Kad bih naprečac, a na način zakonit i bogougodan, došao do veće svote novca – što ne bi, gle, bilo posve ni nezasluženo – ustanovio bih nagradu za najotrcaniju misao godine, bila bi to Floberova nagrada za najdosadniji kliše (za sada samo u našem jezičkom području): nisam ja Nobel pa da nagrada nosi moje ime, bilo bi mi draže da čuva uspomenu na osnovca koji je u posebnu svesku zapisivao misli koje su njegova mati i njena prijateljica razmenjivale uz kafu i gurabije.
U širi izbor ušli bi oni koji o ljudima, pogotovo o ljudima koji to ne mogu čuti, govore tonom odveć prisnim; kad bi dopisivao nove odrednice u „Rečnik opštih mesta“ autor bi, pretpostavljam, na slovo „Đ“ imao ovo: „Đinđić; uvek, kad govorite o razmeđi vekova, kad je predsednik vlade Republike Srbije ubijen, obavezno kažite samo ’Zoran’: ostavićete utisak da ste bili ako ne baš nerazdvojni, a ono svakako bliski i da ste drug druga jednako štovali.“ Ili na „B“: „Benjamin, ime nam stiže iz Biblije, rođen brat Josifov; ako govorite o premijeru Izraela, pomenite ga što nonšalantnije i sa osmehom: ’Bibi ovo, Bibi ono’, kao da se radi o vašem školskom drugu, automehaničaru u Bavarskoj.“
Mesta bi se našlo i za apodiktički sud „Kosovo je najskuplja srpska reč“. Nema koga nisu podišli žmarci: među rečima je, znači, nejednakost još veća nego među ljudima, reči su poput tenisera na ATP listi precizno rangirane, upinju se sve sirote da uđu makar u prvih sto hiljada reči, ali jedna među njima, ili bolje reći nad njima, stoji, sama, na vrtoglavom vršku jezika – najskuplja. Ne zna se je li na prodaju, ili se, naprotiv, hoće reći da ju njezina jedinstvenost, izražena doduše prizemnim jezikom kupoprodaje, čini neprocenjivom.
Tvorcu klišea uglavnom se ne može ući u trag, bezbedan je – ili zaboravljen, ako hoćete, nepriznat – u carstvu predaka: praotac ispraznosti; za samu tu moju fondaciju podesnija bi bila misao i uzrečica pojedinca, ili barem neke prepoznatljive grupe, kao što je na primer partija. Nepresušni izvor otrcanih fraza je bez sumnje naš vlasnik, koji bi se nagrade odrekao u korist EXPO-a: „oni koji ne vole Srbiju“, „oni koji ne mogu da podnesu ovoliki napredak Srbije“…
To nas dovodi do prvog, nazovimo ga radnog račvanja: na izlizane besmislice identifikovanih pojedinaca, i na ofucane misli baštinjene od ko zna kad i od koga sve ne. Evo jedne na „P“. Pogreb: „Čim se udaljite od istinski ožalošćenih, recite prvom učesniku sahrane čiji pogled uhvatite: ’Iznenadio nas je sve, ali šta se može… Život ide dalje’.“ To je kao da ste se izrazili jezikom prirodnjaka: „Vrsta opstaje, jedinkama smrt itekako priliči i pripada. Dok mi takoreći ćaskamo na groblju, u ovaj mah koliko je vlati trave otišlo na onaj svet, i to ne trave kojoj je suša presudila, nego vlati trave koje u ovaj mah umiru na ’Vembliju’, a igralište se jednako zeleni, Premijer liga ide dalje.“
Naši preplaćeni sportaši dožive zasluženi debakl i na konferenciji za novinare kapiten ili, još bolje, selektor posegne za ovom jezičkom siguricom: „Jesmo ispali, šta je tu je, tako je kako je – idemo dalje.“ Ali ne idete dalje, ispali ste, drugi idu dalje, vi idete kući.
