Ekonomski gledano, 2010. je bila prava noćna mora na obe strane Atlantskog okeana. Krize u Irskoj i Grčkoj dovele su u pitanje opstanak evra i stvorile opasnost dužničkog bankrota. U Evropi i Americi, nezaposlenost uporno ostaje visoka, oko 10 odsto. Iako je već 10 odsto američkih porodica sa stambenim kreditima izgubilo svoje kuće, izgleda da se tempo oduzimanja nekretnina ubrzava – ili bi se ubrzao, da nije pravnih začkoljica koje dovode u sumnju čuvenu američku „vladavinu prava“
Nažalost, američke i evropske novogodišnje odluke bile su pogrešne. Kao odgovor na neuspehe i rasipništvo u privatnom sektoru traži se stezanje kaiša u javnom sektoru. Rezultat toga, skoro je izvesno, biće spor oporavak i produženo čekanje da nezaposlenost padne na prihvatljiv nivo. Konkurentnost će takođe opasti. Dok je Kina održavala svoju privredu ulaganjem u obrazovanje, tehnologiju i infrastrukturu, Evropa i Amerika su smanjivale troškove.
Među političarima je postalo popularno pridikovanje o uzvišenosti bola i patnje, naravno zato što se oni koji trpe bol i patnju – siromašni i buduće generacije – retko čuju. Da bi se privreda oporavila, neki će zaista morati da pretrpe malo bola. Ali sve veća ekonomska nejednakost jasno pokazuje ko bi to trebalo da bude: približno četvrtina svih prihoda u Americi danas odlazi najbogatijima, koji čine jedan odsto stanovništva, dok su većini Amerikanaca primanja danas niža nego pre dvanaest godina. Prosto rečeno, većina Amerikanaca nije imala koristi od takozvane Velike modernizacije, koja je zapravo Majka Svih Mehurova. Dakle, da li bi nedužne žrtve i oni koji nisu imali nikakve koristi od lažnog prosperiteta zaista trebalo da plate još više?
Evropa i Amerika imaju iste one talentovane ljude, iste resurse i isti kapital koje su imale i pre recesije. Možda su neka od ovih sredstava bila precenjena. Ali sredstva su, uglavnom, još uvek tu. Privatna finansijska tržišta su strahovito loše upravljala kapitalom u godinama pred krizu, a šteta od lošeg korišćenja resursa još je veća otkad je kriza počela. Pitanje je, kako da ove resurse ponovo uposlimo. Restruktuiranje duga – garantovanje dugova kućevlasnicima, a u nekim slučajevima i državama – biće ključno. To će se na kraju i desiti. Ali odlaganje je vrlo skupo – i uglavnom nepotrebno.
Banke nisu želele da priznaju da su davale loše kredite, a sada neće da priznaju svoje gubitke, barem ne dok ne budu mogle da se rekapitalizuju kroz profite i ogromnu razliku između nepovoljnih kredita koje odobravaju i rekordno niskih kamata po kojima se zadužuju. Finansijski sektor će vršiti pritisak na države za potpunu otplatu, čak i kada to vodi ka ogromnim socijalnim troškovima, velikoj nezaposlenosti i društvenim nedaćama – iako je to posledica njihovog lošeg poslovanja.
Ali, kao što znamo iz iskustva, ima života i nakon restruktuiranja duga. Niko nijednoj državi ne bi poželeo traume kakve je pretrpela Argentina između 1999. i 2002. Ali ta zemlja je trpela i u godinama pre krize – godinama MMF-ovih kredita i nemaštine – pre svega od visoke nezaposlenosti i siromaštva, te niskog i negativnog rasta. Otkad je sprovela restruktuiranje duga i devalvaciju valute, Argentina je godinama imala neverovatno brz rast BDP-a, u proseku 9 odsto godišnje od 2003. do 2007. Do 2009. nacionalni dohodak je bio dvostruko viši nego 2002. godine, i preko 75 odsto veći od najvećeg nivoa pre krize.
Takođe, stopa siromaštva u Argentini je smanjena za tri četvrtine od najvišeg kriznog nivoa, a država je mnogo bolje prošla kroz finansijsku krizu nego SAD – nezaposlenost je visoka, ali se još uvek kreće oko 8 procenata. Možemo samo da nagađamo šta bi se desilo da Argentina nije toliko dugo odlagala „sudnji dan“ – ili da ga je odlagala još duže.
Dakle, nadam se da ćemo u novoj godini prestati da pridajemo pažnju finansijskim čudotvorcima koji su nas uvukli u ovaj cirkus – i koji sada traže da štedimo i predlažu odlaganje restruktuiranja – i da ćemo se malo osloniti na zdrav razum. Ako već mora da boli – neka najveći bol osete oni koji su odgovorni za krizu i koji su imali najveće koristi od mehura koji je krizi prethodio.
Slate, 03.01.2011.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 04.01.2010.