U svom poznatom tekstu „Izlazak iz zamka vampira“, Mark Fišer identifikuje jednu vrstu otrovnog moralizma koji uporno razara bilo kakav nagoveštaj solidarnosti na levici, i socijalnu formaciju (pre svega vezanu za društvene mreže) koja širi ovaj moralizam naziva „zamak vampira“. Po Fišeru, „zamak vampira“ je motivisan „svešteničkom željom da se anatemiše i ekskomunicira, učenjačkom željom da se uoči greška i hipsterskom željom da se bude deo cool ekipe“. Umesto na zajedničko delanje, zamak vampira se fokusira na individualnu krivicu. Umesto na otvorenu budućnost, na nepromenljivu prošlost. Umesto na mogućnost promene i napretka, na esencijalizaciju, fatalizam i ono što Fišer naziva „logikom solipsizma“ – zatvaranje u sopstvene izolovane identitetske grupe. U korenu svega, međutim, stoji želja da se ništa ne promeni i da se očuva status quo koji žiteljima zamka vampira omogućava različite privilegije.
Kako u Srbiji izgleda „zamak vampira“? Na primer tako što poznata dramaturškinja koja sedi u premijerkinom savetu za Kreativne industrije sa visine pljucka na prve ozbiljne, masovne i raznolike antirežimske demonstracije, koje su okupile ogroman broj mladih, jer je na ovim demonstracijama (zamislite!) bilo i onih koji su policajcima vikali „Idite na Kosovo!“ Da li je takvih zaista bilo? Naravno da jeste, kao što ih je bilo na svim mogućim demonstracijama od početka devedesetih do danas. Nekada je, međutim, to bio politički izazov – kako se obratiti ovim ljudima, kako kanalisati njihov bes, kako ih uključiti u zajednički, konstruktivan politički poduhvat. Nimalo lak zadatak, koji zahteva edukaciju, propagandu, kompromise, pregovore i mnoge druge političke i društvene veštine.
Međutim, dramaturškinja iz „zamka vampira“ u ovome neće videti izazov ili problem koji treba rešiti, već (predvidljivo) još jednu priliku da usadi krivicu svakome ko se u ovakvom društvu našao (jedno od osnovnih pravila „zamka vampira“ je, kaže Fišer: „posej što je moguće više krivice“). Tako dramaturškinja piše:
„Prećutati lično ubeđenje ovog puta znači prećutati da si protiv zločina, protiv nasilja nad manjinama i dozvoliti da oni koji jesu i za zločine i za nasilje nad manjinama vode stvar. Jer, oni svoje ’razlike’ ne prećutkuju, naprotiv, prećutkuješ ih samo ti. Kad ćutiš i slušaš kako oko tebe demonstranti policiji vrište da ’idu na Kosovo’, da li si svestan na šta zapravo ćutiš? Da li ih tim prećutkivanjem možda šalješ na letovanje u susednu državu ili puštaš da ovom do tebe pena na usta udari dok urliče na policajce da tako naoružani pođu da silom ’povrate’ tuđu teritoriju sa koje su, s pravom, oterani, ostavljajući za sobom decenijski krvav trag?“
Možda će čitateljka sada biti u iskušenju da odgovori – a ćuti li dramaturškinja u društvu premijerke, koja je više puta izjavila da „po njenom mišljenju“ u Srebrenici nije bilo genocida? Javi li se nekad za reč da spočitne nelegitimno izabranom predsedniku to što je za vreme odvijanja genocida u Srebrenici trabunjao o ubijanju stotina Bošnjaka za jednog Srbina? Podseti li ga na onaj Bulevar Ratka Mladića, na demonstracije za oslobađanje Radovana Karadžića i na mnogo, mnogo toga drugog?
Iako je ovo iskušenje razumljivo, ovakav odgovor bi bio greška i upadanje u predvidljivu dinamiku „zamka vampira“ – jer baš ništa ne zavisi od toga da li je dramaturškinja dosledna ili nedosledna, principijelna ili neprincipijelna. Njen lični integritet je samo njena briga. Problem je u nečemu drugom – ne nasedati na očekivane moralističke pridike od strane osoba čije privilegije direktno zavise od očuvanja aktuelnog poretka. Kako primećuje Fišer, žitelji „zamka vampira“:
„[Z]naju kako da šire krivicu i sprovode lov na veštice, ali ne i kako da preobraćaju ljude. Naravno, to im zapravo nije ni cilj. Cilj nije popularizovati levičarsku poziciju, niti pridobiti ljude za nju, već ostati u poziciji elitne superiornosti, ali sada sa klasnom pozicijom koja je dodatno ojačana moralnom superiornošću. ’Kako se usuđuješ da progovoriš – mi smo ti koji govore u ime onih koji pate!’”.
Drugačiji odgovor mogao bi da glasi ovako – mnogo je gore organizovati, zagovarati, huškati na ratne zločine, što su sve stvari za koje su u manjoj ili većoj meri odgovorni najistaknutiji predstavnici aktuelnog režima, nego biti zamlaćeni klinac koji iz konformizma, naivnost, gluposti uzvikuje slogane kojima se ovi zločini slave. Oni koji na ulicama uzvikuju „Idite na Kosovo!“, tek su proizvod ideologije i propagande koju već decenijama šire ljudi poput nelegitimno izabranog predsednika Srbije – namagarčeni, prevareni i nesposobni da artikulišu svoje nezadovoljstvo nikako drugačije do sloganima koje im je poturio isti onaj protiv kojeg se bune.1
Zapravo, nije teško uvideti da ista ruka hrani kako diseminatore najgoreg šovinizma i revizionizma, tako i žitelje „zamka vampira“, koji nikako da se načude otkud na ulicama „neki mladi ljudi“ koji veruju da je genocid u Srebrenici bio herojski čin. Ista ruka povlači konce pulmologa-šarlatana koji lupeta protiv vakcina i nagvažda o virusu iz laboratorije, i odmahuje nad protestima „antivaksera i protivnika 5G mreže“. Sa istog se mesta seje ludilo, atomizuje javnost, šire najblesavije teorije zavere i lamentira nad ekstremnim desničarima na ulicama.
Ali ova desnica je dobrim delom stvarna, može sada prigovoriti čitateljka, a ne prosto proizvod „zamka vampira“ ili onog koji ga hrani. Naravno da je stvarna – ona je jedna od realnosti politike u Srbiji i odnos prema njoj mora biti jasan i nedvosmislen, ali to ne znači podleći logici stigmatizacije i solipsizma koja unapred parališe svaku mogućnost zajedničkog delanja. Znajte svoje vrednosti i budite spremni da ih zastupate i branite, ne iz udobne pozicije „zamka vampira“, nego tamo gde je to najpotrebnije – u javnom prostoru. Uvek budite spremni da privučete, pridobijete, uključite umesto da osudite, anatemišete, ekskomunicirate.
Peščanik.net, 18.07.2020.