- Peščanik - https://pescanik.net -

O raspodeli vakcina

Foto: Neda Radulović-Viswanatha

Dok jedan moj prijatelj nije pokrenuo to pitanje, nisam mnogo razmišljao o razlikama u procentu vakcinisanog stanovništva u bogatim i siromašnim zemljama. Moja oblast istraživanja je globalna nejednakost. Upućen sam u činjenice ogromnog jaza u dohotku po glavi stanovnika između bogatih i siromašnih zemalja, kao i velikog jaza u emisijama ugljenika, pa nisam bio iznenađen ni razlikom u broju vakcinisanih i nisam na to obraćao posebnu pažnju.

Ali postavljeno pitanje me je navelo da detaljnije razmotrim ovaj problem. Evo malog „modela“ za koji verujem da može objasniti nastali jaz. Izvinjavam se ako je neko već napravio nešto slično ili bolje. Ako to nije slučaj, verujem da ovaj provizorni model, poboljšan uvođenjem stvarnih podataka, može poslužiti kao kostur solidnog rada na ovu temu.

Kako model funkcioniše? Poći ćemo od pretpostavke da se vakcine proizvode samo u bogatim zemljama; siromašne zemlje vakcine kupuju ili ih besplatno dobijaju kao pomoć. Pretpostavićemo da ih dobijaju. Onda ćemo pretpostaviti da sve države vakcine kojima raspolažu radije daju svojim državljanima nego strancima. To je, verujem, očigledno: državljani glasaju za svoje lidere i zauzvrat od njih očekuju određene usluge. Treće, uvešćemo eksternalije pandemije. Pandemija se neće završiti dok svi ne budu vakcinisani i bezbedni. (Istina je da bi se pandemija za bogate mogla okončati čak i ako bolest nastavi da postoji u endemskom obliku u nekim delovima sveta, ali imajući u vidu visoku zaraznost kovida-19 verujem da se takva mogućnost može zanemariti.) To znači da od svake vakcine isporučene nedržavljanima bogate zemlje takođe ostvaruju izvesnu korist koju ćemo obeležiti kao a. Ukupan broj zaraženih u svim zemljama sveta smanjiće se jedino ako uspemo da smanjimo broj obolelih u siromašnim zemljama.

Pošto smo lepo poređali uvodne pretpostavke, poći ćemo od situacije u kojoj vakcine proizvode samo bogate zemlje. U početku će ukupan broj proizvedenih vakcina u odnosu na ukupan broj potrebnih vakcina biti relativno mali: možda će domaća proizvodnja inicijalno pokriti svega 10 odsto stanovništva. U toj fazi domaće potrebe su prioritet i domaće stanovništvo dobija 100 procenata svih raspoloživih vakcina. Na našem grafikonu to je tačka A. (Horizontalna osa prikazuje odnos između broja vakcinisanih i broja stanovnika; vertikalna osa je procenat raspoloživih vakcina koje država usmerava na sopstveno stanovništvo.) Dok traje ova faza vakcine će dobijati samo državljani.

Ali kada se stepen imunizacije domaćeg stanovništva približi nivou od 100 procenata, koristi od dalje vakcinacije u zemlji mogu opasti ispod nivoa koristi koju smo gore obeležili kao A. Zašto? Zato što se u takvoj situaciji broj novih infekcija u zemlji efikasnije smanjuje stavljanjem bolesti pod kontrolu u drugim zemljama sveta nego daljim vakcinisanjem domaćeg stanovništva. Na našem grafikonu to je tačka B. U ovoj fazi bogate zemlje su voljnije da vakcine podele sa siromašnima. Zato se može očekivati da u trenutku kada sve bogate zemlje dostignu stepen imunizacije od (na primer) 80 procenata vakcine konačno počnu da stižu u siromašni svet.

Da li je baš tako? Još nismo uzeli u obzir činjenicu da pandemija, da tako kažem, nije jednokratni događaj. Virus se vraća i donosi nove talase, zbog čega su potrebne dodatne doze. Pošto su bogate zemlje na kraju prvog talasa stigle do stepena imunizacije domaćeg stanovništva od 100 odsto i konačno pokazale spremnost da podele vakcine sa siromašnima, stigao je novi talas i praktično ih vratio na početnu poziciju u tački A i stepen imunizacije od svega 10 odsto. Sa širenjem novog talasa bogate zemlje ponovo napreduju istom putanjom kao u prvom talasu i dostižu tačku B, kada su spremne da vakcine podele sa drugima – ali onda dolazi novi talas i vraća ih u tačku A.

Stvari se potom dodatno komplikuju. Pošto ne znamo koliko nas talasa čeka, logično se nameće zaključak da ima smisla pripremiti što veće zalihe vakcina: zalihe dovoljne za stepen imunizacije od 200 procenata, kao u nekim bogatim zemljama, imaju smisla, jer ne znamo koliko talasa (i dodatnih vakcinacija) nas čeka. Zato su podsticaji za deljenje vakcina sa siromašnima ograničeni, jer broj talasa ne možemo predvideti. Ako verujemo da ćemo potrošiti ceo grčki alfabet i još koje slovo pride, onda je gomilanje zaliha u najboljem interesu bogatih.

Kako bi se to moglo promeniti? Verujem da na raspolaganju imamo tri mogućnosti. Prvo, može se dogoditi da novi talasi donesu zaraznije sojeve. U tom slučaju bi bogate zemlje, paradoksalno, dobile snažniji podsticaj da vakcine podele sa siromašnima, jer bi opasniji sojevi pokazali da nas pristup distribuciji kakav sada imamo ne može zaštititi. Drugo, svet bi se mogao podeliti na regione između kojih nema komunikacije. To bi smanjilo korist koju bogati imaju od vakcinisanja siromašnih, pa bi deljenje vakcina bilo još manje verovatno. Potpuno izolovana bogata zemlja nema interesa da vakciniše bilo koga izvan svojih granica. Konačno, treća i najbolja opcija bilo bi podsticanje proizvodnje vakcina u siromašnim zemljama. To bi uvećalo globalne kapacitete za imunizaciju. U tom slučaju bogate zemlje ne bi morale da biraju između domaćeg stanovništva i stranaca i sve što proizvedu mogle bi da utroše na sopstveno stanovništvo, pod uslovom da i siromašnim zemljama omoguće proizvodnju za sopstvene potrebe. To bi podrazumevalo da se proizvođači vakcina odreknu prava intelektualne svojine ili da za to dobiju odgovarajuću naknadu (koju bi isplatile bogate zemlje). Otuda mi se čini da će postojeći jaz između bogatih i siromašnih nastaviti da se produbljuje ako se proizvodnja vakcina uskoro ne decentralizuje, jer, kao što smo videli, bogate zemlje nemaju racionalnih podsticaja da vakcine podele sa siromašnima uprkos ogromnim viškovima koje proizvode.

Global inequality, 04.12.2021.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 29.12.2021.

KORONA VIRUS