Povodom poslednjih burnih decembarskih događaja, Aleksej Leonidovič Kudrin, bivši ministar finansija i neuspeli budući premijer, čovek iz najbližeg okruženja Putina, objavio je u svom blogu na Radiju Eho Moskve programski tekst koji zaslužuje da nosi sledeći naslov: „Kako namagarčiti opoziciju“. Čitaocima su ovim tekstom nametnute dve osnovne teme. Prva je da „treba osnivati partiju“ i druga, da „treba voditi pregovore“.
A moja prva primedba na ovaj tekst je sledeća: nipošto ne treba osnivati partiju. Partija je politički istrument kojim se ljudi služe ili da osvoje vlast putem izbora, ili da preuzmu vlast putem prevrata. Kako danas u našoj zemlji izbori praktično ne postoje, a osim Limonova, nikome ni na kraj pameti nije da vrši nekakav prevrat, osnivati partiju u ovim uslovima je potpuno besmisleno. Kudrinov predlog opoziciji bi slobodno mogao da glasi i ovako: „ Ako želite da se dokopate mesta predsednika Ruske Federacije – napravite raketu“. Ostaje još samo pitanje – a zašto?
Na ruskoj političkoj sceni bi se odjednom pojavilo dvadesetak partija. Pojavila bi se partija Navaljnova, pa partija Nemcova, a onda i partija totalnih nitkova koji bi sve redom gađali fekalijama i iz sveg glasa vikali: „Navaljni! On je samo još jedna kreacija Kremlja!“. Nakon toga, Kremlj bi sa zadovoljstvom pogledao taj živopisni politički pejsaž i ljubazno upitao: „A s kime iz ovog veselog čopora majmuna bi vi blagoizvoleli da mi razgovaramo?“
I to nije zato što opozicija nije sposobna da se međusobno dogovori. To je zato što u Rusiji nema političkog objekta ili, da se prostije izrazim, u Rusiji ne postoje izbori. Možete li da zamislite kako bi izgledao onaj nedavni izborni skup članova republikanske partije u Ajovi, kada u Americi ne bi postojali izbori? Mit Romni osniva svoju partiju, Rik Santorum svoju, Ron Pol, Njut Gingrič i Mišel Bakman takođe, svako od njih svoju, a kraj ovom ludačkom političkom šarenilu mogli bi da daju samo realni izbori. Izbori su jedino sredstvo kojim će se ove raznolike ćelije političkog organizma naterati na međusobnu saradnju. Drugačije, one ne mogu da prežive. Bez istinskih izbora, one će i dalje nastaviti samo da se dele.
Umesto partija treba osnivati udruženja birača. Osnovni posao ovih udrženja bi bio istrajna borba za poštene izbore i lov na izbirne prevare i falsifikate. Kada sam u jednom od svojih tekstova prvi put o tome pisala (ideja je toliko očigledna da sve i da hoću, ne bih mogla da pretendujem na kopirajt), ja sam pominjala udruženje – imajući u vidu samo jednu organizaciju takvog tipa. Sada se ispravljam i zalažem za osnivanje čitave mreže takvih organizacija. Ova bi udruženja imala dve suštinske razlike u odnosu na partiju. Prvo, pošto nemaju šta da dele, jedino čime bi mogla da se bave je da međusobno sarađuju. I drugo, ova udruženja ne bi imala osnov po kome bi mogla da ulaze u bilo kakve pregovore s vlastima. Političari ga imaju, a udruženja birača – ne.
A sada, reč dve o pregovorima. Pošto za njih ne postoji osnov, bilo kakvi pregovori su po definiciji nemogući. Ljudi koji su izašli na Bolotni trg i na prospekt Saharova, nisu ljudi koji žele vlast. Oni žele da se Rusiji vrate izbori. A u tom slučaju, šta bi bio predmet pregovora? Hajde da pregovaramo, pa da se nađemo na jednoj sedmini poštenih izbora? Ili recimo, na pet šestina? Zatim, ko će da pregovara? Pošto je sa 100 hiljada ljudi nemoguće pregovarati, ne postoji ni subjekt pregovora. A ako se iz tih 100 hiljada ljudi izdvoji njih petoro koji hoće pregovore, oni automatski prestaju da budu predstavnici onih (u tom slučaju) nešto manje od 100 hiljada koji hoće izbore. I na kraju, s kim da se pregovara? S Putinom? Zamišljam sliku gde Putin prima recimo Navaljnova, Nemcova, Akunjina, Parfjonova i Parhomenka. Ja jesam maštovita, ali to ni u najsmelijim snovima najdobronamernijeg snevača nije moguće. A ko bi onda primio te ljude? Nekakav mlađi pomoćnik Čurova? I…? Da li postoji neko ko bi umeo da mi objasni smisao pregovora s mlađim pomoćnikom Čurova?
No u vezi ovog Kudrinovog teksta postoji još jedna stvar koja me posebno čudi. Izborom ovakve pozicije, Aleksej Kudrin je zauvek izgubio šansu da postane jedan od vodećih lidera buduće Rusije.
A po mom mišljenju, šanse za to su mu bile zaista velike.
Prošlog septembra, njega je Putin prosto oterao sa mesta ministra finasija. Bila je to nepravična žrtva pešaka u gambitnoj varijanti političke igre tokom koje je predsednik Medvedev ostao bez carskog žezla, te za njega tako glomazne igračke na koju tek što se bio navikao. Bilo mu je dopušteno da na Kudrinu izvežba svoj autoritet i tako se malo smiri. Kudrin je član elite, no u putinskoj eliti je on bio verovatno jedini čovek koji ima kičmu, čovek čvrstih ubeđenja i jake volje da ta svoja ubeđenja i ostvari. Bez obzira na „Evrofinans“ i još poneki usputni skandal koji ga prati, bio je to čovek sposoban da čvrstom rukom realno sprovodi reforme kreirane i podržane nečijom političkom voljom.
Priča se da je Kudrina, kao čoveka pogodnog da pregovara sa opozicijom, zapravo delegirao Kremlj i da je to pravi razlog njegovog obraćanja javnosti. Ja u to ne verujem. Ja ne mislim da je Putin pozvao Kudrina, i zamolio ga (ili mu naredio) da se pozabavi opozicijom. Pre će biti da je Kudrin pozvao Putina, i ponudio se da pomogne. A Putin nikada ne govori „ne“. A i zašto bi? Čovek se sam ponudio. Neka ga, neka radi. Ionako je on taj koji će potom za sve biti kriv.
No ipak, u vezi s ovim događajem mi je od svega najviše žao toga što je opozicija izgubila jednog od svojih potencijalnih vođa. Aleksej Kudrin je to bez sumnje mogao da bude. A ovako, pošto je izbačen iz vlasti, njega je stigla kesonska bolest, te se njegove misli i dalje kreću u granicama stare paradigme svedene samo na jedan zadatak: kako pomoći Putinu.
Šteta.
Ежедневный Журнал, 09.01.2012.
Prevod sa ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 15.01.2011.