Ruanda, foto: Karel Prinsloo, GAVI/EPA
Da, još jedan tekst o vakcinama. Rizikovaću da budem dosadna i da pričam ono što je već ispričano, ali reakcije čitalaca na članke o vakcinama objavljene tokom nekoliko poslednjih dana uverile su me da stav „za vakcine“ treba uporno zastupati i obrazlagati. Inače, polarizacija „za vakcine“ i „protiv vakcina“ postoji u raspravi koju u medijima vode učesnici vrlo različitih profila i zanimanja, od Hilari Klinton do Jelene Karleuše. U nauci i struci takve podele nema. Nauka u ovom kontekstu podrazumeva rezultate istraživanja objavljene u priznatim naučnim časopisima, a struka podrazumeva strukovna udruženja i stručnjake odgovarajućeg obrazovanja iz oblasti relevantnih za vakcine i vakcinaciju. Prema tome, naučne dokaze zasnovane na istraživanjima eksperimentalnog dizajna tipa „ja osećam“ i „instinkt mi govori“ ovde ne uzimamo u obzir. Isto važi i za stručnjake profila samozvanog „imunologa i virusologa“, inače možda stomatologa, koji javnost u Srbiji zasipa netačnim informacijama o vakcinama. Stav nauke i struke je jedinstven: vakcinacija je jedna od najefikasnijih i najpouzdanijih mera zaštite od zaraznih bolesti. Ukratko, ZA vakcine.
Iz pozicije nekoga ko vakcine smatra velikim i trijumfalnim dostignućem nauke i medicine, teško mi je da razumem stav „protiv“. Ipak, ako na osnovu opšte prihvaćenog stava u struci i nauci tvrdimo da treba da vakcinišemo i nas i našu decu, dužni smo i da pokušamo da odgovorimo na sumnje/zabrinutosti/strahove u vezi sa vakcinama. Ovde ću izdvojiti samo nekoliko najčešće pominjanih problema, na osnovu rezultata studije koja je ispitivala tekstove o vakcinama dostupne na internetu tokom perioda maj, 2011. – april, 2012. U pitanju je 10.380 tekstova iz 144 zemlje i, ako vas zanima, odnos snaga je 69% tekstova „za“ i 31% „protiv“. Šta se najčešće zamera vakcinama i koliko su zamerke opravdane?
1. Vakcine nam nisu potrebne; štite nas od bolesti koje su iskorenjene
Ovo je potpuna zabluda. Vakcine su ovde, na izvestan način, žrtva sopstvenog uspeha. Nijedna od 10 bolesti koje su obuhvaćene Kalendarom obavezne imunizacije u Srbiji (tuberkuloza, hepatitis B, difterija, tetanus, veliki kašalj, dečija paraliza, male boginje, zauške, rubela i oboljenja koja izaziva Haemophilus influenzae tip b) nije iskorenjena. Nema ih ili se javljaju veoma retko samo zato što nas štite vakcine. Odličan primer je epidemija difterije sa preko 150.000 obolelih, koja se javila tokom raspada Sovjetskog Saveza 90-ih godina prošlog veka usled velikih propusta u sprovođenju programa imunizacije. U Africi je 2000. godine 327.000 dece umrlo od malih boginja (morbila), a 2013. taj broj je iznosio 37.980. Ključna promena koja se desila tokom ovog perioda je povećanje u obuhvatu vakcinacijom od 39%. Odrednice „čak“ i „samo“ neumesne su uz ovakve podatke, ali potpuno je jasno da je u pitanju veliki napredak. Nemam prostora da navodim još ovakvih primera, ali uzročno-posledična veza je jasna: kada se uredno vakcinišemo, bolesti nestaju; čim prestanemo da se vakcinišemo, bolesti su opet tu.
