Odnos dominantne srpske političke kulture prema NATO podudaran je s njenim vrednosnim stavovima prema istoriji i demokratiji. U istom smislu na koji ukazuje nepostojanje, zapravo potiskivanje svake ozbiljne debate, u institucijama i javnosti, o najvažnijim pitanjima novije prošlosti i neposredne budućnosti. Takvu debatu su vlade Vojislava Koštunice i Borisa Tadića isključile iz javnosti i institucija, i gotovo da su ih kriminalizovale. U političkoj kulturi prožetoj uverenjem o sopstvenoj izuzetnoj važnosti, i ogromnom vremenskom trajanju, u kontinuitetu kolektivnih misli i stremljenja, ni poslednjih 60 godina, koliko je proteklo od osnivanja NATO, nije se uspelo obuhvatiti istraživanjima i promišljanjem koji bili u stanju da se približe razvijenosti pogleda sa strane na nas same. Haotična, iracionalna i destruktivna politika, koja je nakon NATO intervencije 1999. i prevrata 2000, postala sama sebi svrha i pokretačka snaga, na obema stranama, i demokratskoj i radikalskoj, a obe su antiliberalne, antizapadne i antikapitalističke, potiče upravo iz potreba sve razuđenijih elita da se održi kontinuitet proteklih 60 godina totalitarnoga, kolektivističkog konsenzusa. Jedino se broj ljudskih žrtava tog konsenzusa nakon 2000. značajno smanjio.
Kolebanja totalitarnog konsenzusa nastupala su samo u razdobljima u kojima nije bilo dovoljno jasno kojom će se dinamikom i putanjom postojeći totalitarizam zameniti nekim narednim. U opštem jugoslovenskom okviru, srpski primer nije bio usamljen. Zahvaljujući svojoj izvršnoj snazi, srpska politika je u tom smislu preuzimala pravo prvenstva.
Nedoumice oko Staljina 1948, Rankovića 1966, Ćosića od 1968, liberala i hrvatskog pitanja 1971. i 1972, ustava iz 1974, Titove smrti i neposrednog nasleđa 1982, Osme sednice 1987, kosovskog opredeljenja 1989, Miloševića i Koštunice 2000, Koštunice i Tadića 2004, sve su to bile ili lažne dileme, ili meandriranje koje je, zahvaljujući blagom odstupanju od osnovne struje, ukazivalo na snagu i kompaktnost matice.
Obeležavanje šeste decenije NATO alijanse postalo je povod osporavanju, sumnjama, podsećanjem da svet nije isti kao u vremenu nastanka, da je savez izgubio smisao, kredibilitet, možda i izvesnu budućnost. U Srbiji su i vlast i opozicija jedva dočekali da 10-godišnjicu kojom je zaustavljeno divljanje Miloševićevog režima na Kosovu, 1999-2009, iskoriste kao priliku da lamentiraju, manipulišu činjenicama i osećanjima, i dalje razvijaju etničku mržnju, šovinizam, izolacionizam, evroskepticizam, cinično i inferiorno odbacivanje demokratske civilizacije, u izvesnom smislu i opravdanje zločinačkog koncepta u celini koji je izazvao prvu NATO intervenciju, na ondašnju 50-godišnjicu. Takvom razvoju doprineo je, sam po sebi, prijem u NATO Hrvatske i Albanije. Generalni sekretar NATO alijanse Jap de Hop Shefer koji će u avgustu dužnost prepustiti Dancu Andersu Fogu Rasmusenu, uputio je poruku srpskoj javnosti da „NATO i EU promovišu suštinski iste vrednosti i teže sličnim strateškim ciljevima”, mada su dve različite organizacije koje odluke donose nezavisno, i one o tako važnim pitanjima, poput proširenja, i da članstvo u jednoj organizaciji nije uslov za članstvo u drugoj. Zato je „najveći broj zemalja u centralnoj i istočnoj Evropi istovremeno zatražio članstvo u obe organizacije”.
