih obraćanja pristalicama i donatorima, ili satiranja priglupih televizijskih voditelja, šire se internetom i dobijaju milione pregleda od levičara koji su godinama očajnički čekali da neki istaknuti demokrata progovori na takav način. Evo jednog dela iz njenog možda najpoznatijeg snimka, iz septembra 2011:

„Slušam priče da je ovo klasni rat, da je ne znam šta… Ne. Niko se u ovoj zemlji nije obogatio sam. Niko. Podigao si fabriku? Bravo. Ali hoću da budem jasna. Prevoziš robu na tržište putevima koje smo mi ostali platili. Zaposlio si radnike čije smo školovanje mi ostali platili. Bezbedan si u svojoj fabrici jer te čuvaju policajci i vatrogasci koje mi ostali plaćamo… Izgradio si fabriku i od nje napravio nešto odlično, ili neku sjajnu ideju, svaka čast. Zadrži jedan veliki deo. Ali prema osnovnom društvenom sporazumu jedan veliki deo ćeš i da platiš za nekog narednog klinca.“

Živimo u vreme kada se menadžeri hedž fondova i volstriteri žale na klasni rat koji se protiv njih vodi i kada praktično sve troškove političkih kampanja, kako je harvardski profesor Lorens Lesig u svom važnom istraživanju pokazao, finansira „majušni delić jednog procenta“.^[1] Mnogo godina je prošlo otkad je neki visoko pozicionirani političar progovorio kao Elizabet Voren, i ne samo to preživeo nego i napredovao. Voren je pobudila narodnjačke tendencije u delovima levičarske baze i verovatno ohrabrila druge senatore i kongresmene da direktno progovore o klasnim pitanjima.

Na primer, senatori Šerod Braun iz Ohaja i Berni Sanders iz Vermonta, iako nemaju njeno umeće da pogode emocionalnu srž problema, jesu druga dva narodnjački nastrojena lidera. Braun – koga su mnogi smatrali „prevelikim levičarem“ da bi osvojio mesto u Senatu za Ohajo, a pobedio je dotadašnjeg republikanca sa dvanaest procenata razlike 2006 – veoma je vešt političar koji će, kako se čini, u dužem periodu uticati na ekonomska pitanja. Sanders je umereni socijalista koji izgleda planira da se kandiduje 2016. i tako izvrši pritisak na Hilari Klinton, za koju se pretpostavlja da će postati kandidat demokrata, da se pomeri ulevo.^[2]

Nisu samo funkcioneri zahvaćeni ovom promenom. Ona obuhvata i stranački opredeljene medije. Većina levičarskih sajtova i mlađih blogera koji su postali uticajni u prestonici, i koje verno prate njihovi ispisnici zaposleni na Kapitol Hilu i u Beloj kući, veoma su naklonjeni narodnjačkom svetonazoru. Rekao bih da je MSNBC odigrao važnu ulogu u ovom pomeranju. MSNBC je sporo prihvatao ideju da postane „levičarski kanal“ – iz ove perspektive izgleda neverovatno da je konzervativni komentator Taker Karlson imao autorsku emisiju na MSNBC-u ne tako davne 2008. godine – ali sada je u svakom slučaju pristao na taj identitet.

Situacija je dosegla takve razmere da vašingtonski insajderi iz redova demokrata prate MSNBC jednako verno kao što republikanci gledaju Fox. Ali Fox, toliko vešt u pronalaženju živca običnih konzervativaca, ima mnogo više gledalaca. Mnogi najistaknutiji MSNBC-ovi voditelji – Rejčel Medou, Ed Šulc, Kris Hejs – zastupaju žestoko narodnjačke stavove. MSNBC nudi svojim gledaocima konstantan režim priloga o nejednakosti, minimalnoj zaradi, Ujedinjenim nacijama, nezaposlenosti i nedovoljnoj zaposlenosti i sličnim problemima, kao i razgovore sa radnicima Volmarta ili restorana brze hrane. Uz demokratske kancelarije na Kapitol Hilu, i televizore po čitavoj Beloj kući, danonoćno podešene na MSNBC, ovakav program je morao da izvrši veliki uticaj.

