Lojalnost firmi/organizaciji/interesnoj grupi i unapređenju njenih materijalnih interesa bi se u nekim kontekstima mogla ubrojati u vrline, ali svakako ne u odsjaje viših registara našeg moralnog čula. Ova, pomalo kontroverzna vrlina, sasvim prestaje to da bude – i pretvara se u svoju suprotnost – onda kada se uposlenici firme predstavljaju kao oni kojima je dobrobit običnog čoveka na prvom mestu, a nikako njeno sopstveno materijalno blagoutrobije.
Upravo se tako ponašaju menadžerske strukture dve interesne grupe o kojima će biti reči u ovom tekstu: jedna je ona koju čini vrhuška SNS-a, a koja predstavlja trenutno i politički vrh države Srbije, a druga SPC. Državnim i crkvenim poglavarima puna su usta brige za običnog čoveka i njegove svakodnevne jade izazvane razornim siromaštvom, ponižavajućim nejednakostima i lošim sveukupnim izgledima za budućnost. No, onda kada neko ko spada u tu kategoriju neprivilegovanih građana izvuče crnu životnu lutriju teške bolesti – kao što je slučaj sa na primer malom Anikom (devojčicom koja ima teški oblik mišićne distrofije i koja može da preživi samo ako se podvrgne lečenju u inostranstvu koje košta dva miliona evra) – biva prepušten milosrđu i solidarnosti zajednice.
Negde sam pročitao je država ovih dana uplatila sumu od dva miliona evra SPC za uređenje prostora oko vračarskog hrama. Sticajem okolnosti to je suma koja je potrebna da bi mala Anika nastavila da živi. Državni poglavari su odlučili da dva milona evra ode na račun SPC, a ne na račun male Anike. Pa dobro, mogao bi neko da se pita, nije li očigledno da je i prostor oko hrama potrebno upristojiti? Naravno, to niko ne spori. One olupane ploče i kamene krhotine su ruglo i sramota grada. To je svakako prioritet. Prioritet su i nabavke vakcina, respiratora, izgradnja Covid bolnica, smanjenje zagađenja vazduha i vode, održavanje velikih privrednih gubitaša, odbrana zemlje koja izgleda samo što nije napadnuta, razvoj sportskih (stadionskih) kapaciteta, kupovina lojalnih medija, prioriteta ima napretek. Što bismo se sad oko toga toliko sekirali, kad ovde – za razliku od brojnih prethodnih slučajeva brutalne korupcije u koje je bio uključen sam vrh vlasti – bar niko ništa nije ukrao. Zaista, ti sramni slučajevi korupcije su tako zapanjujuće skandalozni, da je nejasno šta bi na tu temu još bilo ko mogao da kaže zanimljivo, izuzev državnog tužilaštva, koje će valjda i progovoriti kada jednog dana proradi. Ovde su od interesa ovi manje skandalozni događaji, za koje nije jasno da li su legalni ili ne, ali za koje je jasno da su moralno problematični – oni mogu jednako snažno osvetliti moralnu stranu ponašanja državnih i crkvenih vlasti.
Intrigantno je pitanje kako se država odlučila da tih dva miliona evra koje je imala na raspolaganju uplati crkvi, a ne, recimo, za spas jednog ljudskog života. Treba imati na umu da to nije prva uplata države na račun SPC. Bilo ih je, po svemu sudeći, mnogo, reklo bi se i previše (poslednja u julu, nekih 8 miliona evra). Kako sve ukazuje na to da u ovom društvu poslovi SPC sjajno idu, nije jasno zašto država dodatno mora da pripomaže. Problematično je i pitanje legalnosti takvih uplata. Tako na primer Ustav Republike Srbije članom 44 nalaže ravnopravnost crkvi i verskih zajednica. Nije li finansijsko privilegovanje SPC narušavanje tog principa? Duboko je uznemirujuće kada državni poglavari gaze sopstvene zakone: čak i kad to na prvi pogled ne izgleda dramatično, ko može da kaže gde je tome kraj. Osim toga, nije li nekako prirodnije da mogućnost spasavanja života svakog građanina ove zemlje bude vrednost nad vrednostima, prioritet svih prioriteta za državu, i da to ne bude prepušteno dobroj volji drugih, već stalna obaveza države, a da podrška poslovima jedne nevladine ustanove/ firme/ udruženja bude prepuštena dobroj volji onih koji usluge/ robu te ustanove/ firme/ udruženja cene i kupuju, a ne brizi države. Lepše bi bilo živeti u društvu u kome je svaki ljudski život predmet prioritetne brige države, a ne poslovi favorizovanih udruženja građana. Tim pre što je ovo konkretno udruženje građana brojno, pa ne bi bilo problema da se finansijska podrška za različite njegove aktivnosti brzo i lako prikupi. Za to udruženje dva miliona evra je lako dostižna suma, za roditelje male Anike to je cena života njihovog deteta koju oni bez pomoći drugih ne mogu da plate, to je cena prestanka najužasnije agonije u životima ovih ljudi, razorne i nazaslužene agonije koja može da zadesi bilo koga. Ne znam, na kraju krajeva, da li je uopšte moguće platiti lečenje u inostranstvu svima kojima je to potrebno. No, i ako nije, ako bi država zbog toga bankrotirala, bar je utešno da bi bankrotirala zbog spasavanja dečjih života, a ne zbog viška koruptivnih izdataka, kao što je na primer održavanje vile na Dedinju u kojoj nelegalno boravi porodica Nikolić.
