Odlomak iz autorkine nove knjige „The monarchy of fear: A philosopher looks at our political crisis / Monarhija straha: filozofski pogled na našu političku krizu“
Ležite na leđima u mraku. Možete da gledate, da čujete, da osećate, ali ne možete da delate. Naprosto ste potpuno bespomoćni.
Ovo je scena iz noćnih mora. Mnogi od nas imaju noćne more o bespomoćnosti, u kojima osećaju jeziv strah od demona koji ih proganjaju – i možda još jači strah od sopstvene bespomoćnosti. Ali ova horor priča je istovremeno i opis stanja u kojem se nalazi svaka ljudska beba. Telići, pilići, psići, slončići i mali delfini, kao i većina drugih životinja, nauče da se kreću vrlo brzo nakon rođenja. Jedino ljudska bića godinama ostaju bespomoćna. Kako je pisao rimski pesnik Lukrecije:
„Kada je priroda po prvi put izbaci na osvetljenu obalu kroz majčine trudove, beba, kao mornar kojeg su izbacili talasi, leži gola na zemlji, nesposobna da govori, nesposobna da preživi bez tuđe pomoći. Ona sve ispunjava žalosnim jecajima, prikladno situaciji u kojoj se nalazi.“
Politika počinje tamo gde počinje svako od nas. Većina političkih filozofa su bili muškarci, i čak i u slučaju da su imali decu, nisu provodili puno vremena sa njima. Lukrecijeva poetska imaginacija, vodila ga je na mesta na koja život verovatno nije. Za veliki napredak filozofije u ovoj oblasti zaslužan je Žan-Žak Ruso, intelektualni arhitekta revolucionarne antimonarhističke politike 18. veka, koji je o obrazovanju dece pisao sa dubokim razumevanjem psihologije ranog detinjstva. Ruso je bio sušta suprotnost brižnom roditelju: svoju decu je poslao u sirotište, a da prethodno nije čak ni zabeležio datume njihovog rođenja. Međutim, nekako mu je uspelo da kroz različite eksperimente u podučavanju tuđe dece, razgovore sa ženama, sećanja na sopstveno detinjstvo, pažljivo čitanje Lukrecija i drugih rimskih filozofa, kao i kroz sopstvenu poetsku imaginaciju, razume da je dečija bespomoćnost kontraindikovana političkom poretku kojem je stremio. Ukratko, on je razumeo opasnost koju ovakvo stanje predstavlja za demokratski projekat.
Ruso je shvatio da ljudski život ne počinje u demokratiji, već u monarhiji. Beba ne može da preživi drugačije nego oslanjajući se na one koji o njoj brinu – i na taj način ona od drugih pravi robove. Bebe moraju ili vladati drugima, ili umreti. Nesposobne za zajednički rad ili uzajamnost, one dobijaju ono što im treba jedino naredbama i pretnjama, eksploatišući skoro religioznu ljubav svojh bližnjih. (U svojim pismima, Ruso objašnjava da je upravo to razlog zašto je napustio svoju decu: nije imao vremena da ispunjava bebeće hirove).
Mi dolazimo na svet sa kojim nismo u stanju da izađemo na kraj. Nesklad između vrlo sporog fizičkog i vrlo brzog kognitivnog razvoja ljudskog novorođenčeta čini strah centralnom emocijom ranog detinjstva. Odraslima je zabavno bebino besmisleno bacakanje, a njen plač ih ne uznemirava jer znaju da će je nahraniti, obući, zaštititi i negovati. Novorođenče, međutim, ne zna ništa o poverenju, redovnosti ili bezbednosti, a trenuci utehe su nestabilni i prolaze brzo vodeći ponovo ka bespomoćnosti i strahu. Čak je i radost ispunjena strepnjom, jer se novorođenčetu čini da mu ona u svakom trenutku može izmaći.
Većina nas je preživela ovo stanje, ali su svi koji su ga preživeli bili trajno oblikovani ili izobličeni tim iskustvom. Neurološko istraživanje straha pokazuje da ožiljci ranih stimulusa straha ostaju i nakon detinjstva i vrše stalni uticaj na naš svakodnevni život.