Oklevanje i opstrukcija programa Partnerstva za mir koji je Srbija prihvatila 2006, i otvoreno neprijateljstvo zvanične i opozicione politike, sve to nisu samo posledice trauma iz 1999. Traume su opšte, i one se ne mogu ideološki razvrstati. U Srbiji je problematično njeno evropsko opredeljenje. Ono je, načelno, većinsko, ali nije jasno da li podrazumeva prihvatanje vrednosti evropske civlizacije poput vladavine prava, ljudske jednakosti, demokratije u decentralizovanoj, deetatizovanoj državi koja važne slojeve suvereniteta prensi na zajedničke evropske institucije, i ekonomije slobodne privatne inicijative i otvorenog tržišta, ili političke kulture zasnovane na etničkoj, verskoj, rasnoj, polnoj i kulturnoj trpeljivosti, uvažavanju ljudskih razlika, denacifikaciji i prihvatanju pune odgovornosti i za nedavnu prošlost i za neposrednu budućnost, na denacionalizaciji i deradikalizaciji, na odricanju od svakog totalitarizma, komunističkog, nacističkog, fašističkog ili vladajućeg, kleroboljševičkog. NATO je jedan od ideoloških, političkih i bezbednosnih stubova EU. Jedna od institucija savremenog političkog i bezbednosnog evropskog identiteta. Osnovna spona EU sa SAD. Od članica EU u sastavu Alijanse nisu samo Austrija, Irska i Švedska, ali su članice Partnerstva za mir, u koje je uključena i Švajcarska. Od 28 aktuelnih članica, u trenutku formiranja Alijanse 4. aprila 1949. kao nezavisne države ili u današnjem obliku nisu postojale Hrvatska, Slovenija, Češka Republika, Slovačka, Estonija, Latvija, Litvanija. Francuska se na 60-godišnjicu, 4. aprila 2009, vratila pod združenu vojnu komandu Alijanse, zadržavši nezavisnost nuklearnog arsenala. Takođe su politički lideri država članica većinom mlađi od Alijanse.
Zasnovana na nasleđu judeo-hrišćanstva, i modernoj istoriji humanističke učenosti, renesansne kulture, protestantske pobune i baroknog odgovora, na racionalizmu, prosvetiteljstvu, industrijalizaciji, urbanizaciji i idejama liberalizma i demokratije, zapadna civilizacija je najnaprednija i najhumanija. Zemlje članice EU i one koje su s njima u posebnim odnosima (Norveška i Švajcarska), SAD i zemlje bivšeg Britanskog Komonvelta su društva s najdužim prosečnim životnim vekom, najvišim materijalnim, duhovnim i pravnim standardima. To su većinom protestantske zemlje, sa Španijom, Francuskom, Italijom i Japanom kao izuzecima. U njima su, bez izuzetaka, institucionalizovane parlamentarna demokratija, izbori i smenjivost vlasti, nezavisnost sudstva i vladavina prava, sekularizam i slobodna ekonomija.
