Deca iz Svratišta za decu ulice u Novom Sadu smatraju da je prosjačenje „rad”, a ove činjenice svesno je i 84 ispitanika iz vojvođanskih centara za socijalni rad, domova za decu, policije, nevladinih organizacija i njih još dvadesetak iz drugih institucija i ustanova koje su bile obuhvaćene istraživanjem Pokrajinskog ombudsmana „Dečje prosjačenje u Vojvodini”. Iako su deca koja prosjače naročito vidljiva u gradovima, nadležne institucije dečje prosjačenje još uvek ne prepoznaju kao posebnu kategoriju rizičnog ponašanja, niti mališane koja se njime bave evidentiraju kao žrtve jednog vida eksploatacije dece.
Evidencija policijskih uprava u Vojvodini o deci koja prosjače je praktično nepostojeća, dok preko 70 odsto vojvođanskih centara za socijalni rad ovu decu ne evidentira posebno. Tome doprinosi i činjenica da nijedan propis u Republici Srbiji ni na jednom nivou ne sadrži pravnu definiciju prosjačenja, niti ga na bilo koji drugi način bliže opisuje. Propisi koji u sebi imaju reč „prosjačenje” odnose se na trgovinu ljudima, javni red i mir i oblast socijalne zaštite, ali se i u njima podrazumeva da svi znaju šta ova reč znači, odnosno ko se bavi prosjačenjem, kako, gde i zašto to radi.
Stereotipna slika deteta koje prosjači je da je ono malo, neuredno i fizički zapušteno, tamnijeg tena i kose, usamljeno ili u pratnji najčešće odrasle ženske osobe. Takvo dete sedi na ulici ili pokušava da svira neki instrument izazivajući time samilost i sažaljenje prolaznika kako bi mu dali novac. Ispitanici iz policije i centara za socijalni rad smatraju da se prosjačenjem najčešće bave romska deca i deca primorana na to od strane organizovanih grupa. Deca sa prosjačenjam počinju još u najranijem uzrastu, a u Vojvodini se njime najviše bave dečaci uzrasta od 6 do 10 godina. Sami ili u društvu odraslih, oni najčešće od prolaznika traže novac, a neretko idu i od vrata do vrata. Međutim, prosjačenjem se ne smatra pevanje na javnom mestu i pranje automobilskih stakala na raskrsnicama očekujući novac zauzvrat, niti prodaja cveća i drugih predmeta.
Na pitanje da li znaju kako nakon okončanja postupka završavaju ova deca evidentirana u MUP-u, oko polovina ispitanika iz policije nije odgovorila, dok skoro trećina tvrdi da se ona vraćaju na ulicu. Odgovori iz centara za socijalni rad su slični: oko jedna trećina njih tvrdi da se ova deca vraćaju na ulicu, isto toliko tvrdi da bivaju zbrinuta, dok skoro jedna trećina na ovo pitanje nije odgovorila. O tome da li su postojeće zakonske mere efikasne, te da li bi ih trebalo doslednije primenjivati ili eventualno izmeniti, preko 80 odsto ispitanika iz policije i njih 90 odsto iz centara za socijalni rad nije se izjasnilo. Oni koji jesu, tvrde da bi postojeće zakonske mere trebalo doslednije primenjivati, pa čak i pooštriti, naročito u odnosu na roditelje i druge odrasle koji decu eksploatišu navodeći ih na prosjačenje.
Skoro svako od intervjuisane dece iz svratišta u Novom Sadu doživelo je povređivanje na semaforima i parkinzima. Neka od dece su bila i fizički napadnuta od strane odraslih. Pojedina tvrde i da su izgledi da budu fizički napadnuta veći ukoliko potencijalni napadači pomisle da su deca koja prosjače Romi. Činjenica da većina njih nema ni osnovna lična dokumenta, niti zdravstvenu knjižicu znači da su im u najvećem broju slučajeva nedostupne usluge socijalne i zdravstvene zaštite, a prosjačenje kao način života decu odvlači i od škole.
Zaključci i preporuke ovog istraživanja gotovo da su se sami nametnuli. U početku je bilo primedbi da će njegovi rezultati samo konstatovati očigledno: da su deca koja prosjače, odnosno deca ulice svuda oko nas, da su siromašna i da im treba prvenstveno socijalna i zdravstvena zaštita. Ispostavilo se da im je potrebno mnogo više. Pokrajinski ombudsman, između ostalog, smatra da treba dopuniti postojeće propise kako bi se definisao sam pojam prosjačenja i sve radnje koje se za njega vezuju. Potrebno je osmisliti efikasan jedinstveni sistem evidentiranja i praćenja dece koja prosjače i nakon što se okončaju postupci u vezi sa njima u policiji i centrima za socijalni rad. Potrebno je naći način da im se izdaju lična dokumenta i otvori zdravstveni karton, a nadležni treba po ovom pitanju pre svega da uspostave efikasnu međusobnu saradnju. Vaninstitucionalni oblici zaštite, poput svratiša koja vode nevladine organizacije, treba takođe da budu uključeni u pružanje podrške deci izloženoj prosjačenju. Ovoj deci potrebno je ponuditi i druge modele života i ponašanja, a njihovo uključivanje u obrazovni sistem i komunikacija sa decom iz nekog drugog miljea trebalo bi da bude prvi korak.
Novosadska deca koja prosjače nisu svesna da takvim „radom” i bez podrške društva neće ostvariti svoje želje da postanu, kako sama kažu, frizeri, policajci, čuvari u banci, vozači kola hitne pomoći, pedagozi i reperi. Činjenica da ih njihovi stariji i punoletni drugari podučavaju kako da noću obijaju trafike i unovče ukradenu robu njihove želje svrstava u domen snova. Snova usred noćne more marginalizovanog života na ulici zbog siromaštva ili odrastanja u nefukcionalnim porodicama u kojima često ima nasilja i čiji se članovi već generacijama unazad bave prosjačenjem. Realnost će u međuvremenu ostati ista: u centru grada, ispred pozorišta će se i dalje kroz žamor prolaznika iz off-a čuti dečji plač i odrasli, ženski glas koji nekome u pravcu Miletića dobacuje: „’Ajde, nemoj plakati. Idi radi. Vidiš kako ti brat tamo lepo radi.”
Autorka je savetnica za odnose sa javnošću Ombudsmana Vojvodine.
PDF istraživanja Dečije prosjačenje u Vojvodini
Peščanik.net, 19.11.2011.