Izdavačka kuća Clio nedavno je objavila knjigu „Ućutkivanje“ koju su priredili profesor socijalne psihologije na Međunarodnom psihoanalitičkom univerzitetu u Berlinu Mihael B. Buholc i klinički psiholog i psihoanalitičar Aleksandar Dimitrijević, a sa engleskog jezika ju je prevela Marina Vicanović.
Kao što naslov i sugeriše, knjiga, koja ima 12 poglavlja, predstavlja analizu fenomena ućutkivanja u najrazličitijim okolnostima, državama ili istorijskim epohama. Opisana su, između ostalog, gušenja glasova u totalitarnim režimima, ućutkivanja svedoka i počinilaca posle Drugog svetskog rata i drugih ratnih sukoba, primeri samoućutkivanja, ućutkivanje u školama, psihoanalitičkim krugovima, kao i cenzura i ućutkivanje umetničke kreativnosti.
U predgovoru srpskom izdanju Mihael B. Buholc kaže da ljudi često imaju „veoma dobre razloge za ćutanje“: da nekada ne žele da ispadnu izdajnici u borbi sukobljenih strana, ponekad ne bi da priznaju svoje neuspehe, ali, ono što je važno, naglašava profesor socijalne psihologije, „još češće ih ućutkuju tuđe zabrane, podmićivanje, propaganda i licemerje“.
Poslednjih sto godina, navode Dimitrijević i Buholc, propaganda je mnogo puta i u različitim društvima „poslužila tome da uveri ljude kako ne bi trebalo da veruju svojim očima, niti da postavljaju bilo kakva pitanja“.
Kao argument za ovu tezu – iako su mnoga poglavlja knjige posvećena primerima ućutkivanja u drugim državama uključujući i SAD, dobro može da posluži primer Srbije u kojoj se gotovo svakodnevno beleže pritisci vlasti na sudije i tužioce, medije, umetnike, profesore, pisce – gotovo sve građane koji se usude da kažu nešto što zasmeta onima koji u Srbiji imaju najveću moć.
O prividnoj slobodi u ovoj zemlji svedoči i izveštaj Freedom House-a iz ove godine u kome se Srbija našla među državama gde je 2025. godine zabeležen najveći pad sloboda.
Osim toga, prema novom Indeksu transformacije nemačke fondacije Bertelsman, Srbija je svrstana među autokratije, što je objašnjeno, između ostalog padom vladavine prava, slobode medija i značajnim padom izbornih uslova.
„Nemci imaju mnogo toga da ispričaju i mnogo toga da ućutkaju, a verovatno i Srbi“, kaže Mihael B. Buholc u predgovoru i tu tezu argumentuje konstatacijom da ima „toliko ratova, toliko iskustava prisiljenosti da se zatvore usta kako se ne bi izdalo, toliko izgovora – umesto da se ljudi čija je suština zapečaćena i ućutkana, vrate u komunikaciju sa okruženjem“.
Konstatacija da pojedine „velike grupe ili nacije koje su počinile masovna zverstva, ratne zločine ili genocide, jedva pominju zlodela koja su činile“ asocira i na ratove na prostoru bivše Jugoslavije devedesetih godina i na odnos Srbije prema ratnim zločinima za koje je odgovorna.
Promena, kada je reč o odnosu prema zločinima, piše u knjizi, „mora da sačeka barem 20 godina dok nova generacija ne odraste i ne počne da postavlja pitanja o krivici iz prošlosti“.
To će, po svemu sudeći, Srbija čekati još dugo, imajući u vidu da je od kraja ratova u bivšoj Jugoslaviji prošlo 30 godina, ali se ne nazire značajna promena odnosa Srbije i njenih institucija prema ratnoj prošlosti. Ni studentski pokret koji je dao ogroman doprinos da se građani Srbije pokrenu i pokažu otpor aktuelnim vlastima, za sada za tu temu ne pokazuje baš nikakvo interesovanje.
Ratovi devedesetih godina u bivšoj Jugoslaviji direktno se pominju u odeljku pod naslovom „Dehumanizacija“. „Za vreme rata u Bosni i Hercegovini postala je popularna teza da su bosanski muslimani nosioci loših gena jer su njihovi preci promenili veroispovest iz slabosti, te je njihovo ubijanje bilo pročišćavanje društva od nepopravljivo inferiorne grupe koja je ranije etiketirana vicevima koji su ih uvek predstavljali kao beznadežno glupe“, podsećaju Buholc i Dimitrijević.
Projekat „pročišćavanja društva“ završen je 1995. godine genocidom u Srebrenici za koji je između ostalih osuđen Ratko Mladić, čije se ime uz reč „heroj“ može videti na fasadama zgrada širom Srbije, dok je nedavno na portalu klix.ba objavljen snimak na kome se vide mladi ljudi kako skandiraju tom ratnom zločincu.
