Knjiga Majkla Kejzina, čežnjivo nazvana Američki sanjari (American Dreamers), vešto je napisana rasprava o jednoj velikoj i široko razgranatoj temi – istoriji radikalne levice u Americi, od njenih početaka u ranom 19. veku, do današnjeg dana, ili možda sutrašnjeg, budući da Kejzin na kraju knjige brine o budućnosti. Kejzin nam govori da je knjigu napisao inspirisan Dr Susom. Na ovu ideju došao je tokom sudbonosne 2000. godine. Te godine, Vrhovni sud poklonio je predsedničke izbore Džordžu V. Bušu. I Kejzin je, poput očajnika koji je razmišljao da se ubije davljenjem, a onda ipak odustao od te ideje, potražio utehu u lepim sećanjima iz detinjstva, kao što su Yertle the Turtle i The Butter Battle Book.
Kejzin se priseća da je karijera Dr Susa započela u jednim borbenim levičarskim novinama ranih četrdesetih godina u Njujorku, gde je crtao stripove. Primećuje sa zadovoljstvom da je kasnije u svojoj karijeri, ovaj bivši crtač stripova, koji je prerastao u pisca i ilustratora, verno nastavio da sluša svoje političke instinkte iz mladosti. Klasična dela Dr Susa pokazuju snažan levičarski prezir prema fašistima (Yertle) i pohlepnim korporacijama (The Lorax), kao i divljenje prema subverzivnom haosu (The Cat in the Hat). Kejzina je ovo ohrabrilo. Iako sivilo malodušnosti možda, s vremena na vreme, proguta nesrećnu američku levicu na desetak godina, ona ipak ima dobrih razloga da se prkosno hvališe svojim velikim uspesima u prošlosti, čak i izvan veličanstvenosti opusa Dr Susa. Kejzin je odlučio da napravi hronologiju ovih uspeha. Pa ipak, Kejzin je pravedan i nepristrasan profesor istorije (predaje na Georgetown univerzitetu), čiji levičarski instinkti lebde u zoni socijaldemokratije (on je jedan od urednika časopisa Dissent). Njegova poštena hronika na kraju stupa stazom razuma, što se ne bi očekivalo od sledbenika Mačke u šeširu (Cat in the Hat).
Kejzin koristi reč levica za manje-više svakoga ko je sanjao o realizaciji, po njegovim rečima „radikalno egalitarne transformacije društva“. Tokom poslednjih par vekova, Amerikanci su podržavali ovaj san na mnogo različitih načina, što nam on opisuje pričajući o abolicionistima, feministkinjama, radikalnim pripadnicima radničkih sindikata, boemima iz Grinič Vilidža, agrarnim populistima, marksistima, borcima za građanska prava, itd. Podseća nas da su levičarski pokreti više nego jednom vešto obelodanjivali mračne mane američkog načina života, i time promenili i na neki način oplemenili ono što on naziva „moralnom kulturom“ Amerike – zdravorazumsko poimanje dobrog i lošeg.
Međutim, sa svoje nepristrasne pozicije, on takođe primećuje da su levičarski pokreti često, odmah nakon što bi dali svoj doprinos, sebi pucali u zdravu nogu, najčešće tako što bi se podelili u frakcije koje su se međusobno prepirale. Zatim su pucali i u svoju drugu zdravu nogu time što su odisali zadahom moralne superiornosti ili čak zagovarali nezakonite političke stavove. A političari i drugi ljudi koji ni na koji način nisu doprineli levici, izvlačili su korist iz tendencije levice ka samouništenju, tako što su sprovodili po neku ograničenu reformu i tvrdili da su zasluge njihove.
Čak i abolicionisti, koji su uspeli da sprovedu najveću egalitarnu reformu u istoriji Amerike, predstavljaju ilustraciju ovog modela. Abolicija je pretočena u zakon samo zato što su sredinom 19. veka, mejnstrim političari odgurnuli u stranu radikalne borce protiv robovlasništva i ukrali njihov program. Ti isti političari su zatim, nakon građanskog rata, prepustili oslobođene robove osveti besnih belih rasista. Kejzin se divi Narodnoj partiji iz 1890. godine – populistima, koji su bili dominantni u nekim delovima zemlje. Pa opet, najveći uspeh populista bio je tek da inspirišu ne-radikalne delove Demokratske partije da se pozabave problemom uređenja ekonomije – onim što je obaveza vlasti, ili rečima Vilijama Dženingsa Brajana, čiji je Kejzin biograf, „da svinjama stave alke u noseve“.
