Kada sam prvi put čuo za „novoromantičare“, mislio sam da su tema Duran Duran i Spandau Ballet. Međutim jok, kamo sreće da pričamo o britanskom popu iz 80-ih: zapravo, u pitanju je krovni termin za raznoliku skupinu pobornika nekih od najbizarnih pseudoistorijskih izmošljotina koje su se ikada zapatile u domaćoj javnosti.
Teško je uopšte zaokružiti čitavu stvar, jer tu ima zaista svačega, ali je nekakva zajednička tačka, sasvim očekivano, da nas svi ostali lažu i da nismo ni svesni prave istorije Srba i Srbije koja je, naravno, starija i važnija nego što možemo i da zamislimo: tipa, da su Srbi bili tu gde su i pre doseljavanja Slovena, da su bili pravoslavci i pre shizme, da je ćirilica starija od Klimenta i Nauma, da su i neki rimski carevi bili Srbi, ma, kakva antika, da Srbi sežu unazad najmanje do neolita, jedno 7000 godina u prošlost, da je i Vinčanska kultura zapravo srpska – samo što su nam to fantastično nasleđe oteli i sakrili Nemci i Austrijanci uz pomoć onih naših starih neprijatelja, domaćih izdajnika.
Možda sve ovo liči na one nadriistorijske pojave koje su bile popularne devedesetih, ali stvar je ozbiljnija od odavno prežvakanih „teorija“ Jovana Deretića i sličnih – ovo je, naime, gotovo mejnstrim. U sferi politike, ovu priču sada ponavlja nekada popularni opozicionar Saša Radulović, koji, u pauzama između teorija zavere o „bankarskom globalizmu“ i tajnim nemačkim planovima da se Srbi zamene izbeglicama, otkriva vinčanske simbole skrivene u srpskim srednjovekovnim artefaktima. Naravno, na Tviteru.
Nije na „novoromantizam“ imuna ni naučna zajednica. Sasvim opušteno, dr Sanja Šuljagić sa Instituta za političke studije jedan tobože istraživački članak (koji je, inače, finansirala država Srbija) počinje sa: „U okviru udruženog zapadnog kolonijalnog kulturološkog projekta depravoslavizacije i desrbizacije srpskog naroda u Srbiji od 19. veka do danas…“ Da ne citiram dalje – nisu tu samo fantazmagorije kao što je „depravoslavizacija“, tu su i izdaje, tajne konvencije, i ni manje ni više nego „srpski rimski car Konstantin“. Ali ovo su samo dva mala izdanka jedne celokupne, duboko ukorenjene industrije sumanutosti. Nisu to nikakvi kuloari: zagrebite malo i naći ćete antičke i vinčanske Srbe u bezbroj knjiga i izdavačkih projekata (Sajam knjiga u Beogradu ih je pun svakog oktobra), u prostorijama kulturnih centara širom zemlje, na stranicama tabloida i na Jutjub kanalima, u TV i radio emisijama svih vrsta, u školama i na fakultetima.
***
Pre par nedelja, 140 stručnjaka u oblasti društveno-humanističkih nauka u Srbiji potpisalo je apel protiv delovanja udruženja „Miloš Milojević“ iz Crne Bare.
Malo pozadine: Miloš Milojević bio je oficir vojske Kneževine Srbije u toku ratova protiv Osmanlijskog carstva 70-ih godina 19. veka ali i, po rečima Ilariona Ruvarca, možda najistaknutijeg istoričara tog doba, šarlatan i falsifikator mnogobrojnih navodno srpskih narodnih predanja, artefakata i spomenika. Pišući neku vrstu putopisa iz raznih krajeva Srbije, Milojević je izmišljao sve, od antičkih Srba na prostranstvima Azije do „srpskih“ natpisa i spomenika iz vremena rimskog carstva. Zvuči poznato.
Mada ga je istoriografska struka pre više od jednog veka odbacila kao prevaranta, 2010. u Crnoj Bari osniva se udruženje koje nosi njegovo ime a koje, kako navode, želi da se sagleda Milojevićev „nemerljiv doprinos očuvanju srpske tradicije i običaja, istorije i u suštini srpstva u celini“, čiji je cilj „aktivno proučavanje i stručna analiza rada Milojevića koja će biti svetionik sveopštoj obespućenosti koja preti našoj budućnosti“.
