Glavna aktivnost opozicije ovog leta bio je pokušaj stvaranja jedinstvenog fronta protiv Vučićeve vlade, na tragu iskustava iz devedesetih. Pokretač ove operacije je bio Bojan Pajtić. On je nakon preuzimanja Demokratske stranke pokušao da neutralizuje posledice sukoba između svojih prethodnika, Tadića i Đilasa. Osim efikasne opozicione borbe na nacionalnom nivou, Pajtić ima i bliži cilj – revitalizaciju vlasti na nivou Vojvodine. Vladina većina je donekle osujetila ovu Pajtićevu inicijativu, ali još nije uspela da preuzme pokrajinsku vlast. Njegova ideja okupljanja opozicije još uvek opstaje u političkom prostoru.
Opcije za koje se srpska javnost većinski opredeljivala od sredine osamdesetih predstavljaju niz pogrešnih i promašenih politika. Posle gledanja „Kolubarske bitke“ ili čitanja „Knjige o Milutinu“ ljudi su odlazili na spavanje kao Jugosloveni, a budili se kao Srbi. To opredeljivanje, u početku iskazano na „mitinzima istine“ i kroz „događanja naroda“, a od 1990. kroz izbornu volju građana, donelo je plebiscitarnu podršku nekada Miloševiću, a sada Vučiću. Koštunica i Tadić, izborni pobednici dvehiljaditih, takođe su bili nosioci pogrešnih politika.
I rezultati delovanja Vučićeve vlade biće pogubni. Ono što je možda manje očigledno je da će eventualno okupljanje opozicije – takođe neminovno rezultirati još jednom pogrešnom politikom. Tome nas uči iskustvo ranijih opozicionih koalicija – koalicije Zajedno i DOS-a. U oba slučaja, pogrešna politika našla je načina da se prošvercuje kroz opoziciono okupljanje da bi stupila u saglasje sa režimom. U oba slučaja je žrtva bio Zoran Đinđić – u prvom je izgubio mesto gradonačelnika pošto je Drašković stupio u savez s Miloševićem, a u drugom je izgubio život pošto je Koštunica stupio u savez sa Miloševićevim sledbenicima.
Pajtić sa svojim konceptom „srpske Srbije“ priprema teren za još jednu operaciju tipa Zajedno ili DOS, kroz koju će isti maligni ideološki sadržaj opet dobiti priliku da se transformiše i preživi neminovan Vučićev pad, kad mu za to dođe vreme.
Ono što Borisa Tadića izdvaja iz srpskog političkog spektra jeste državnička nota koju on potencira u svom javnom imidžu. Nije važno da li je ona stvarna ili privid. Ono što Tadić razume, a drugi opozicioni političari ne, to je činjenica da je politička vlast u Srbiji rezultanta delovanja domaćih i međunarodnih faktora. Srpsko biračko telo je samo jedan od činilaca konstituisanja vlasti u Srbiji i Tadić to izgleda razume. On se nedavno na margini jednog regionalnog skupa u Makedoniji izvinio Makedoncima za zla koja su pretrpeli od srpske države prilikom pokušaja da budu integrisani u srpsku naciju. Ta poruka je bila namenjena međunarodnoj javnosti. Oni koji su burno reagovali na njegovu izjavu obratili su se, međutim, isključivo domaćoj publici.
Iz jedinstva u osudi Tadićevog izvinjenja Makedoncima izostalo je nekoliko aktera. Tu je Dragan Đilas, koji je autorskim tekstom u Vremenu najavio svoj povratak, suprotstavljajući Pajtićevoj „srpskoj Srbiji“ čisto ekonomski obrazac. Drugi je Saša Radulović, koji od kratkotrajne epizode u Vučićevoj ekipi bespoštedno i argumentovano kritikuje vlast. Obojica su kolerični tipovi bez harizme, inženjeri po obrazovanju, nesimpatični široj publici, frustrirani time što njihova argumentacija ne dopire do ušiju ili srca birača. I jedan i drugi se čvrsto drže dalje od visoke politike i nacionalnih pitanja, raskidajući sa kontinuitetom koji vodi unazad do Memoranduma SANU i Osme sednice. Tu je i Zoran Živković, koga nešto nedefinisano čini autsajderom u trci za lidera opozicije. Konačno, tu je Čedomir Jovanović koji godinama uspešno drži u blokadi nezanemarljiv deo biračkog tela.
U ovom društvu treba tražiti prostor za pravo opoziciono političko okupljanje. Radulovićev, Živkovićev i Jovanovićev dosledno neoliberalni ekonomski koncept i Đilasov intervencionistički eksperiment ne moraju nužno biti suprotstavljeni. Ono što im svima nedostaje jeste politički koncept koji bi odgovorio na pitanje kako Srbija treba da izgleda. Nedostaje im i politička ličnost sa harizmom, koja bi taj koncept promovisala i svojom ličnošću personifikovala. Taj lider mora imati državničku crtu koju je (iskreno ili marketinški) demonstrirao Tadić. Biće zanimljivo posmatrati, kada se takav lider pojavi, prestrojavanje prozapadnih medija u Srbiji, danas toliko benevolentnih prema Vučiću.
Region zapadnog Balkana, postjugoslovenski prostor, definisan je pre svega procesom rešavanja srpskog nacionalnog pitanja u XX veku, a onda i delovanjem drugih nacija koje su sa Srbijom ratovale ili sarađivale. Zapadno od granica nekadašnjeg SSSR-a, to je poslednji prostor u Evropi čija integracija u Evropsku Uniju i NATO nije dovršena. Tu postoje i države koje nisu samostalne, koje su protektorati, kao BiH i Kosovo, ili postoje uz stranu podršku, kao Makedonija, ili su stabilne zahvaljujući varljivom odsustvu mešanja jačih suseda, kao Crna Gora. I najvažnije, to je prostor najveće ekonomske i socijalne bede u Evropi. Budući lider srpske demokratske opozicije morao bi da ponudi koncept Srbije koja bi svojim osnovnim vrednostima, preambulom svog budućeg ustava, bila katalizator razvoja i stabilizacije, baš kao što je pre dvadeset pet godina Beograd bio katalizator dezintegracije i razaranja.
Peščanik.net, 12.09.2014.