Latinka Perović, foto: RSE, Vesna Anđić
Nova knjiga Latinke Perović “Dominantna i neželjena elita” je za samo četiri meseca od objavljivanja otvorila mnoga pitanja i dileme za dalji dijalog, koji se vodio i u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Knjiga sadrži 13 portreta, gde su nasuprot Dobrici Ćosiću – Marko Nikezić, Koča Popović, Milovan Đilas, Ivan Đurić, Novak Pribićević, Slobodan Inić, Ivan Stambolić, Olga Popović Obradović, Sima Ćirković, Zoran Đinđić, Bogdan Bogdanović i Radomir Konstatinović.
Dominantna elita je personalizovana u piscu i političaru Dobrici Ćosiću, uz koga se u knjizi nalaze i brojni uticajni protagonisti intelektualne i političke scene, za koje je nacionalno oslobođenje i državno ujedinjenje cilj, a žrtvovanje slobode pojedinca slobodi kolektiva uslov opstanka, dok je neželjena elita, u koncepciji autorke, skup autonomnih pojedinaca privrženih zapadnom modelu razvoja i u nekom trenutku odbačenih na margine društva, rekao je istoričar Milivoj Bešlin. Osporavanje političkih koncepcija Marka Nikezića, pre svega u nacionalnom pitanju, čemu smo svedočili i od izlaska ove knjige, pokušaj je da se smer kojim je Srbija nakon Nikezićeve smene krenula 1972. godine i kojim je išla i narednih decenija, a koji je bio nepogrešiva negacija celokupne njegove politike – pokaže kao jedini moguć i neizbežan.
Autorkin prvi revolucionarni zaključak je, kaže istoričarka i recezentkinja knjige Dubravka Stojanović, da se ključna podela na dominantnu i neželjenu elitu desila već u deceniji 1878/1888, kada je na političku scenu Srbije kao gotovo prirodna pojava stupila populistička, narodnjačka radikalna stranka i pripremila teren za sve što se kasnije desilo. Nasuprot toj dominantnoj ideji, ideologiji i eliti, stajala je ova druga, manjinska, neželjena, liberalna, proevropska, individualistička, modernizacijska. I nje je uvek bilo, od Vladimira Jovanovića kao osnivača srpskog liberalizma, preko naprednjaka, do Zorana Đinđića i svih ličnosti koje su pomenute u ovoj knjizi. Ta elita je od 80-ih godina 19. veka na margini. Svi pokušaji da se izvede reforma, kao što u predgovoru kaže Latinka Perović, doživeli su poraz. Srbija već vek i po ostaje verna toj ideologiji, egalitarnoj, kolektivističkoj, narodnjačkoj i nacionalističkoj.
Politkolog iz Zagreba Dejan Jović ponudio je drugačije čitanje knjige nego što to sugeriše njena struktura i sam naslov. Jović kaže da je autorka odabrala ličnosti po sasvim prihatljivim kriterijumima, ali da postoji puno više sličnosti nego potpuno jasne odvojenosti između jedne osobe na jednoj strani i ostalih sa druge strane. Knjiga je Joviću otvorila i neka pitanja:
Da li je postojala neka treća grupacija eventualno, koja je možda pripadala i jednima i drugima, ili ih povezivala, koja je pokušala da se eventualno situira između ovog dominantnog i neželjenog. A ono što je meni centralno pitanje nakon što sam pročitao ovu knjigu, to je povratak naslovu i i strukturi. Meni se čini da su skoro svi autori o kojima autorka ovde piše bili ili čak istovremeno, a ako ne istovremeno onda kroz svoj život, i pripadnici dominantne i pripadnici neželjene elite. Meni izgleda da je Ivan Stambolić bio i deo dominantne elite i neželjene, i da je Bogdan Bogdanović bio deo dominantne i neželjene, i da je Dobrica Ćosić bio deo dominantne i neželjene elite.
Jović kaže da je svaki od ovih ljudi imao unutrašnje dileme, da je srpsko društvo u drugoj polovini 20. veka bilo izuzetno pluralističko, te da su te unutrašnje dileme ponekad živele paralelno:
Dakle, da ste sa jedne strane deo dominantne elite i drugi vas vide kao takve, a sa druge strane se osećate kao izolovani pojedinac, koji ne može mnogo da učini u okviru postojećeg i koji ima osećaj da je neželjen. Bogdan Bogdanović je tipičan primer za to, možda i Ivan Stambolić.
Latinka Perović je dobila i pohvale za spisateljski dar. Književnik iz Novog Sada Laslo Vegel kaže da je autorka vešta dramaturškinja i da je knjigu čitao kao roman. Sa publikom u CZKD je podelio da mu je drago što se u knjizi našao i Radomir Konstatinović:
Mislim da se u celom regionu vodi kulturna kontrarevolucija, tako da vrednu elitnu kulturu žele da izbace a da neguju jednu popularnu, kič kulturu. Pomoću toga žele da vladaju nad svešću ljudi. I tu mislim da u Srbiji postoji čvrst oslonac, dobra tradicija i jako mi je drago da je u knjizi Radomir Konstatinović, koji ima tu ulogu; to može da bude neka brana za budućnost.
Latinka Perović je svojom knjigom otvorila i neka pitanja za Vegela:
Gde je Josip Broz Tito? Da li je on režiser te velike predstave koja traje i dan danas, a ovi junaci su bili samo Titovi pioniri, a mi ovde i tamo još manji pioniri – da li je on poželjna ili nepoželjna elita?
Latinka Perović je rekla da joj je čitanje knjige učesnika debate bilo zanimljivo i važno. Dodala je da je u dominantnoj eliti Dobrica Ćosić samo neka vrsta šamana, a da se oko njega koncentrišu ostali. Pomenula je da je u knjizi analizirala tri intelektualna kruga: Mladi Borac, Simina 9a i Praxis, dok drugu paradigmu slede liberali prve i druge genracije koji su se školovali na Zapadu i koji misle da Srbija treba da hvata korak sa istorijom:
Milan Piroćanac, jedan od vodećih mislilaca u Srbiji, govorio je da je opasno biti u sukobu sa vremenom. A to vreme je vreme razvoja vladavine prava, razvoja kapitalizma sa korektivom socijalno-demokratske filozofije, razvoja liberalne države koja nema prioritet ratovanja. Dakle, to je ono što je u mojim istraživanjima razvrstavalo te ljude, da bi završilo i u ovakvom naslovu.
Pristup Latinke Perović je zaintrigirao učesnike debate i oni su požalili što u knjizi nema još nekih ljudi. Dejan Jović je naveo Mirka Tepavca i Petra Stambolića, a Laslo Vegel Danila Kiša i Mirka Kovača.
Ljudmila Cvetković, Radio Slobodna Evropa, 10.10.2015.
Peščanik.net, 11.10.2015.