Konačno, tu se radi i o stanju same američke srednje klase, što nije beznačajno: realna stopa nezaposlenosti je, prema Džefu Medriku, skoro 9 odsto,^[3] dok je zvanična cifra niža samo zato što su mnogi radnici odustali od traženja posla; tempo oporavka je spor; a imamo i opštu stagnaciju zarada (osim za gornjih nekoliko procenata). Građani, ili barem demokrate i neopredeljeni, sada shvataju nejednakost, nedovoljnu zaposlenost i stagnaciju plata kao važna i povezana pitanja.

Najzanimljivije sociološko istraživanje kakvo dugo nisam video objavila su krajem 2011. dvojica profesora: Majkl Norton sa Harvarda i Dan Arijeli sa Djuka. Postavili su Amerikancima dva osnovna pitanja: šta mislite kakva je raspodela bogatstva u Sjedinjenim Državama danas, i kakva bi raspodela bogatstva po vašem mišljenju bila idealna? Zatim su uporedili zbirne odgovore sa postojećim činjenicama.

Ispitanici su pretpostavljali da gornjih 20 odsto Amerikanaca poseduje nešto manje od 60 odsto bogatstva, a da donjih 60 odsto ljudi poseduje preko 20 odsto bogatstva. Njihov idealni odnos, rekli su, bio bi da gornja petina poseduje samo oko 32 odsto bogatstva, a da najniže tri petine poseduju oko 45 odsto. Prave brojke: gornja petina poseduje više od 80 odsto, dok donjih 60 odsto građana poseduje 5 odsto bogatstva. Rezultati ukazuju da bi, kad bi Amerikanci bili toga svesni, bilo prostora za agresivnije levo narodnjaštvo.

Amerikanci ovo ne znaju, ali prema poslednjim anketama snažno podržavaju povećanje minimalne cene radnog sata na 9 do 10 dolara, kao i veće javne investicije i druge narodnjačke mere. Sve ovo je stvorilo atmosferu u Vašingtonu u kojoj progresivni politički instituti objavljuju izveštaje koji su nešto smeliji nego obično, ne podržavajući samo program Demokratske administracije (kao što obično biva), već pokušavajući da ga usmere.

Na primer, Centar za američki progres (CAP), pod novom predsednicom Nirom Tanden, promoviše „srednjoklasnu“ ili middle-out ekonomiju kao levičarsku alternativu trickle down ili “ekonomiji ponude“. Prema ideji middle-out ekonomije, umesto da investira u najbogatijih dva odsto kroz poreze i druge privilegije, država treba da ulaže u široku sredinu putem raznih levo orijentisanih mera koje će ići u korist svih društvenih segmenata. To obuhvata značajno višu minimalnu zaradu, plaćeno roditeljsko odsustvo i popravljanje oronule infrastrukture. Obamin govor na Noks koledžu predstavlja jednu vrstu middle-out pogleda po tome kako vezuje srednjoklasne investicije za rast.^[4] CAP je usmeravao Belu kuću ka ovim argumentima, a ne obrnuto.

Džon Podesta, bivši predsednik CAP-a, učestvovao je u pokretanju novog političkog instituta, Vašingtonskog centra za ujednačeni rast, posvećenog konkretno pitanjima nejednakosti. Podesta je sada savetnik Bele kuće koji ova pitanja zastupa u raspravama u Ruzveltovoj i Ovalnoj sobi.

Ovo je pozitivna promena tona, što naravno ne znači da će se narodnjačke mere pretvoriti u stvarnost u neko dogledno vreme. Postoje protivnici takvih mera unutar Demokratske partije i njenog šireg političkog planetarnog sistema. Ali ni približno tako snažni kakvi su nekada bili; radikalno pomeranje Republikanske partije udesno je, možda neminovno, gurnulo demokratsko težište ulevo. Ali protivljenje narodnjaštvu se nastavlja.