Socijalistička partija sa početka 20. veka imala je uspeha na samo nekoliko mesta u zemlji. Najveći rival socijalista, Komunistička partija osnovana tridesetih godina prošlog veka, imala je još manje uspeha, a uz to je izazivala i mržnju zbog odanosti komunista Sovjetskom Savezu. Pa ipak, ni ove partije nisu bile sasvim bez uspeha. Kejzin pokazuje oprezno divljenje prema Narodnom frontu Komunističke partije. I njihove uspehe odmah su preoteli mejnstrim političari i sindikati, koji su progurali skromne reforme i onda ubirali plodove ovog uspeha. Nešto slično desilo se i tokom procvata levice šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka – građanskog aktivizma, nove studentske levice, modernog feminizma, gej prava, ekologa, pripadnika hipi komuna, među kojima je jedno vreme živeo i mladi Kejzin, ili bar on tako tvrdi. Problemi su se pojavljivali. Pratile su ih reforme. Međutim, ove reforme su retko išle dalje od toga da ponude nanovo osmišljene koncepte i garancije individualnih prava, umesto novih egalitarnih socijalnih programa.
Kejzinova očekivanja od sadašnjih slabašnih struja radikalne levice, antiglobalističkih anarhista i javnih ličnosti kao što su Noam Čomski i Naomi Klajn su još manja, a možda i nikakva. Te grupe i pojedinci, kako ih Kejzin prikazuje, suviše liče na nekadašnje usijane glave koje su skakale po podijumima, da bi posle same sebe porazile. Kejzin je uzrujan. On se plaši da je američka levica dostigla svoju najnižu tačku. Pa ipak, kako će Amerika napredovati u budućnosti, ako radikalna levica više ne bude sposobna čak ni da se ubedljivo zalaže za neku reformu?
Pitam se da li bi se priča o Americi i njenoj levici možda ipak mogla prikazati na nešto više ohrabrujući način. Kejzinova definicija cilja levice – „radikalno egalitarna transformacija društva“ – po mom mišljenju stavlja naglasak na reč radikalno. Kejzin izgleda sugeriše da, iz levičarske perspektive, američki način života treba da se menja iz temelja. Ali šta ako se pokaže da je sama Amerika jedan radikalni projekat, koji večno teži za ostvarenjem demokratskog cilja, koji joj stalno izmiče? Iz ovog ugla, jedan deo radikalne levice o kojoj je Kejzin govorio, možda se svodi tek na bombastični stil pokazivanja otuđenosti – dok se druge, tiše i jače tendencije unutar američkog načina života, nakon pažljivog posmatranja, možda ispostave kao jednako vatreno posvećene egalitarnoj budućnosti.
Na primer, čini mi se da je Kejzin možda malo previše kritičan prema katolicizmu u Americi tokom 19. veka – mada ponekad sa dobrim razlogom. Ali katoličanstvo je takođe bila i crkva siromašnih emigranata iz straćara, a njena verzija društvene svesti pomogla je da se otvori put mejnstrim sindikatima 20. veka. Sa druge strane, čini mi se da je Kejzin previše kritičan i prema ovim sindikatima. On u velikoj meri prelazi preko jednog jedinstveno američkog fenomena, dobre stare socijalističke i radničke zanesenosti međunarodnom solidarnošću (što je lepa stara levičarska fraza), koja je, krajem četrdesetih godina prošlog veka, proizvela međunarodnu kampanju, pro-radničku i pro-demokratsku, protiv komunizma i Sovjetskog Saveza.
Ovo je kampanja koja je postala poznata pod nazivom hladnoratovski liberalizam – sve u svemu, veliki uspeh, pomešan sa katastrofama Vijetnamskog rata. Zašto se hladnoratovski liberalizam, barem u svojim atraktivnijim fazama, ne bi smatrao jednim od većih uspeha šire američke levice? Neki od hrabrijih američkih socijalista iz sredine dvadesetog veka, koji su bili među vođama građanskog pokreta, bili su, uostalom, i vođe globalne antikomunističke kampanje – to je priča koja nikada do kraja nije ispričana.
Znam, znam, upravo sam izneo jedan potpuno nečuven predlog, posmatrano sa stanovišta svake osobe koja se pridržava ortodoksnih stavova današnje američke levice.
Međutim, ako je Kejzin u pravu, i ako je levica današnjice potonula najdublje što je mogla, oni među nama koji još uvek u duši veruju u mogućnost „egalitarne tranformacije“, mogli bi razumno da zaključe da bi nam bilo bolje da, poput putnika u balonu koji je krenuo da se survava, hitno dograbimo neke stare gvozdene ortodoksne stavove i bacimo ih preko ograde. Najvažniji od ovih drevnih ortodoksnih stavova vezan je za toleranciju prema američkim komunistima iz prošlosti. Moj predlog je da se otarasimo i poslednjeg traga komunističke nostalgije. Hajde da aplauzom pozdravimo liberalne i levičarske antikomuniste od pre šezdesetak godina, nepopularne ratnike Hladnog rata, i pokušamo da nađemo način da neke od njihovih veličanstvenih uspeha ponovo oživimo u našem dobu, za koje je teško reći da je baš mirnodopsko. Kejzin ovu mogućnost ne isključuje. Ali je sa druge strane i ne uključuje – što znači da, kada je u pitanju tema američke levice i njene burne istorije, poslednja reč još uvek nije izrečena.
Paul Berman, Slate, 21.09.2011.
Prevela Bojana Obradović
Peščanik.net, 02.10.2011.