- Peščanik - https://pescanik.net -

Novogodišnji ultimatum

Kivni na državu što nam je naložila da promenimo registarske tablice, saobraćajne i vozačke dozvole, iako mi za tom promenom nikada nismo osetitili potrebu i ne vidimo ni dan-danas svrhu, novinari su pakosno (čuvstvo koje ide uz bespomoćnost) upozorili stanovništvo kako mu valja prišparati deset miliona evra jer toliko će ga koštati poštanski sandučići kakve ćemo svi morati da imamo makar neki od nas ne dobili nijednu jedinu čestitku pa čak ni opomenu pred utuženje. Imamo pet godina da male drvene i uveliko crvototočne sandučiće (neki imaju okrugle otvore, nagorele jer su stanari plamenom upaljača pokušavali da bez ključa ustanove čami li u pomračini kakva pošiljka) zamenimo sandučićima dostojnim žitelja Evropske unije: potonja jeste odustala od propisa da povrće mora biti istog kalibra i da mora biti simetrično, ali kad je o sandučićima reč neće u nju ući niko sa svojim haustorskim identitetom.

Protivno svojim navikama načas sam se priklonio istraživačkom novinarstvu i pronašao na internetu TEHNIČKE USLOVE, pravni akt Republičke agencije za poštanske usluge koji je dvared bio objavljen u samom Službenom glasniku, na svečanu snagu stupio je prvog januara, ali je ostao u senci poljubaca, zdravica, šenlučenja i zvaničnih gradskih vatrometa (Na vatrometini života, to bi bio dobar naslov, fali mi još tekst).

&

Sve što ste želeli da znate o poštanskom sandučetu a niste smeli da pitate – sve stoji u Službenom listu, i poreklo sandučeta, namena, istorijat, tipologija sandučića, njihova unutrašnja struktura, šasija, mere predostrožnosti da se pismonoša ne ušine i da ne dobije sepsu gurajući požrtvovano prste kroz preuski a zarđali otvor…

Kućni sandučić je sredstvo poštanske mreže namenjeno za uručenje poštanskih pošiljaka i, po pravilu, postavljaju se na ulazu u stambenu zgradu, poslovni objekat, dvorište ili na neki drugi način, u dogovoru sa javnim poštanskim operatorom.

Agencija se opredelila za muški deminutiv, u svakodnevnom govoru češće se pominje sanduče, ali baš ovim ostraneniem zar nije naglašen sandučićev službeni karakter? Kojeg god međutim roda bio/bilo, sandučić/sanduče javlja se u dva osnovna oblika, vidi alineju 2. u čl. 2.: Kućni sandučići mogu biti individualni i grupni.

Sandučić bi mogao biti i ulični, mislim se ja, to je onaj žuti kome barem u Beogradu preti izumiranje, o potonjem agenti Agencije mudro ćute a danas vidim u jednom dnevnom listu procenu da na 56.197 stanovnika Beograda dolazi jedan nekućni sandučić! Ali vratimo se Tehničkim uslovima, upoznajmo pobliže činovnički um i jezik, posvetimo dužnu pažnju podrobnostima i finesama iznikavšim u sivoj državnoj zgradi čiju adresu i ne znamo (kao što according to Josipa Lisac u mraku katkad nikne divan cvijet): tek dobrotom Službenoga lista koji sve to štampa, distribuira, knjiži, a potom službeno skladišti vidimo da činovnička struka iziskuje još kakve napore. Potanko se govori o razlici između individualnih grupnih sandučića, ali već me privlači čl. 3 gde su pobrojani delovi kućnog sandučića:

Kućni sandučići se sastoje od: kućište, vratanca sa bravom, otvora za ubacivanje poštanskih pošiljaka, okvira za označavanje vlasnika.

Ovo ste možda i znali, ali je svaki deo podrobno opisan. Evo uostalom linka do ovog pravnog akta: pa ko ima strpljenja neka uči o onome što ga čeka, neka se divi preciznosti, domišljatosti činovnika koji su Tehničkim uslovima prišli svestrano kao Koštunica Ustavu: kućište kome je mesto možda bilo i u preambuli, kao Kosovu, mora nekako biti pričvršćeno, okačeno ili zakucano, ali tako da mu vratanca i prijemni, jednosmerni otvor ostanu sa spoljne strane; vratašca sa svoje strane pak moraju ljudski da naležu na maleni zovimo ga ragastov od nerđajućeg čelika, dur-aluminijuma ili plastike, otvor za pošiljke tačno se zna koliki je, on ima vlastiti poklopac ili neku nastrešnicu, neće pošta da odgovara ako se uredno uručena pošiljka naknadno pokvasi, ubuđa i na koncu istruli. Biser su naravno dimenzije poštanskog sandučića, sve u milimetrima, ni takozvani okvir za označavanje vlasnika ne može biti koliki se kome ćefne, pa da neki skromnichaiut i stavljaju sitna slova koja se u polumraku hodnika jedva vide – ime i prezime (uključujući i devojačko) moraju biti u pravogaoniku ne sitnijem od 50X10 milimetara.

Po moemu i to je sićušno, evo amandmana: Ukoliko okvir za ime i prezime primaoca bude na zakonskom mimimumu, vlasnik ga o svom trošku mora prekriti uveličavajućim staklom kako bi slova (u daljem tekstu: font) bila kao size 36 u Wordu.

Evo još jedne sitnice u kojoj se očitava briga Agencije za svoje ljude na terenu, oni ne treba ni da se ušinu usled prekomernog saginjanja, niti treba da se propinju na prste kako bi uručili pošiljku nekome ko je svoje sanduče zakucao pod sam plafon: Kućni sandučići se postavljaju pojedinačno ili u nizu na visini koja omogućava nesmetano ubacivanje poštanskih pošiljaka. Otvor za ubacivanje postavlja se, u odnosu na podlogu, na visini ne manjoj od 700 mm odnosno ne višoj od 1700 mm.

&

Tamo gde je jedino mogla da nam iziđe u susret Agencija je i izašla:

Član 4. Materijali za izradu kućnih sandučića moraju biti čvrsti i postojani (nerđajući čelični lim, aluminijum i plastika i dr.), s tim da u pogledu boje, nema ograničenja.

Na raspolaganju su nam sve Benetonove odnosno dugine boje, na raspolaganju nam je i zarez koji nije potreban, osim da naglasi beskrajno područje slobode u pogledu bojadisanja, poslednji član USLOVA razgovetno i narodnim jezikom kaže da ćemo ovaj boljitak sami da platimo, Agencija nema tu nikakav interes pa samim tim ni potrebu da učestvuje u preporodu (osim naredbodavno), i zašto bi, ona je digla ruke i od nekućnih sandučića ne rekavši nam ni dele li se i oni na individualne i grupne: ulični sandučić briga je i svojina Pošte; ulični sandučići dele se na one koji su na fasadama Pošte i na koji su zakačeni podalje od odaja PTT-a, a do kojih onda službenici moraju bezmalo svaki dan da šipče i nekoliko blokova; nekućevni sandučići dele se još na redovne i povremene (sa stanovišta preuzimanja nakupljenog tiraža) te na aktivne, tamo gde su stanovništvu bliži nego pošta, i na posve slučajne, u koje turista nagura deset razglednica da se posle više nikad ne pojavi u tom kvartu.

Peščanik.net, 16.01.2011.