Strah nije samo najranija emocija u ljudskom životu, već i najraširenija emocija u životinjskom carstvu. Kako bi se iskusila drugačija osećanja, poput saosećanja, neophodan je prefinjen skup misli: da neko drugi pati, da je patnja loša, da bi bilo dobro kada bi ova patnja prestala. Ali da biste iskusili strah dovoljna je svest o dolazećoj opasnosti. Za ovu misao nije potreban jezik, potrebno je samo opažanje i mutna predstava o sopstvenoj dobrobiti ili šteti.
Strah nije samo primitivan, već i asocijalan. Kada saosećamo, okrenuti smo ka spoljašnjosti: mislimo o onome što se događa drugima i uzroku tog događanja. Ali da biste osetili strah, društvo vam nije potrebno; potrebni ste samo vi sami i preteći svet koji vas okružuje. Zapravo, strah je snažno narcističko osećanje. Strah novorođenčeta u potpunosti je fokusiran na njegovo sopstveno telo. Čak i kada kasnije u životu postanemo sposobni da brinemo za druge, strah je često u stanju da istisne ovu brigu, vraćajući nas u stanje infantilnog solipsizma.
Marsel Prust u Potrazi za izgubljenim vremenom zamišlja dete, svog naratora, koje ostaje neobično sklono strahu, naročito kada je vreme za spavanje. Strah nagoni mladog Marsela da zahteva od svoje majke da ostane u njegovoj sobi što je moguće duže. Strah u njemu budi želju da kontroliše druge. Njega ne interesuje šta bi usrećilo njegovu majku. Budući da njime vlada strah, potrebno mu je da ona bude pod njegovom komandom. Ova matrica obeležiće sve njegove kasnije odnose, naročito onaj sa Albertinom, njegovom velikom ljubavlju. On ne može da podnese Albertininu nezavisnost, jer ga ona čini previše anksioznim. Nedostatak potpune kontrole dovodi ga do ludila ispunjenog strahom i ljubomorom. Nesretni rezultat ovakvog stanja, koji nam on opisuje sa dubokom samospoznajom, sastoji se u tome da se on oseća sigurnim sa Albertinom samo kada ona spava. On je nikada ne voli onakvu kakva ona uistinu jeste, jer ona kakva jeste nije pod njegovom kontrolom.
Prust podržava Rusoovu tezu da je strah emocija apsolutnog monarha koji ne brine ni o kome i ni o čemu drugom. To nije slučaj sa drugim životinjama koje stiču sposobnost da delaju samostalno skoro otprilike u isto vreme kada i sposobnost da osećaju strah. Njihov strah u ranom detinjstvu, koliko nam je poznato, ostaje unutar određenih granica i ne ometa brigu za druge i saradnju sa njima. Na primer, slonovi, koji su poznati po svojoj društvenosti i altruizmu, razvijaju odnose uzajamnosti sa svojim krdom skoro odmah po rođenju. Mladi slonovi se mogu pribijati uz odrasle ženke kada im treba uteha, ali se isto tako igraju sa drugima i postepeno usvajaju bogat emocionalni rečnik. Bepomoćna ljudska beba, s druge strane, može samo terorisati druge.
U detinjstvu, briga, ljubav i uzajamnost predstavljaju zapanjujuća dostignuća, izborena uprkos snažnim otporima. Donald Vinikot, poznati psihoanalitičar i pedijatar, smislio je pojam za ono što je deci potrebno kako bi mogla da razviju brigu za druge. On je ove uslove nazvao olakšavajućom sredinom. Primenjujući ovu ideju na porodicu, on je pokazao da dom mora posedovati elementarno jezgro ljubavi i stabilnosti i da u njemu ne sme biti sadizma niti zlostavljanja dece. Ali olakšavajuća sredina ima i svoje ekonomske i socijalne preduslove: u njoj mora postojati elementarna sloboda od nasilja i haosa, kao i od straha od etničkog progona; u njoj mora biti dovoljno hrane i elementarne zdravstvene nege. Radeći sa decom koja su bila evakuisana iz ratnih zona, Vinikot je razumeo psihičku cenu spoljašnjeg haosa. Uvideo je da je sposobnost individue da se otvori prema drugima oblikovana političkim pitanjima, da su lično i političko neodvojivi. Vinikot se tokom cele svoje karijere uporno vraćao političkim pitanjima. Čemu kao nacija treba da stremimo ako želimo da naša deca postanu sposobna za uzajamnost i sreću?