U poglavlju u čijem je pisanju osim Buholca i Dimitrijevića učestvovao i književni i kulturni kritičar Hans-Kristof Ram, opisan je slučaj Rodžera Frija koji je 2017. godine napisao knjigu „Ne u mojoj porodici. Nemačko sećanje i odgovornost posle Holokausta“.
Otkriće fotografije njegovog dede obučenog u uniformu koja je, kako navode autori, „bila nedvosmisleno povezana sa nacistima“, Frija je navelo da napiše knjigu u kojoj skoro katarzično priznaje: „Osećam se posramljeno. Reči na stranici sada su nedvosmislena referentna tačka koja povezuje moju ličnu istoriju sa istorijom moje porodice i nacističke Nemačke – prepletene, nerazdvojne.“
Ne zna se koliko mladih ljudi na području bivše Jugoslavije sumnja ili zna da je neko iz njihove porodice odgovoran za zlodela počinjena tokom ratova devedesetih. Ko se odluči da o tome progovori, moraće da bude spreman na napade, a možda i neku vrstu odbacivanja iz društva ili grupe kojoj pripada.
Primer je Beate Niman, autorka knjige „Moj dobri otac: moj život sa njegovom prošlošću. Biografija počinioca“ u kojoj je, posle mnogo godina istraživanja, dokazala da je njen otac odgovoran za hiljade ubistava koje je organizovao kao šef Gestapoa u Beogradu, Beču i Mađarskoj.
Naišla je na oštre kritike desničarskih partija u Nemačkoj, ali je, uprkos pritiscima, kao odgovor na to napisala još jednu knjigu pod naslovom „Ne dozvoljavam zaboravljanje. Nacionalsocijalistička prošlost u kolektivnim i porodičnim sećanjima“.
„Svaka diktatura nastoji da uspostavi sistem u kome će se sve odluke donositi na jednom mestu ili će ih čak donositi jedna osoba“, kažu autori i, kao da imaju na umu Srbiju, dodaju da u takvim slučajevima formalno deluje da institucije mogu da postoje, ali da zapravo „sve odluke dolaze sa istog mesta“.
Cenzura i ućutkivanje umetničke kreativnosti, postojali su, podseća Dimitrijević, od antičkih vremena. Hrišćani su zabranjivali pozorište kao vid dionizijskog kulta, dok se islam, navodi on, „kloni prikazivanja bilo kakvih ljudskih likova“. Umetnici poput Šekspira, Mocarta i Mikelanđela „morali su da čekaju da njihove radove odobre oni koji su bili na pozicijama moći“. Nijedna ideologija, konstatuje Dimitrijević, ne voli nesputanu kreativnost.
„Naziv totalitarizam ukazuje na stremljenje apsolutnoj kontroli nad svime. Sve odluke dolaze samo iz jednog centra, bilo da se tiču ekonomije, obrazovanja, građanskih sloboda, života i smrti, rata i mira. I kao da to nije dovoljno, mora se kontrolisati i mašta“.
Ućutkivanje neposlušnih umetnika i osveta vlasti onima koji čine kulturnu zajednicu u Srbiji je gotovo svakodnevna pojava. Dovoljno je podsetiti da je ministar kulture Srbije jedan od optuženika za slučaj Generalštab, da Grad Beograd prethodne dve godine nije realizovao javne konkurse za finansiranje i sufinansiranje projekata u kulturi – dok je za predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta izabran Dragoslav Bokan, čija je biografija devedesetih godina obeležena vođenjem paravojne jedinice Beli orlovi.
Iako ukazuju da ima mnogo pokušaja ućutkivanja, autori naglašavaju da, srećom, postoji i „fenomen šaputanja“. „Izvesna dokumenta nisu spaljena, neka mesta nisu uništena, a neprimećeni svedoci nisu ubijeni. Nešto ili neko preživi i dovoljno često, nakon decenija ćutanja, počinje da šapuće, sreće druge šaptače i cela priča izranja kao reka koja poteče iz najmanjeg izvora“.
Za čitaoce u Srbiji, ova knjiga bi mogla da bude opomena šta može da se desi kada se žrtva ućutkivanja prepusti pritisku onih koji žele da se njegov glas ne čuje, ali i uvid koliko je važna spremnost nekih da otvoreno i beskompromisno kažu ono što misle. Takvi glasovi jednog dana mogu da doprinesu ozdravljenju društva koje je prignječeno, ućutkano, ali ipak, po svemu sudeći, već godinu i po dana spremno na otpor.
Realizovano u saradnji sa Pro Peace (forumZFD)
Peščanik.net, 17.06.2026.