Najuticajnija demokratska centristička grupa u Vašingtonu, „Treći put“, ističe se u upozoravanju na provaliju na kraju narodnjačkog puta. U vrlo zapaženom autorskom članku u Wall Street Journalu iz decembra – utoliko primećenijem jer se pojavio na stranicama neprijateljskog glasila – Džon Koan i Džim Kesler iz ove grupe pišu da „ništa ne bi bilo katastrofalnije po demokrate“ od toga da slede savete i ugledaju se na Elizabet Voren i novog gradonačelnika Njujorka Bila De Blasija. Njihov glavni argument tiče se socijalnog osiguranja i Medikera i nečega što nazivaju „nespornom krizom solventnosti“ ovih programa.^[5]

To nije bez osnova, naročito u slučaju Medikera. Takođe je tačno da se narodnjaci zavaravaju ako misle da se svi njihovi investicioni ciljevi mogu ispuniti oporezivanjem isključivo bogatih. Jednog dana će, možda, neki demokratski predsednik sa poslušnijim Kongresom pred birače staviti mogućnost zaštite socijalne sigurnosti podizanjem poreza na platne liste ili podizanjem gornje granice (radnici sada plaćaju socijalno osiguranje samo na prvih 115.000 dolara dohotka), i videćemo da li građani prihvataju narodnjaštvo u praksi.

U međuvremenu, Obama mora da se bavi republikancima. Neki smatraju da nije nezamislivo da republikanski Kongres usvoji skromno podizanje minimalne zarade. Godine 2007, republikanci su podržali takvo povećanje, a Džordž Buš ga je potpisao. Ali sa Obamom u Beloj kući, republikanski stavovi su znatno otvrdnuli.

Što se tiče bliske budućnosti, kao da nema izlaza iz trenutnog zastoja gde je Kongres pod kontrolom republikanske desnice. Kakva je korist od istorijskog zaokreta ulevo kada će čak i najumerenije mere javne politike biti oborene u Kongresu?

Nema ohrabrujućeg odgovora na ovo pitanje. Demokrate bi mogle da iznenade na jesen i ponovo osvoje većinu u Predstavničkom domu. Treba im samo osamnaest poslaničkih mesta, što nije mnogo. Ali prisetite se da je u devedeset odsto slučajeva na „šestogodišnjim izborima“ od 1910. (izborima koji se održavaju u šestoj godini mandata aktuelnog predsednika), predsednikova stranka gubila poslanike. Samo je 1998, dok su republikanci bili opijeni mogućnošću Klintonovog opoziva, predsednikova stranka osvojila nekoliko mesta. Današnji republikanci, pod pritiskom Tea Party pokreta, mogli bi tako da precene sopstvenu snagu; ali ako smo došli dotle da računamo na to, znači da smo spali na puste želje. Čak i da demokrate povrate Kongres, republikanci će i dalje moći da blokiraju zakone u Senatu (oni bi mogli da povrate Senat). Dakle, zastoj će verovatno potrajati do Obaminog odlaska.

Zato se vašingtonski progresivci već okreću gospođi Klinton. Hoće li ona – verna sledbenica Roberta Rubina devedesetih – prihvatiti novu liniju svoje partije? Pokazala je 2008. da može da raskrsti sa politikom svog muža kada je to oportuno. Dok je prolazila kroz severoistočne države i Apalače – toliko kaskajući da je pobeda izgledala gotovo nemoguća, i očajnički tražeći neku priliku, neku neočekivanu temu koja bi promenila dinamiku trke – osudila je slobodnu trgovinu i bar neko vreme izigravala borca za radnička prava, ispijajući viski u radničkom baru u Indijani.

Nije izvesno da će se Klinton kandidovati. Nije mlada (šezdeset šest godina), a predsednička kampanja je vrlo naporna. Međutim, trenutno izgleda prilično sigurno da će, ako se bude kandidovala, postati demokratski predsednički kandidat. Zato insajderi traže nagoveštaje da li će zauzeti onakve stavove kakvi su doneli podršku Elizabet Voren.

Možete u Gugl ukucati „Hillary Clinton populism“ i otkrićete raspravu koja se vodi na stranicama listova The New Republic, The Nation, The Daily Beast, The Washington Monthly, The Washington Post i drugih medija. Ona sama je zasad pokazala vrlo malo takvih indicija, mada se nešto može naslutiti iz kabinetskih promena. Pre svega, izgleda da Mark Pen, njen centristički guru koga je (sa mužem) nekada odano slušala, neće imati nikakvu ulogu u njenoj narednoj kampanji. I dalje je bliska Niri Tanden i Podesti, koji će je izgleda savetovati u svakoj budućoj kampanji.