&
Muka duhu zar ne bi moralo biti i ovo? Dođemo do „Ž“. „Život; šta god o ovom fenomenu vi sami mislili, pomenite Pasternaka: ’Život nije što i polje[m] proći.’ Pominjući izvor priznajete tuđu intelektualnu svojinu, pokazujete sa koliko ste razumevanja pročitali sva Pasternakova dela, a niko neće zapodevati razgovor o drugim Pasternakovim rečenicama, pasusima i tomovima.“ Život nije što i poljem proći. Ne znam je li to izgovorio neki junak romana ili sveznajući pripovedač, ali toj švindlerskoj, tugaljivoj i prozirnoj dovitljivosti zar ne bi jednom već trebalo stati na put? Godinama ćutke i sa osmehom (neiskrenim, nisam ni ja bolji) trpim tu zapravo sramotu, to su mahom istančaniji duhovi kojima je dodijalo da citiraju Njegoša, čiji su „Gorski vijenac“ pod prisilom ipak pročitali, ali ovo, sa nezaboravnim „Dr Živagom“ – zar ne nosi beleg podvale?
Stvar se za mene pogoršala kad sam pre nekoliko godina prestao da se slažem sa Borisom Leonidovičem, kad sam prvi put pomislio: da je Pasternak napisao „život je isto što i poljem proći“ – bio bi podjednako u pravu, možda i više nego ovako, a hvalisavci bi tom mudrolijom mogli da se služe isto kao što se služe i njenom suprotnošću.
&
Lov na naviku, na lenjost uma, na njegovu navadu da vara, i da bude varan, izgleda da je put bez povratka, barem za mene; juče mi je, tek, puklo pred očima da se otrcanost ne ograničava samo na reči, samo na jezik, nego se, pošto joj se niko ne suprotstavlja, hrabro rasprostire i na istraživanja, koja sebe smatraju ne baš naučnim, ali ipak na nauci zasnovanim i društvu dragocenim – istraživanje javnog na primer mnjenja. Juče slušam kako je taj i taj rekao da Srbi najviše poverenja imaju u Crkvu i u Vojsku, pa će samodržac negde u Užičkoj nahiji, gde je i jedno svešteno lice stalo uz pobunjenike, da sazida ili da dovrši bogomolju, koja mora biti gotova za Svetog Iliju… – Šta je gore: ako neko iznova zaista ponavlja tu anketu, ili ako su anketa i njeni rezultati izmišljotina? Mit o prostodušnom i istrajnom poverenju u uniforme, maslinasto-zelene i crne, zar nije opšte mesto, i zar nije dosadna kolektivna uzrečica?
Voleo bih da ispitam ispitanike, lepo rečeno, svakog ponaosob, na šta je mislio kad je zaokruživao ovo ili ono? I zašto se odazvao anketi? Radovao si se da rešavaš test gde znaš odgovor? Je li anketar definisao pojam poverenja? Šta znači imati najviše poverenja u crkvu, ili u armiju? Znači, verovati da bi se oficiri i redovi usprotivili, u okv. sv. mogućnosti, mrskodrskom zavojevaču? Vojnici bi pomagali da se predupredi poplava, ili bi vojska radosno dejstvovala po uzoholivšim se preko mere studentima? Šta znači imati najviše poverenja u Crkvu? – Znači li to verovati joj da ima Boga koji sotvori sve živo i mrtvo? Ili to znači: verujem da će popa doći da sveti vodicu nekoliko dana pre naše krsne slave? Ili: imam poverenja da će opelo sveštenik interpretirati u celosti i da se neće prikloniti kratežu dok duša u taj mah hodi putem koji je blažen?
Čemu i kome služi ovakav upitnik?
„Najviše poverenja imam u:
a) Vojsku Srbije
b) Crvene beretke
c) SANU
d) ratne zločince
e) „Crvenu zvezdu“
f) SPC
g) studente koji žele da uče“
Ko god ne oseti odmah da je anketa budalasta, da je – najpre i najvećma za njega samog, ali i za zajednicu – izlišna i nemerodavna, prionuće na zaokruživanje, jedni ovo, drugi ono, treći sve… Analitičari će onda prebrojati recke i kružiće, i daće svečanu rang listu. Kako ne razumete da je takva anketa ista kao ova:
Najviše poverenja imam u miris:
1. lavande
2. zumbula
3. nane
4. đurđevka
Uz dovoljno anketara i uz dovoljan uzorak dobiće se jasan i precizan presek javnog mnjenja gleda arome, lekovitih i ukrasnih svojstava naših skrivenosemenica, samo što za ovo moje istraživanje niko nije zainteresovan, a za bajke o očaranosti vojskom i Svetom materom očito još uvek ima zainteresovanih.
Peščanik.net, 23.07.2025.
Muzički blog Ljubomira Živkova