U nedavno objavljenom razgovoru sa Džošuom Koenom, Dejvid Ransiman nas upozorava na opasnost fatalizma po demokratiju. Ako građani veruju da se ništa ne može promeniti i da politička budućnost ni u kom smislu ne zavisi od njih, onda svaki angažman gubi smisao, dolazi do apatije i demobilizacije ili, u goroj varijanti, do iracionalnog ispoljavanja besa i frustracije zbog ovakvog stanja.
Ali, podseća nas Ransiman, postoji i optimistički fatalizam koji za razliku od svog pesimističkog parnjaka ne sumnja u predodređenost pozitivnog ishoda. Klimatske promene, svetski trend uspona desnog populizma, oživljavanje 19-ovekovne realpolitike, urušavanje demokratskih institucija, nikada veća ekonomska nejednakost – sve su ovo samo privremene stranputice sa kojih ćemo se neumitno vratiti na put napretka. Ransiman s pravom ukazuje da ovaj optimistički fatalizam takođe predstavlja opasnost za demokratiju – ako istorija već nužno ide u pravom smeru, naša joj pomoć nije potrebna. Na nama je samo da se opustimo i čekamo pozitivan ishod koji nas svakako očekuje.
Karakterističan potez fatalističkog optimizma jeste prebacivanje fokusa sa lokalnog na globalni nivo. Da, neki ljudi zaista gube poslove, njihove zajednice propadaju, a kvalitet života dramatično opada, ali na globalnom nivou je sve manje siromaštva. Ako si izgubila posao ili grcaš u dugovima, građanko, uteši se činjenicom da sa tačke gledišta univerzuma stvari idu nabolje! Kako bi lakše došao do ove kosmičke tačke gledišta fatalistički optimizam spremno odbacuje uvide humanističkih disciplina, pa i tradicionalnih društvenih nauka – njegova omiljena oruđa su statističke analize i evoluciona psihologija. Humanistika se vazda zapetljava u nekakve krize smisla i nepotrebne dileme i nedoumice, ali ako zauzmemo dovoljno visoku ptičiju perspektivu, sve naše brige nestaju.
O svetskom trendu optimističkog fatalizma već se moglo čitati na Peščaniku. Ali ovaj trend ima i svoju domaću varijantu i svoje domaće predstavnike. Domaća varijanta ovog optimističkog narativa glasi otprilike ovako: Srbija neumitno ide ka Evropskoj uniji, polako ali sigurno usklađujući svoje zakonodavstvo i institucije sa evropskim standardima. Svakako, aktuelnim izvođačima evrointegracijskih radova bi se svašta moglo prigovoriti, ali to je u krajnjoj liniji manje bitno. Kakvi god oni bili i štagod inače radili kroz njih neumitno dela lukavstvo uma koje garantuje da se stvari ipak kreću u pravom smeru. Ako bar na trenutak odvojimo pogled od deložacija, samoubistava zbog neplaćenih računa, noćnih rušenja, gansterskih obračuna, obesmišljenog parlamentarizma, medijskog mraka, dečijeg rada, radničkih pelena i sličnih nebitnih detalja i sagledamo širu sliku, videćemo da situacija uopšte nije tako crna.
Naivna građanka bi na primer, gledajući ponašanje aktuelne premijerke u proteklih godinu dana, pomislila da stvari idu dođavola. Osoba koja nam je na početku svog mandata predstavljena kao apolitična ekspertkinja, kako se ubrzo ispostavilo, nije ni jedno ni drugo. Spremnost sa kojom je usvojila retoriku i manire svog mentora je uznemirujuća. Nesposobnost da sastavi iole složeniju rečenicu je poražavajuća. Način na koji se klepokratski režim uz premijerkinu pomoć sakriva iza ispraznih birokratskih fraza o digitalizaciji, „kreativnim industrijama“, kao i iza nesuvislica o „robotskim veterinarima“, duboko vređaju građanku koja vidi da iza ovog fraziranja stoji okrutno uništavanje ljudskih života, zajedničkog dobra i demokratskih institucija.