2. Vakcine nam nisu potrebne; štite nas od bolesti koje nisu opasne („Ja sam ih preležao i šta mi fali?“)
Podrazumevam da se ovde ne misli na bolesti poput difterije, tetanusa ili dečije paralize, koje se uglavnom, potpuno opravdano, smatraju stvarno strašnim bolestima. Ali, male boginje, veliki kašalj, taj hemofilus? Pogrešna je percepcija ovih bolesti kao „običnih i bezopasnih“ ili čak „izmišljenih“ bolesti dečijeg doba. Jedno od hiljadu dece obolele od morbila dobiće strašnu komplikaciju encefalitis sa mogućim teškim doživotnim oštećenjima ili smrtnim ishodom. Vratimo se na podatak o broju dece koja su umrla od morbila samo tokom jedne godine. Vreme je 2000. godina, u Africi je od ove bolesti umrlo 327.000 dece (tačno 327.012), a u celom svetu blizu pola miliona dece (tačno 498.676). Tokom 2013. godine u svetu je od malih boginja umrlo 101.744 dece. Procenjuje se da godišnje u svetu umire najmanje tri miliona ljudi od bolesti koje se mogu sprečiti vakcinama. Ne želim da budem cinična, ali to su podaci o kojima bi trebalo da razmislite vi koji ste neke od ovih bolesti preležali i ne fali vam ništa. Sve bolesti su manje ili više opasne. Svih 10 bolesti obuhvaćenih našim programom imunizacije su, iz različitih razloga, u ovoj drugoj kategoriji.
3. Za otpornost dece i razvoj imunskog sistema je bolje da preleže bolesti, nego da se vakcinišu
Ova pretpostavka nema naučnu zasnovanost. Vakcinacija je aktivna imunizacija, kao i prirodna infekcija. Ako to nije dovoljno, onda se može razmišljati i ovako: ovih 10 vakcina nas štiti od samo pet bakterija i pet virusa, što je zaista zanemarljivo malo u odnosu na ogroman broj drugih mikroorganizama i antigena sa kojima se naš imunski sistem sreće. Prema tome, naš imunski sistem će i bez ovih 10 patogena imati pune ruke posla i priliku da se „razvija“.
4. Vakcine sadrže otrove
Ove tvrdnja je tačna u onoj meri u kojoj to važi za sve lekove, ali i hranu koju jedemo, vodu koju pijemo. Primeri toksičnih supstanci koje ulaze u sastav nekih vakcina su formaldehid, glutaraldehid, aluminijum i ozloglašeno jedinjenje žive timerosal. Toksične supstance u vakcinama imaju različite uloge, kao što su povećavanje imunogenosti, prezervacija vakcine i sprečavanje kontaminacije. Koncentracije ovih supstanci su znatno, znatno ispod praga njihove toksičnosti. Pregledala sam podatke o komponentama vakcina koje se daju deci u Srbiji i timerosala tu nema. Ovi podaci su dostupni, možete da proverite.
5. Vakcine izazivaju autizam
Naučna istraživanja nisu dokazala vezu između vakcina, pre svega MMR vakcine, i autizma. Studija koju protivnici vakcina često navode kao jasan naučni dokaz veze MMR-autizam objavljena je 1998. godine u časopisu Lancet, a potpuno povučena 2010. usled značajnih nedostataka u eksperimentalnom dizajnu i naknadno otkrivenog sukoba interesa glavnog autora. Prema tome, u pitanju je studija koja iz objektivnih razloga više nije priznata u naučnoj i stručnoj zajednici. Nasuprot rezultata ovog istraživanja izvedenog u studijskoj populaciji od 12 pacijenata izabranih na osnovu sumnjivih kriterijuma, stoje rezultati ostalih studija. Na primer, studija koja je istraživala moguću vezu MMR-autizam u populaciji od 537.303 dece rođene u Danskoj tokom perioda januar 1991 – decembar 1998. Ili, studija u kojoj je metaanalizom u uzorku od 14.700.000 dece ispitivana efikasnost i bezbednost MMR vakcine. Ponavljam, nije dokazana veza između MMR vakcine i nastanka autizma. Ovde sam se bavila samo primerom autizma, ali to ne znači da izbegavam problem neželjenih reakcija nakon vakcinacije. Neželjene reakcije nesumnjivo postoje i neke od njih veoma su ozbiljne. Pristup problemu neželjenih reakcija svakako je jedna od ključnih tačaka razmimoilaženja stavova „za“ i „protiv“ vakcina. U tom smislu, ovoj temi koju sam ja samo načela kratkom pričom o autizmu, treba posvetiti više prostora.
Kad smo već kod prostora odnosno broja karaktera u ovom slučaju, vidim da sam sasvim blizu dozvoljene granice. Nisam uspela da pomenem sve što sam planirala, ali bar sam broj tekstova opredeljenja „za vakcine“ uvećala za jedan. Nisam kompetitivna, ali stav „za“ mora biti prisutniji u našoj javnosti.
Autorka je vanredna profesorka na Katedri za mikrobiologiju Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Politika, 21.02.2015.
Peščanik.net, 22.02.2015.
Srodni linkovi:
Vojislav Pejović – Generalna proba