Ratko Mladić je u utorak, 31. maja konačno prebačen u pritvorsku jedinicu Haškog tribunala, pred kojim je još 1995. godine optužen za genocid, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Na taj način je okončana višednevna farsa tokom koje su nekadašnjem prvom čoveku vojske bosanskih Srba omogućene brojne pogodnosti o kojima svaki drugi zatvorenik u Srbiji (a takvih je oko 12.000) može samo da sanja. Za razliku od Mladića, koji je prema informacijama koje su stizale iz Ustaničke ulice, primao posete svakoga dana i to na po nekoliko sati, ostali pritvorenici u Srbiji u najboljem slučaju mogu da računaju na jednu posetu nedeljno u trajanju od sat vremena. U najboljem slučaju, jer u značajnom broju zatvora zbog pretrpanosti ili nedostatka adekvatnih prostorija, posete traju i manje od sat vremena. Izgleda da su Mladićevi posetioci kod njega ostajali znatno duže, pa je čak bilo moguće da se on umori i da zbog toga bude odloženo saslušanje (o ovome je u utorak u emisiji Kažiprst na Radiju B92 govorio zamenik tužioca za ratne zločine, Bruno Vekarić). Zaboravljeno je da je smisao hapšenja u tome da se optuženi učini dostupnim nadležnim organima i sasluša o svemu o čemu treba da bude saslušan. Posete rodbine, prijatelja i obožavalaca bi trebale da budu sporedna stvar. Uz to, ako pritvorenik ima zdravstvene probleme, trebalo bi imati na umu to da bi ga posete mogle iscrpsti i tako naškoditi njegovom zdravlju. Zbog toga se i posete ljudima koji se leče u bolnicama ograničavaju na sat ili dva. Ako je Mladićevo zdravstveno stanje loše kao što tvrdi njegov advokat, onda je trebalo voditi računa o tome kako će
na njega uticati duge posete. Moguće je, na primer, da višečasovna poseta prof. dr. sc. Smilje Avramov loše utiče na zdravlje čoveka.
Na kraju, Mladiću je omogućeno da poseti grob svoje ćerke, što će većini građana izgledati kao humani gest, što nesumnjivo i jeste, ali spomenimo da je i to bila jedna od privilegija koju je Mladić uživao. Ostalim zatvorenicima u Srbiji se dozvoljava da odu na sahranu bliskih srodnika i eventualno, ukoliko to ne predstavlja bezbednosni problem i ako u datom trenutku zatvor ima slobodnih vozila i čuvara (a gotovo svim zatvorima u zemlji nedostaju i vozila i čuvari), na pomen najbližim srodnicima. Dakle, nijedan drugi zatvorenik ne može da ode na grob svoje ćerke, sina ili roditelja kada poželi, a posebno ne četiri ili pet dana nakon hapšenja, i to nakon što se prethodnih desetak godina skrivao. Za posetu lekaru, pritvoreniku ili zatvoreniku naplaćuju se troškovi obezbeđenja u iznosu od 100 do 15.000 dinara.
U pritvorskoj jedinici u Sheveningenu Mladić sigurno neće biti privilegovan. Prema njemu će se postupati kao i prema drugim optuženima pred Haškim tribunalom. Ipak, on će i dalje boraviti u dosta boljim uslovima nego zatvorenici u Srbiji (bez obzira na to da li su u pritvoru ili izdržavaju kaznu). On je već smešten u prilično prostranu (površine oko 15 kvadratnih metara), dobro osvetljenu sobu sa toaletom, opremljenu stvarima kakvima se obično opremaju sobe u boljim studentskim domovima (krevet, sto, stolica, plakari, police, televizor i računar). U ovoj sobi boraviće sam tokom noći i kada poželi da se odmori (kao i svi ostali pritvorenici), dok će mu tokom dana biti dostupne zajedničke prostorije, u kojim većina pritvorenika provodi slobodno vreme (fotografije i video snimak pritvorske jedinice dostupni su na internet stranici Tribunala). Svakog dana će na svežem vazduhu moći da provede najmanje sat i četrdeset minuta radnim danom, odnosno sat i po vikendom i praznicima. U periodu od 30 dana, posete će moći da prima tokom najviše deset dana, i to najviše sedam dana uzastopno. Radnim danom poseta može da traje maksimalno osam, a vikendom četiri sata. Iz prvih izjava predstavnika Tribunala, jasno je da će posebna pažnja biti posvećena Mladićevoj zdravstvenoj nezi. Tribunal ovom pitanju posvećuje veliku pažnju i kada su u pitanju drugi optuženi. Njima su na raspolaganju zdravstvene usluge koje se inače pružaju u holandskim zdravstvenim ustanovama, i to o trošku Tribunala.
Poređenja radi, recimo da biste, ukoliko bi vam bio određen pritvor u Srbiji, bili smešteni u ćeliju koju biste delili sa najmanje jednom, a moguće i tri, četiri ili devet osoba, pri čemu bi u idealnim uslovima na svakoga od vas dolazilo oko četiri kvadratna mesta prostora. Ipak, mnogo je verovatnije da bi prostora bilo manje – oko dva do tri kvadratna metra po zatvoreniku, mada nisu retkost ćelije u kojima u deset kvadratnih metara dan provodi po pet ili šest osoba, pri čemu nema kreveta za sve, pa neki zatvorenici spavaju na dušecima koji se stavljaju na pod. U idealnim uslovima, van ćelije, u šetnji provode dva sata dnevno. Idealnim, jer zbog pretrpanosti u većini zatvora boravak na otvorenom može da traje sat vremena ili manje. Za razliku od pritvorenika u Sheveningenu, pritvorenici u Srbiji ne mogu da računaju na zajedničke prostorije i nemaju ni izbliza dobre uslove za rekreaciju kakvi postoje u Hagu. Kao što smo videli, u najboljem slučaju posete mogu da primaju jednom nedeljno u trajanju od sat vremena. Kada je u pitanju zdravstvena nega, ona se razlikuje najmanje onoliko koliko se razlikuju uslovi lečenja u holandskim i srpskim bolnicama. Naravno, sve ovo ne znači da optuženima pred Haškim tribunalom ne treba obezbediti uslove kakve imaju, već da takve, humane uslove treba obezbediti i pritvorenicima u Srbiji.
Zašto to nije slučaj? U dobroj meri zbog toga što nemamo novca, a njega nemamo delimično i zato što su nam godinama na čelu države bili današnji haški optuženici i njihovi prijatelji, koji su, pre svega, u smrt poslali hiljade ljudi u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i na Kosovu, a nas u Srbiji doveli u situaciju u kakvoj jesmo. Ako je za utehu, ni oni nisu prošli bolje od nas – humani uslovi zatvaranja nisu nešto na čemu im treba zavideti (osim ako niste srpski zatvorenik).
Autor je saradnik Beogradskog centra za ljudska prava.
Peščanik.net, 02.06.2011.
UHAPŠEN RATKO MLADIĆ