NATO je ustanovljen kao politička i bezbednosna protivteža levičarskom, komunističkom totalitarizmu koji je zatekao na pobedničkoj strani u Drugom svetskom ratu, i proširio se na veliki deo istočne i centralne Evrope, gde je SSSR vojnom okupacijom nametnuo politiku planske, državne ekonomije, jednopartijske diktature, izolacionizma i institucionalizovanog kršenja ljudskih prava, uključujući koncentracione logore. Komunisti su zatim došli na vlast u Kini. SSSR i Kina su krenuli da izvoze političku nestabilnost i totalitarizam u istočnu i jugoistočnu Aziju. Nezavisnost Indije, i podela na Indiju i Pakistan, nije značila obračun sa siromaštvom, i oštrim kastinskim i verskim podelama. Britanski i francuski kolonijalizam proizveli su frustracije u novim nezavisnim arapskim država i Iranu, gde su se kao protivteža prošlosti počeli nametati islamistički režimi. Novi arapski nacionalizmi, islamistički pokreti i SSSR usredsredili su se na uništenje Izraela. Neuspeh američke spoljne politike u Latinskoj Americi proizveo je dugoročnu ekonomsku i političku nestabilnost, koja je generisala levičarske, mahom nasilne, i antidemokratske režime, nedge i ekstremne desničarske diktature. Pad Barlinskog zida i raspad Sovjetskog Saveza samo su privremeno relaksirali vojnu komponentu Alijanse. Usledio je nasilan raspad Jugoslavije, nakon prve intervencije u Iraku ponovo se i ubrzano razvijao opšti nered na Bliskom istoku, pregovori između Izraela i Palestinaca preterano su se otegli i dezintegrisali, krajem osamdesetih je ekonomska kriza zaljuljala Rusiju i jugoistočnu Aziju. Nakon 2000, konsolidovali su se autoritarni režimi u Rusiji i Latinskoj Americi, u Brazilu, Venecueli, Boliviji, a razvojne ekonomije Kine i Indije, mada postavljene na zapadnim ulaganjima i tehnologiji, legitimisale njihov međunarodni uticaj i vladajuće totalitarne ideologije. Teroristički udari na Njujork i Vašington 11. septembra 2001. odredili su početak trajanja jednog novog vremena, čiji se tokovi do danas nisu značajnije izmenili. Saudijska Arabija, Indija, Pakistan, Iran i Severna Koreja u stanju su da ozbiljno zaprete svetskom miru izazivanjem regionalne nestabilnosti, podrškom međunarodnom terorizmu ili eventualnim nuklearnim incidentima. BRIC, Putin, Čaves, Morales, Kastro, Mugabe, Ahmadinedžad, Hamas, Hezbolah, sve su to simboli novog slobodarskog sveta, a ne stvarnost masovnih ubistava, korupcije, pljačke, siromaštva i neograničene političke moći. Na koju stranu inklinira i predsednik Srbije Boris Tadić ukazao je inicijativom da Srbija 2011. okupi nesvrstane na 50-godišnjicu prve konferencije Pokreta.
Za Srbiju je opredeljenje Hrvatske u prilog priključenju Alijansi značajno ne samo zbog događaja iz bliske prošlosti i susedstva. Hrvatska je izbegla opredeljivanje na referendumu, koji bi uskomešao političke strasti, budući da je manje od polovine podržavalo ulazak u NATO, a odgovornost su preuzeli vlada i Sabor. Odluku su osporili nacionalisti i levičari. Kao da je nekadašnji princip spojenih sudova omogućio, ovoga puta, preuzimanje stereotipa ukorenjenih u Srbiji, da je NATO izgubio svrhu postojanja budući da je padom gvozdene zavese nastala alternativna i jednako prihvatljiva demokratska kultura na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, da traga za novim globalnim protivnikom kako bi ispunio izgubljenu svrhu, da je „pretorijanska garda najmoćnijih zemalja svijeta, oružana vojna sila za nametanje svoga sustava vrijednosti ostatku čovječanstva”.