Fatalistički optimizam je tu da objasni građanki zašto je njena perspektiva naivna. Naime, građanka ne uzima u obzir tzv. širu sliku. Premijerka je pre svega – žena, a „biologija i istorija su nam svedokinje, manja je verovatnoća da će nas žena poterati ili gurnuti u rat. Malo li je na ovu skupoću?”
Ako bi građanka primetila da je premijerka žena čiji se mentor proslavio izjavom o ubijanju sto Muslimana za jednog Srbina, fatalistički optimizam će je opet vratiti na širu sliku:
„Ženske grupe u 20. veku bile su aktivne u protestima protiv nuklearnih proba i naoružanja, te ratova u Vijetnamu, Severnoj Irskoj, Izraelu ili Jugoslaviji (upravo – Žene u crnom). U analizi čak 300 istraživanja javnog mnjenja u Americi od 1930. do 1980-ih godina, muškarci su iskazivali veću podršku ratu i vojnoj opciji u 87 odsto slučajeva, a u preostalih 13 odsto su muškarci i žene bili izjednačeni u ratnom stavu. Dok nema nijednog od ovih čak tri stotine slučaja u kojem su žene bile više za rat od muškaraca.“
Ali zar sam način na koji je premijerka postavljena ne govori o duboko patrijarhalnoj prirodi ovog režima? Bez sopstvene političke podrške, bez ikakve autonomije u odlučivanju, premijerka i sama neskriveno priznaje da je tek skromna polaznica u školi svog mentora i da u potpunosti zavisi od njegove dobre volje. I zar se ista ta premijerka nije proslavila gromoglasnim ćutanjem kada je njen najbliži saradnik bio optužen za porodično nasilje, kada je njen mentor najavljivao ograničavanje prava na abortus, kada su isplivale optužbe o seksualnom zlostavljanju protiv moćnog lokalnog funkcionera stranke koja ju je dovela na premijersko mesto? Zar premijerkina bahatost i surovost prema najranjivijim slojevima stanovništva nije potvrda svih feminističkih strahova da u autoritarnoj i patrijarhalnoj politici žena može naći svoje mesto samo ukoliko u potpunosti usvoji najgore manire muške politike?
Ali fatalistički optimizam je već anticipirao ove primedbe i na njih ima spreman odgovor. Naivni ste građanko, ovde se uopšte ne radi o konkretnoj osobi, nego o procesima:
„Stvarnost je mnogo složenija. Jer, kao i uvek u tom nekom društvu, ne radi se toliko o konkretnim ličnostima poput Merkel ili Mej, Grabar Kitarović ili Brnabić, koliko o procesima. A upravo proces feminizacije društva, ekonomije, politike i vlasti je taj koji stvara osnovu za miroljubivije društvo. I tradicionalna i moderna društva u kojima su žene u boljem položaju jesu društva sa manje organizovanog nasilja, u rangu od ultrafeminističke Švedske i Kanade do šerijatskog Sudana ili Avganistana. U anketama po Bliskom istoku, ispitanici koji su bili skloniji ravnopravnosti među polovima, bili su skloniji i miroljubivom rešenju arapsko-izraelskog sukoba. Drugim rečima, što se društvo bolje i ravnopravnije odnosi prema ženama, to manje prihvata rat.“
Ukratko, poručuje optimistički fatalizam, ne gledajte u ono što vam je pred očima, nego u nešto sasvim drugo. Za procenu premijerkinog učinka, značajnije su statistike iz Švedske i Sudana, nego sasvim očigledne činjenice o premijerkinoj ulozi u aktuelnom režimu. Pustite sad sve što premijerka govori i radi; umesto toga treba prostudirati „ankete po Bliskom istoku“. Kada se izdignete na ovu ptičiju perspektivu, problemi nestaju i ostaju samo procesi koji se odvijaju sami od sebe, bez obzira na postupke i namere konkretnih aktera. Šta onda preostaje građanki nego da pusti ove procese da idu svojim tokom, pa makar je usput i pregazili.
Peščanik.net, 21.07.2018.
Srodni link: David Runciman – Razlaganje demokratije