Razgovor vodio Timoti Snajder
Intelektualna aktivnost pomalo liči na zavođenje. Ako kreneš pravo ka cilju, najverovatnije nećeš uspeti. Ako želiš da postaneš neko ko daje svoj doprinos svetskim istorijskim debatama, najverovatnije nećeš uspeti ako odmah počneš da učestvuješ u svetskim istorijskim debatama. Najvažnije je govoriti o nečemu što, da tako kažem, ima svetski istorijski odjek, ali na nivou na kome možeš da utičeš. Ako tvoj doprinos bude primećen, a zatim uključen u širi razgovor koji se negde drugde vodi, tim bolje.
Zato mislim da nije pametno da intelektualci govore o potrebi da se svet demokratizuje, ili o potrebi da se ojača poštovanje ljudskih prava u svetu. Nije da takve izjave nisu poželjne, ali one će vrlo malo doprineti ostvarivanju cilja i ozbiljnosti razgovora. Ista ta osoba, ukoliko ukazuje na konkretne probleme u našoj demokratiji, postavlja mnogo bolju osnovu za argument da kod nas vlada demokratija kakvu bi i drugi trebalo da slede. Reći prosto da mi živimo u demokratiji ili reći da ja nisam zainteresovan za demokratiju u Americi, ali hoću da pomognem da se ona uvede kod tebe, samo podstiče sledeći odgovor: dobro, idi sredi svoje dvorište, pa ćeš onda možda dobiti publiku u inostranstvu, i tako dalje. Dakle, da bismo bili internacionalni, prvo moramo da budemo lokalni.
Šta bi danas trebalo da nas brine? Nalazimo se na kraju vrlo dugog ciklusa boljitka. Ciklusa koji je otpočeo krajem osamnaestog veka i koji je, uprkos svemu što se od tada dešavalo, trajao sve do devetsto devedesetih: postepeno širenje kruga zemalja čiji su vladari bili primorani da prihvate nešto nalik vladavini prava. Mislim da su ovu tendenciju od šezdesetih naovamo pratila dva različita, ali povezana trenda: širenje ekonomske i širenje individualne slobode. Ta dva trenda, koja izgledaju kao da su u vezi sa onim prvim, zapravo su po njega potencijalno opasni.
Sadašnji vek smatram vekom rastuće nesigurnosti, koja je delom rezultat preterane ekonomske slobode, u sasvim ograničenom smislu te reči, a delom rezultat klimatskih promena i nepredvidljivih država. Verovatno ćemo se, kao intelektualci ili politički filozofi, naći u situaciji da naš glavni zadatak ne bude da zamišljamo bolji svet, već da razmišljamo kako ćemo sprečiti pojavu goreg sveta. A to je malo drugačiji položaj, pri čemu onda intelektualca koji se bavi vizijama idealizovanih, popravljivih situacija, možda ne treba shvatati previše ozbiljno.
Možda ćemo uskoro morati da se zapitamo kako da odbranimo uspostavljena legalna, ustavna ili ljudska prava, norme, slobode, institucije i tako dalje. Nećemo se pitati da li je rat u Iraku bio dobar ili loš za uvođenje demokratije, slobode i tržišnog modela na Bliski istok, već da li je to bio mudar poduhvat, čak iako su ti ciljevi postignuti. Setite se izgubljenih prilika, izgubljenog potencijala za ostvarivanje drugih ciljeva sa ograničenim resursima.
Sve je ovo teško za intelektualce, od kojih većina sebe smatra braniteljima i promoterima velikih ideja. Ali ja mislim da će pravi način za odbranu i promovisanje velikih ideja za naredne generacije biti odbrana i zaštita institucija, zakona, pravila i praksi koji predstavljaju naša najveća dostignuća u borbi za te velike ideje. A intelektualci kojima je do tih stvari stalo, biće najdragoceniji ljudi.
Ne radi se o tome da neko treba da govori o demokratiji ili da neko treba da je širi, već se radi o vrlo delikatnoj stvari koju čini mnoštvo malih i krhkih mehanizama i praksi. Jedna od njih je da se moraju uvažavati mišljenja pojedinaca.
Ako pogledate istoriju naroda koji su najviše unapredili vrednosti koje povezujemo sa demokratijom, primetićete da prvo dolazi ustavnost, vladavina prava i razdvajanje grana vlasti. Demokratija je praktično svuda došla na kraju. Ako pod demokratijom podrazumevamo pravo svih punoletnih građana da odluče ko će ih voditi, to se javlja vrlo kasno – u nekim zemljama koje sada smatramo oličenjima demokratije, poput Švajcarske, to se desilo za mog života. U drugim evropskim zemljama, poput Francuske, to se odigralo za vreme života moga oca. Zato ne bi trebalo da govorimo da je demokratija polazna tačka razvoja društva.
Demokratija stoji u istoj vezi sa dobro uređenim liberalnim društvom kao što izrazito slobodno tržište stoji prema dobro regulisanom kapitalizmu. Masovna demokratija u doba masovnih medija znači da, s jedne strane, možete vrlo brzo otkriti da je Buš 2000. godine pokrao izbore, ali s druge strane, da veliki deo stanovništva za to nimalo ne mari. Ne bi mogao tako da pokrade izbore u nekom devetnaestovekovnom liberalnom društvu, gde su samo neki građani imali pravo glasa: taj relativno mali broj učesnika bi se mnogo više zabrinuo zbog toga. Dakle, mi plaćamo cenu omasovljenja našeg liberalizma, i treba to da shvatimo. Što ne znači da ja predlažem povratak na ograničeno pravo glasa ili da tražim dve klase birača – znate, obaveštene i neobaveštene. Međutim, to je argument za razumevanje da demokratija nije rešenje problema neslobode u društvu.
Ali zar demokratija ne bi bila dobar kandidat za jedan pesimističniji vek? Jer njena najbolja odbrana je, čini mi se, to što sprečava razvoj gorih sistema, i najbolje se artikuliše kao način da se ljudi osiguraju da ne budu prevareni svaki put na isti način.
U Čerčilovoj izreci da je demokratija najgori mogući sistem, ako izuzmemo sve ostale, ima izvesne – ali ograničene – istine. Demokratija je bila najbolje kratkoročno sredstvo odbrane od nedemokratskih alternativa, ali ona se ne može odbraniti od sopstvenih urođenih nedostataka. Grci su znali da demokratiju verovatno neće srušiti totalitarizam, autoritarizam ili oligarhija; mnogo je verovatnije da će je srušiti sopstvena iskvarena verzija.
Demokratski sistemi se prilično brzo kvare; kvare se jezički, ili retorički ako hoćete – to je Orvelova poenta o jeziku. Kvare se jer je malo kome do njih stalo. Setite se da je u Evropskoj uniji, čiji su parlamentarni izbori prvi put održani 1979, uz izlaznost od preko 62 posto, sada izlaznost manja od 30 posto, iako je Evropski parlament sada značajniji nego ikada pre, i iako ima veća ovlašćenja. Problem održavanja interesovanja ljudi za izbor svojih predvodnika dobro je poznat. I razlog zašto su nam potrebni intelektualci, kao i svi mogući dobri novinari, jeste to što se mora popuniti prostor između dva sastavna dela demokratije: između građana i vladara.
Odlomak iz poslednje knjige Tonija Džada (1948 – 2010), Promišljanje XX veka, koju je ovih dana objavio Penguin.
NYRB, 22.03.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 24.03.2012.
- Ostali tekstovi Tony Judta