Ne bi li iz svih tih razloga bilo oportuno umesto na račun SPC, sredstva poslati na, recimo, račun za lečenje male Anike? Pitanje retoričko, logika ovakvog ponašanja je jasna: ljudima kojima je jedino do vlasti stalo, sasvim je prirodno da rade stvari za koje veruju da će im taj ostanak na vlasti i dalje omogućavati, pa šta košta da košta. Prijateljski odnosi sa SPC dobro dođu, jer najveći broj birača SNS-a pripada SPC. Moguće je da je britka računica hladnokrvnih marketinških konsultanata ove vlasti presudila da je uplata svote od dva miliona evra na račun SPC ipak isplativija nego uplata na račun male Anike. Još je mnogo verovatnije da zapravo niko u vlasti nije ni imao tu dilemu… Osim toga, radilo se, raznorazna sogrešenija su usput činjena, nikad ne znaš šta te čeka posle, možda stvarno nečeg tu ima, možda će nekad dobro doći biografski detalj o pokazanoj brizi za božju kuću.
SPC će, po svemu sudeći, tu donaciju, kao i sve prethodne uostalom, prihvatiti. Ne znamo da li će naknadno odlučiti da je preusmeri na lečenje male Anike ili nekog drugog deteta kome je potrebno lečenje u inostranstvu, ili u neke druge dobrotvorne svrhe (recimo, pomoć porodici profesora Kubata koji je otpušten sa Bogoslovskog fakulteta, uprkos protivljenju organa Univerziteta čiji je ovaj fakultet član) – što je valjda bazična aktivnost takvih organizacija. Za sada, nema signala da će stvari ići u tom pravcu. Tako ispada da je lojalnost firmi i unapređenju njenih materijalnih interesa ipak prioritet svih prioriteta i ove druge menadžerske strukture, koja vodi udruženje građana koja se zove SPC. Ne bi bilo problema sa tim, da proklamovana misija tog udruženja građana – kao i udruženja tog tipa širom sveta – ne govori, već stotinama godina, nešto sasvim drugo. Dobro, mogao bi neki cinik da kaže, sve su to živi ljudi, nisu bogovi, svet tako funkcioniše, uvek je tako funkcionisao, razumljivo je. Političari se bore za glasove, šibicare, lažu, mažu, zavlače prste u med, pa i ruke do lakata kad god mogu; licencirani tumači božje reči na zemlji svih fela su se uglavnom vukli uz vlast, blagosiljali nejednakost, a često i sasvim zločinačku i naopaku vlast, sve upinjući se da je pravdaju citatima iz svetih knjiga, usput retko propuštajući priliku da uvećaju svoje materijalno blagoutrobije. I to je tako otkad je sveta i veka. Tako su se i mnogi naši vlastodršci uputili stazama kojima su mnogi pre njih išli, stazama privilegija i korupcije koje u širokom krugu zaobilaze predele patnji i poniženja neprivilegovanih, stazama koje iscrtava njihova pohlepa, loša tradicija i varvarska razdešenost društvenih institucija koja im to omogućuje.
No isto tako je izvesno da ni podmićeni, niti oni koji podmićuju, u najmanju ruku ne zaslužuju da im se oduševljeno kliče – bar to, kao prvi korak u verovatno dugotrajnom i mukotrpnom procesu demokratskog razvlašćivanja, ali i neminovnom posledičnom ekspresnom odlasku njihovom u samoskrivljeni zaborav. Zašto u zaborav? Zato… što su se slepo i ropski držali unutrašnjosti kruga koji im je određen, što su izneverili i proigrali šansu da iz njega izađu, što su pokazali da su i suviše malo ljudi, da bi bili bogovi, da parafraziram Borislava Pekića iz „Uspenja i sunovrata Ikara Gubelkijana“. Ako neko još uvek nema sasvim izoštreno razumevanje toga šta je slepo, ropsko i čoveka nedostojno držanje unutrašnjosti kruga privilegija kojima trenutni vrh vlasti kupuje svoju brojnu služinčad onda se, najverovatnije, tek pre neki dan probudio iz višegodišnje kome: preporučujem brzu nadoknadu propuštenog gradiva na primer putem povremenog gledanja sednica trenutnog saziva srpskog parlamenta. Pravo na najdublji prezir takvih nam niko ne može oduzeti – a da li će nas i kuda snaga tog prezira povesti i dovesti, pokazaće vreme.
Autor je profesor na odseku Psihologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Peščanik.net, 04.12.2020.