Istorija se piše iznova svakog meseca
Živimo u razdoblju falsifikovanja sećanja. Ideolozi jednopartijskog sistema hteli su samo jednom i definitivno da iznova napišu istoriju. Ovi današnji su revnosniji, pišu je iznova skoro svakog meseca.
Prilozi tematskom krugu bezdomnosti
U bezdomnosti nikad nisam video zlokobnu sudbinu, još manje sladunjavo emotivnu bolećivost. Video sam u njoj pre svega jednu drugačiju egzistencijalnu situaciju, izazov, zavodljivi zov modernog sveta. U vreme kad su se mnogi razmetali korenima, ja sam – tragom Simone Vejl – priznao, da moji „koreni” streme ka nebu. Zato ih nisam ni posekao, kao što su to u tragičnom času učinili „zaljubljenici u rodnu grudu”. Okolnosti su se u međuvremenu donekle konsolidovale, više nisu toliko zlokobne, već samo kašasto lepljive, prljave. Posvuda vrebaju nevidljive zamke, sve više se brišu granice između dobra i zla, između laži i istine. Čovek i s najboljim namerama osuđen je na zablude. U pravu je Gabor Halas kad u svom eseju Izdajnički intelektualci piše da čovek mora mnogo da greši da bi jednom bio u pravu. Ophrvan svakojakim sumnjama sve više se udaljavam od bilo kakve domovine. Čak i od ove novosadske. Uzdam se u reči Edena fon Horvata: „Nemam ni dom, ni domovinu i, naravno, ne patim zbog toga, već se radujem svojoj bezdomnosti, jer me oslobađa suvišne bolećivosti.”
Višestranačje – bez kulture
Sve više razumem i sve više saosećam sa Montenjevom žalopojkom: „Igrate se sa mnom kao s loptom; za Gibeline sam bio Gvelf, a za Gvelfe – Gibelini”, pisao je francuski esejista. U vreme građanskih ratova bilo mu je veoma teško da sačuva svoju trezvenost. Ratna vremena, zapisujem oprezno. Hvala bogu, i ta vremena su već iza nas, sada nema rata, ovoga puta se samo verbalno sukobljavamo, ali se sa strahom prisećam tih jezivih vremena u kojima su mi oteli najbolje godine. Mir je, dakle, i aktuelni lideri-škopci razmetljivo objavljuju da je nastupila epoha demokratije. Živimo u višepartijskom parlamentarnom sistemu, ali bez višestranačke kulture. U ono vreme jednoumlja profesionalni funkcioneri jednopartijskog režima su naglašavali da onaj ko nije sa nama, taj je protiv nas, pa su i postupali u duhu ove parole. Mnogo toga se promenilo, ali ovaj borbeni poklič se ne može izbrisati iz novog istočno-srednjo-evropskog i balkanskog političkog rečnika. Javni diskurs je postao nadasve brutalan. Često imam osećaj da se krećem jednom uskom stazom, s koje me potežu, cimaju čas na jednu, čas na drugu stranu.
Demon našeg doba
„On se nije borio sa svojim talentom, nije imao svog demona. Uvek je ostao u granicama dobrog ukusa, pa i onda kad je morao da se potuče sa Anđelom. Njegov jezik je prazan, hladan. Poseduje pouzdan osećaj za formu. To, i trezvena pamet, jesu tajna njegovih uspeha” – pisao je Šandor Marai od Ferencu Hercegu. Prazan, hladan jezik, osećaj za formu jesu karakteristične crte gomile visoko cenjenih, zaista dobrih knjiga. Samo jedno nedostaje, međutim, ovim knjigama: demon našeg vremena. Nije reč ni o kakvoj fatalnoj grešci, jer čovek današnjice ionako ne prima rado k znanju demona svog vremena. To nam diktira stalna težnja ka novom. Voleo bih da sretnem anahrone čitaoce.
Velike dileme
Na tribini Kulturnog centra u Kikindi rasprava o odnosu nacionalizma i nasilja. Ne verujem da će posle potpisivanja briselskog sporazuma, kao nekom čarolijom, nestati sa scene srpski nacionalizam, da će se unekoliko preobraziti i poprimiti neku „demokratskiju” formu. Najbolji dokaz da se to neće dogoditi jesu nacionalizmi u postsocijalističkim zemljama članicama Evropske unije. U svim tim zemljama se pokazalo da su sve one nade koje su podgrejavane posle promene političkog sistema, samo puste iluzije, i da je nacionalistička retorika u međuvremenu dobila na snazi. Od toga ispaštaju uglavnom nacionalne manjine, jer se Evropska unija nije usudila da korenitije reformiše samo jednu stvar – reč je o pravima nacionalnih manjina u višestranačkim društvima. Ne usuđuje se da dirne u ovaj osinjak, utoliko pre što je kriza zahvatila i zapadna društva blagostanja i, samim tim, i njihovu otvorenost prema drugosti. Nostalgija za nacionalnom državom, rasna i verska netrpeljivost jačaju širom Evrope. Ne osećam se pozvanim da se upustim u bilo kakva dugoročna proročanstva, ali sam skoro siguran da će, kratkoročno, upravo ovi problemi da muče i da namuče Evropu. Ili će u Evropi da nadjača supranacionalna struktura, ili – ako se ne raspadne – uvaliće se u razdoblje permanentne krize. Međutim, ako se pokaže da su supranacionalne strukture dovoljno čvrste, šta će biti s nacionalnim manjinama? Jer ako ojačaju nacionalne države, onda će u razdoblju globalizma male države ponovo izvući deblji kraj, jer neće postojati nikakva sila koja će biti u stanju da obuzda pohlepu velikih, usled čega će nastati jedna nova vrsta evropskog kolonijalizma.
Preveo Arpad Vicko
Autonomija.info, 01.06.2013.
Peščanik.net, 01.06.2013.