To aktivno proučavanje i stručna analiza, na osnovu drugih, jednako funkcionalno nepismenih saopštenja ove organizacije podrazumeva iz nekog razloga i „otkriće“ da se naselje Crna Bara nekada davno zvalo Jordan, ali i promociju knjige upečatljivog naziva Rumunija i Rumunizacija Srba, kao i druge jednako opskurne aktivnosti. Međutim, ono što ovu pojavu izdvaja u domaćoj javnosti i što je po svemu sudeći i izazvalo reakciju 140 potpisnika pomenutog apela jeste njen „uspeh“ u osvajanju javnih prostora širom zemlje.
Naime, ova grupa ljudi koja trguje besmislicama, prodaje maglu i notorne prevare, širi sumanute teorije zavere pod velom nekakvog „obrazovanja“, koja to čini na takvom nivou da je nemoguće kritikovati ih a ne osetiti se kao poslednja budala – e baš oni su samo u poslednje dve godine bili gosti Skupštine grada Novog Sada, Etnografskog muzeja u Beogradu, Narodne biblioteke (uz „sestrinsko“ društvo „Sveti Sava“), opštine Bogatić, a već dve godine zaredom dobijaju sredstva od Ministarstva kulture Republike Srbije. Kakva crna margina!
***
Posledica svega toga nije samo kontaminacija javnog prostora. Javno mnjenje po prirodi poseduje svoj ugao ili perspektivu; njegova pažnja je ograničena i usmerena ka određenom prostoru – „duhu vremena“ ako hoćete – kojeg politički i ideološki akteri ne pokušavaju samo da popune, već i da oblikuju. Najveća borba se uvek vodi oko granica prihvatljivog i prihvaćenog. To je, uostalom, metodologija vladajuće stranke već gotovo celu deceniju.
Problem nije u tome što „novoromantičari“ zauzimaju kulturni prostor, medije i javna sredstva koja bi trebalo da budu usmerena ka realnom, smislenom obrazovanju javnosti, već u tome što oni erodiraju sam prostor u kojem razmišljamo o našoj stvarnosti i u kojem planiramo da je promenimo. Budući da su teze kojima zamućuju našu perspektivu toliko sumanute, toliko van bilo koje granice smislenog, korisnog ili realnog, one prave nov prostor – nazovimo ga „prostorom neprihvatljivih laži“ – protiv kojeg javnost i struka kad-tad moraju da ustanu i da apeluju, ali tada je već kasno.
Kasno je zbog toga što smo, sumanutom akcijom i razboritom reakcijom, stvorili prostor neprihvatljivih laži, ali ono što je ostalo iza njega, daleko iza njega, jeste prostor „prihvatljivih“, ali svejedno laži. U odnosu na ovo, izmišljotina o trideset ili koliko već hiljada Beograđana koje su komunisti navodno ubili po završetku rata izgleda kao predmet realne akademske rasprave, a ne kao podmetačina kakva jeste.
Kako u odnosu na ovo izgledaju one dobro poznate laži: da na Kosovu nije bilo ugnjetavanja pa pokolja Albanaca, da je Albance „uvezao“ večiti srpski neprijatelj Tito, da zločin u Srebrenici nije bio toliko veliki (svakako ne genocid), da nije bilo logora na teritoriji današnje Republike Srpske, da je Jugoslovenska vojska u otadžbini (JVuO) bila antfašistički akter, da je u Jasenovcu ubijeno 700 hiljada Srba, da opsada Sarajeva nije bila strašna, da je Goli Otok bio mesto obračuna sa srpskim nacionalistima, da je Nedić „spasavao Srbiju“, da 1999. nije bilo mnogo hladnjača? Jesu li te izmišljotine prihvatljivije od vinčanskih Srba i sličnih besmislica?
Ne treba ništa ignorisati, ali iskreno, apeli ovde nisu dovoljni. Uostalom, domaća istorijska struka treba da bude svesna da se suparnicima ne daju eufemizovani nadimci kao što je „novoromantičari“. To nisu ljudi sa kojima se da raspravljati kao sa kolegama – pre više od sto godina, Ilarion Ruvarac nije Miloša Milojevića nazvao „romantičarem“, već je sa njim polemisao i sa pravom ga nazvao šarlatanom, kako ga je društvo vremenom i zapamtilo.
Moja poruka za domaću struku je: rečnik srpskog jezika je u poslednjih sto godina napredovao i danas imamo i upečatljivije i prikladnije termine od „šarlatani“. Pustite mašti na volju.
Autor je urednik časopisa o nauci u društvu Odiseja.
Peščanik.net, 14.12.2019.