Drugim rečima, najveće su šanse da upravo ona da politički zamah novom narodnjaštvu. Ali, čak i da se to dogodi, treba čekati još tri godine.

To nije obeshrabrilo Lejna Kenvordija, profesora političkih nauka i sociologije na Univerzitetu u Arizoni. Kenvordijeva knjiga Social Democratic America privlači pažnju ne toliko zbog svojih političkih predloga, koji su standardno levičarski (ali tehnički socijaldemokratski, kako on ispravno ističe): univerzalno zdravstveno osiguranje, plaćeno roditeljsko odsustvo, univerzalno predškolsko vaspitanje, minimalna zarada podignuta i vezana za inflaciju, i tako dalje.

Kenvordijev doprinos je u tome što je ukazao da, koliko god situacija danas loše izgledala, koliko god socijaldemokratski ciljevi delovali nedostižno, istorija zapravo pokazuje da napredak, iako ponekad dolazi sporo, na kraju uvek dođe. „Očekujem da će se obim i razmere američke socijalne politike značajno proširiti u predstojećim decenijama“, piše on, objašnjavajući da su problemi i potrebe jednostavno previše realni da bi se ignorisali, te da će se samo pogoršavati, zahtevajući rešavanje. Promene zahtevaju vreme, ali:

„Tako je socijalna politika u Sjedinjenim Američkim Državama evoluirala u prethodnom veku. Širila se na mahove, u eksplozijama i zatišjima. Kretali smo se uglavnom napred; nazadovanje je bilo retko. Jednostavna ekstrapolacija sugeriše da isto to možemo očekivati i u budućnosti.“

Potom identifikuje pet mogućih razloga zašto bi njegova procena mogla biti netačna i pokušava da obori svaki od njih. Na prepreku br. 1, da Amerikanci ne žele veliku državu, ubedljivo odgovara tvrdnjom, koja nije nova, da su Amerikanci retorički konzervativni ali operativno progresivni. Navodi neke podatke iz Opšteg društvenog pregleda – detaljnog godišnjeg ispitivanja stavova Amerikanaca o raznim pitanjima, kojim se češće služe univerzitetski profesori nego novinari – jednako zaprepašćujuće kao već navedeni rezultati Nortona i Arijelija. Na primer, u „neredovnom nizu anketa“ od 1980. do 2007. ljudima je postavljano pitanje da li bi radije imali državno zdravstveno osiguranje „koje bi se finansiralo poreskim novcem i pokrivalo najveći deo zdravstvene zaštite?“ Skoro svaki put, piše on, 50 do 65 odsto ispitanika odgovaralo je potvrdno.

Pomalo ga koči prepreka br. 5: „Ustrojstvo političkog sistema SAD koči političku promenu.“ Tu je Kenvordi prinuđen da se nada da će, na primer, novi poraz na predsedničkim izborima primorati republikance da se vrate centru. To bi trebalo da se dogodi – desilo se demokratama posle njihovog trećeg uzastopnog poraza 1988, kada su unutarpartijski sukobi doveli do obračuna Novih demokrata sa starim levičarima. Ali nema garancije da će se desiti i republikancima.

Imajte na umu da konzervativci misle da su poslednja dva izbora izgubili jer nisu bili dovoljno konzervativni – radi „izborne prihvatljivosti“ partija je kandidovala Džona Mekejna i Mita Romnija, ljude koje smatraju „mekušcima“. Ako republikanci kandiduju Krisa Kristija (ukoliko preživi skandale) ili Džeba Buša i izgube, to će samo potvrditi uverenje ovih konzervativaca. Ali kad bi stranka kandidovala Randa Pola ili Teda Kruza i izgubila, Kenvordijeva nada bi se pokazala ispravnom, i oko 2017. kongresni republikanci bi možda bili spremniji na kompromis sa demokratskim predsednikom.

Naravno, ironija je u tome da je upravo predsednik Klinton uzdigao Nove demokrate unutar svoje stranke i marginalizovao stare levičare. Sada će se stari levičari – i mnogi novi – možda naći u situaciji da se 2017. nadaju kako predsednica Klinton može da izbriše uticaj i nasleđe Novih demokrata.

 
The New York Review of Books, 06.02.2014.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 25.02.2014.