Rat u Čečeniji i intervencija u Gruziji nisu jedini simptomi povratka ruske spoljne politike na sovjetski model. Ona oslikava i stanje ruske političke kulture, ekonomije, kritičke javnosti, vladavine prava. Na drugoj strani, američka invazija na Irak i hronični neuspesi u Avganistanu postali su ozbiljni presedani. Bušov unilateralizam, sa osloncem na neokonzervativce, bio je vremenom sve manje ubedljiv. Prethodno, prva NATO intervencija 1999. nije uspela da zaustavi zločine i humanitarnu katastrofu na Kosovu, podrazumevajući akcije obe strane, i srpske i albanske, ostalo je politički sporno partnerstvo sa OVK, nije likvidiran Miloševićev režim, albanska kosovska politika prepuštena je vojnim liderima sumnjive prošlosti, a globalni legitimitet Alijanse urušen zbog sopstvenog cinizma o „kolateralnoj šteti” koju su proizvodili suvišni, nemarni i neodgovorni napadi na civiline ciljeve, sa elementima ratnog zločina koji nikad nisu procesuirani. NATO je generisao novi talas levičarenja u EU koji podržavaju nevladine organizacije i ekološke grupe. Strazbur je pretvoren u ratnu zonu. Na mirovnom maršu u Kelnu čula su se mišljenja da NATO nije nikakav pokretač demokratskih prava i mira, nego je čuvar sebičnih političkih interesa. Obnovljena je nemačka levičarska prosovjetska retorika, poput tvrdnji da rat u Avganistanu „služi za osiguranje moći naspram Rusije i azijskih zemalja, a proširenje NATO na zemlje istočne Evrope samo potpiruje konflikte, za šta je primer Kavkaz”. Da bi vojni budžet NATO članica trebalo „uložiti u borbu protiv gladi, za snabdevanje pitkom vodom i u obrazovanje”, sa obrazloženjem da „vojni proračun članica ratnog saveza iznosi 850 milijardi eura godišnje”, a prema nekim proračunima UN, 175 milijardi bilo bi dovoljno da se reše svetski problemi gladi i žedi. Gotovo istovetno mišljenje prožima ovdašnju šovinističku i izolacionističku kulturu, uključujući mejnstrim medije poput državne televizije, Politike, Novosti i tzv. žute štampe kojom upravljaju korumpirani političari, tajkuni, mafija i bezbednosne službe, civilna i vojna. I zato je NATO potreban Srbiji, da je čuva od nje same.
Zvanična politika i njeni odrazi u antizapadnoj propagandi reagovali su na prijem Hrvatske i Albanije uverenjem da je Srbija u „obruču”, „opkoljena”. Paranoičnom, sovjetofilskom i sramnom proslavom desetogodišnjice bombardovanja, 24. marta, oprobani u kampanjama JUL i Vojislava Koštunice, propagandisti predsednika Tadića ukazali su da je odnos prema NATO novi katalizator ukupne politike u Srbiji. Ona koja se odnosi na regionalne i evropske integracije, već je dovoljno relativizovana i kontaminirana vrednosnim sastavom koji je upravo suprotan i evropskoj ideji i evropskoj stvarnosti, ali i platformi s kojom zvanična Srbija nastupa u odnosu prema susedima, lišenoj osećanja odgovornosti za ratnu agresiju, zločine i zaostajanje Zapadnog Balkana u celini. NATO je postao osnovna tema srpske politike, bez obzira na njenu marginalizaciju, verovatno i upravo zbog toga. Odnos prema NATO integraciji ukazaće na sposobnost, ujedno, nacionalista i građanske levice, ma koliko te političke strane bile nesrazmerne, da odnos prema ukupnoj novijoj prošlosti, kojoj pripada i razdoblje koje prethodi osnivanju Alijanse, koriguju u kontekstu potrebe za evropskom sutrašnjicom koja pre svega podrazumeva sopstveno preispitivanje. Na potrebu takve tranformacije političkog društva koje se još uvek oslanja na naslede totalitarizma dodatno osnaženo armaturom klero-šovinizma, podseća i Rezolucija Evropskog parlamenta o evropskoj savesti i totalitarizmu kojom se odaje priznanje svim žrtvama totalitarnih i nedemokratskih režima u Evropi kao i borcima protiv tiranije i represije. Evropski parlament istakao je važnost očuvanja sećanja na prošlost, jer pomirenje bez istine i sećanja nije moguće, potvrdio protivljenje svim oblicima totalitarne vladavine, i izrazio žaljenje zbog nepostojanja političke volje da se, 20 godina nakon pada komunističkih diktatura u srednjoj i istočnoj Evropi, obezbedi neometan pristup poverljivim dokumentima. Posebno je pitanje da li takvi dokumenti u Srbiji postoje. Rezolucija odaje priznanje žrtvama tih zločina i njihovim porodicama.