Vinikot je smatrao da ljudi postižu „zrelu međuzavisnost“ ako su imali prilike da odrastaju u olakšavajućoj sredini. On se pre svega bavio postizanjem takve sredine u porodičnom životu pojedinačne dece. Ali njegov rad tokom rata naveo ga je da spekuliše i o jednom širem pitanju: kakvo bi trebalo da bude društvo koje predstavlja olakšavajuću sredinu za kultivaciju svojih građana i njihovih ljudskih odnosa?
Razmišljajući o ovom pitanju tokom Hladnog rata, on je došao do zaključka da bi takvo društvo moralo da bude demokratija koja štiti slobodu, budući da jedino takvo društvo u potpunosti i jednako razvija ljudske sposobnosti za razvoj, igru, delanje i izražavanje. Vinikot je smatrao da je ključni posao vlade da podržava porodice. Porodice ne mogu podizati bezbednu i stabilnu decu, sposobnu da izdrže napade straha, ukoliko su ona gladna ili lišena odgovarajuće zdravstvene nege, ukoliko nemaju dobre škole i bezbedno susedstvo. On je uporno povezivao demokratiju sa psihičkim zdravljem: kako bi mogli da žive sa drugima u uslovima međuzavisnosti i jednakosti, ljudi moraju prevazići narcizam koji obeležava početak svakog ljudskog života. Mi se moramo odreći želje da porobimo druge, da brigu, dobronamernost i prihvatanje sopstvenih ograničenja zamenimo infantilnom agresijom.
Ali kako? Ovo je goruće pitanje i ulozi su vrlo visoki. Strah stalno vri ispod površine moralne brige i preti da destabilizuje demokratiju. U ovom trenutku, strah se širi našom nacijom poput šumskog požara: strah od opadajućeg životnog standarda, od nezaposlenosti, od nedostatka zdravstvene nege u trenucima kada nam je ona neophodna; strah od kraja američkog sna, u kojem ste mogli biti sigurni da ćete vrednim radom obezbediti pristojan i stabilan život za svoju decu i da će ona živeti još bolje od vas ako i sama budu vredno radila.
Naš narativ straha govori nam da se mogu desiti vrlo loše stvari. Građani mogu postati indiferentni prema istini i umesto nje izabrati utehu izolovane grupe istomišljenika koji ponavljaju laži koje čuju jedni od drugih. Oni mogu postati previše uplašeni da progovore javno, i umesto toga pronaći utehu u vođi koji im nudi osećaj sigurnosti majčine utrobe. A mogu postati i nasilni prema drugima, kriveći ih za bol izazvan strahom.
Kada su verovanja koja stoje u njegovoj osnovi tačna, strah može biti koristan vodič u mnogim domenima demokratskog života. Strah od terorizma, od nebezbednih autoputeva i mostova, od gubitka slobode: svi ovi strahovi mogu podstaći korisnu odbrambenu akciju. Ali ako je usmeren na budućnost samog demokratskog projekta, strah može postati opasan i navesti ljude da tragaju za autokratskom kontrolom i zaštitom od strane nekoga ko će kontrolisati ishode umesto njih. Martin Luter King je razumeo da bi na strahu zasnovan pristup budućnosti rasnih odnosa doveo na vlast one koji pokušavaju da kontrolišu situaciju nasiljem, odnosno nekom vrstom preventivnog udara. Njegovo insisitiranje na nadi predstavljalo je pokušaj da se okrene taj prekidač i da se ljudi navedu na razmišljanje o dobrim ishodima do kojih se može doći miroljubivim naporima i saradnjom.
Nada je suprotnost strahu. Oba osećanja reaguju na neizvesnost, ali na suprotstavljene načine. Nada proširuje i vuče unapred, strah skuplja i vuče unazad. Nada je ranjiva, strah je samozaštitnički. U tome je razlika.
Preveo Rastislav Dinić
Peščanik.net, 28.09.2018.
Srodni link: Martha C. Nussbaum govori o svojoj poslednjoj knjizi