Za Srbiju bi trebalo da je dragocena i uloga SAD kao evropske sile. Moderna Srbija nastala je, poput samih SAD, iz ideja prosvetiteljstva, slobode i preobražaja, začetih u krugovima francuskih mislilaca, i ostvarenih u modernizatorskim pokretima i revolucijama na obe strane Atlantika. Srbija je pokretačku snagu tih ideja unela u nacionalnu revoluciju koja je bila prvi od takvih pokreta u modernoj evropskoj istoriji. Liberalne i napredno-konzervativne struje uspevale su da povremeno savladaju maticu konzervativizma zaostalog, inertnog, seljačkog društva i Srbiju povremeno probližavaju evropskoj civilizaciji. Srpski i hrvatski političari, naučnici i umetnici su tokom nekoliko generacija saradnje postavili osnove jugoslovenskoj zajednici koja je u evropskoj politici prva primenila američko iskustvo. Srpska i hrvatska emigracija postale su sastavni činilac američkog društva, gde su se uspešno integrisale. Kraljevina Jugoslavija bila je naklonjena međunarodnim odnosima koji su bili istorijski pandan savremenoj evropskoj politici. Kralj Aleksandar I Karađordević i francuski ministar spoljnih poslova Luj Bartu bili su prve žrtve nacizma medu državnicima. Bez obzira na antisemitizam koji je endemska bolest evropske kulture, Srbija je bila i semitofilska. U vremenu druge Jugoslaviji američki zvaničnici smatrali su Beograd kosmopolitskim i u američkom smislu. Itd. Ako je u tom smislu važna, srpska politička tradicija ne svedoči o preteranoj disonantnosti koja bi nastupila institucionalizacijom odnosa sa EU i SAD u kontekstu koji nudi NATO.
U međuvremenu su propali i alternativni pokušati da se NATO u Evropi raspusti, i izgradi nova arhitektura bezbednosti. Obnova sovjetske retorike i političkog mentaliteta u Rusiji je vratila ulogu Alijanse medu političke i vojne prioritete, naročito u istočnoj Evropi, pre svega u onim zemljama koje ponovo podsećaju na ožiljke preostale od sovjetske okupacije. U njenom odnosu prema NATO integraciji, za zvaničnu Srbiju je i dalje prioritet u očuvanju postojećih bezbednosnih struktura koje su izvele jugoslovensku dezintegraciju, ratnu agresiju, potom opstruisale demokratizaciju i tranziciju, da bi 2003. izvele ubistvo premijera Đindića. Nije slučajno tako snažna i aktivna opstrukcija nastojanja da Srbija pređe na „belu šengensku listu”.
Pomirljiva i integrativna regionalna politika bi, uključivanjem u politički i bezbednosni sistem koji je i dalje prisutan u Bosni, na Kosovu i u Makedoniji, Srbiji omogućila da odigra aktivniju ulogu u evropeizaciji regiona u celini. Ona svoj uticaj u Bosni, Makedoniji i Crnoj Gori koristi u političke svrhe i kulturnoj kontaminaciji čiji je smisao upravo suprotan. NATO i EU bi, na svojoj strani, trebalo da preispitaju ulogu svojih članica koje iz sopstvenih pobuda deluju na razvijanju ovdašnjeg evroskepticizma i odbijanju potrebe da se o evroatlantskim integracijama povede ozbiljna javna debata. Koja bi za predsednika, vladu i ostale institucije trebalo de bude zakonska i politička obaveza u odnosu na deo javnosti koja je integracije, ili, najmanje, debatu, spremna da podrži.
Helsinška povelja, mart-april 2009.
Peščanik.net, 08.05.2009.