Istoričar Dragan Popović nedavno je objavio knjigu „Prelomne godine – Srpski nacionalizam i Jugoslavija 1980-1990“. Knjiga, u izdanju izdavačke kuće Mostart Jugoslavija, predstavlja prerađen i dopunjen deo Popovićeve doktorske disertacije koju je 2024. godine odbranio na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Ključna teza njegove knjige, koja je u junu bila među najtraženijim u knjižari Beopolis u Beogradu, jeste da je srpski nacionalizam bio glavni instrument za rušenje Jugoslavije. Nacionalizam u Srbiji pobedio je uz pomoć, kako navodi Popović, „najmoćnijih aktera u društvu, pre svega autoritarne partije i njoj potčinjenih medija i institucija“.
„Jugoslaviju je srušio autoritarni režim Slobodana Miloševića svojim odlukama i postupcima. U tom rušenju koristio se ideologijom srpskog nacionalizma kao instrumentom u svim fazama svog delovanja, od kada je, krajem 1987. godine, preuzeo apsolutnu vlast na republičkom nivou u Srbiji“, kaže Popović.
On svoju tezu temelji na stotinama izvora, među kojima su dokumenta iz arhiva Srbije, Jugoslavije i Beograda, članci i rasprave iz zbornika, teorijska literatura, književnost, tekstovi iz dnevnih listova i nedeljnika i memoari.
Popović objašnjava genezu srpskog nacionalizma između osamdesetih i devedesetih godina i njegov uticaj na stvaranje ili jačanje nacionalizama u Hrvatskoj, Sloveniji, BiH i na Kosovu. Posledice su bili raspad Jugoslavije i ratovi devedesetih godina na području nekadašnje države koji su iza sebe ostavili više od 130.000 žrtava.
Knjiga je podeljena na četiri poglavlja u kojima se Popović bavi odnosom između srpskog nacionalizma i jugoslovenskog društva, srpskog nacionalizma i kulture, srpskog nacionalizma i Saveza komunista Jugoslavije i srpskog nacionalizma i drugih nacionalizama u Jugoslaviji.
Hrvatski, slovenački i albanski nacionalizam takođe su, navodi Popović, doprineli „destruktivnim procesima osamdesetih godina“, dok su, dodaje, muslimanski, makedonski i crnogorski imali „mali ili nikakav uticaj na razvoj i rasplet jugoslovenske krize“. Naglašava, međutim, da to „ne znači da je bilo koji nacionalizam dobar ili prihvatljiv“.
Knjiga se može čitati kao udžbenik istorije Jugoslavije između osamdesetih i devedesetih godina i kao rasprava o pojmu nacionalizma koji je uvek, naglašava Popović, „zasnovan na odvajanju ljudi po osnovu pretpostavljene nacionalne pripadnosti i posledično na nekom vidu diskriminacije, čiji dometi zavise od konkretnih istorijsko-društvenih okolnosti“.
„Stoga je ova ideologija suštinski suprotstavljena načelima modernog društva nastalim u građanskim revolucijama i kroz prosvetiteljstvo. Nemoguće je biti vrednosno neutralan prema nacionalizmu“, naglašava Popović, ocenjujući da je to „uvek opasna i zloćudna ideologija, nespojiva sa principima humanizma“.
Popovićeva knjiga čitaocu otvara još jedno važno pitanje, a to je koji su obrasci srpskog nacionalizma iz osamdesetih i devedesetih godina prisutni danas i kakve posledice imaju na život u Srbiji i regionu.
Popović konstatuje da su se narativi kojima se Slobodan Milošević služio, između ostalog na Osmoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije 1987. godine, a kasnije i u pokušaju da se razbiju unutrašnje granice republika, svodili na zastrašivanje ljudi od zavere protiv Srba „što je vodilo ka tome da se ljudi okupe oko vođe koji nudi zaštitu i čvrstu ruku“.
Upravo fenomen vođe koji nudi zaštitu od navodne zavere protiv Srba danas se može prepoznati u retorici Aleksandra Vučića, koji je, na primer, nebrojeno puta izjavio da „jaka Srbija“ smeta mnogim zemljama u regionu.
Krajem 2024. godine Vučić je na tribini „Budućnost, a ne prošlost“, izjavio da u Hrvatskoj „svi predsednički kandidati govore da im je strateški interes ko će da vlada i kako će koga da sruše u Srbiji“ i dodao da se isto dešava u Prištini i Sarajevu, a slično i u Podgorici. Naglasio je da svi oni hoće „da Srbija bude jednako nikakva kakva je bila od 2000. do 2012. godine“.
U intervjuu za RTS 8. juna, povodom informacija da će se Hrvatska usprotiviti otvaranju Klastera 3 u okviru evropskih integracija Srbije, rekao je da „hrvatske komšije žele da vide Srbiju na kolenima, slabu, siromašnu i poniženu“. Činjenica da evropski zvaničnici godinama ponavljaju da Srbija nije dovoljno napredovala u domenu vladavine prava izostala je kao tema u ovoj emisiji RTS-a.
Objašnjavajući šta su osamdesetih godina bili glavni instrumenti jačanja nacionalizma u Srbiji, Dragan Popović podseća da je Kosovo od 1985. godine postalo jedna od najvažnijih tema Udruženja književnika Srbije (UKS).
Naredne godine u predsedništvo UKS-a izabrani su, kako kaže, istaknuti nacionalisti, među kojima su bili Dobrica Ćosić i Matija Bećković. UKS je, ukazuje Popović, otpor jugoslovenskim vlastima pokazao kroz nametanje teme Kosova u Književnim novinama – pa su se tekstovi o tome „ređali tokom cele 1986. godine“.
Radivoj Cvetićanin je još tada, podseća Popović, upozorio da je pitanje Kosova „pogodno za manipulacije“ i da se tim povodom „mogu razvijati dve bitno različite politike – nacionalna i nacionalistička“.
Posle ovogodišnjeg studentskog skupa 28. juna u Kraljevu, gde su dominirale teme u vezi sa Kosovom, postavilo se pitanje da li insistiranje na kosovskim temama predstavlja preuzimanje (nacionalističkih) narativa u vezi sa Kosovom i Kosovskom bitkom kojima se vlast u Srbiji godinama služi.
U prilog takvoj tezi ide i činjenica da je jedan od govornika nagrađen aplauzima pošto je rekao da bi voleo da su se učesnici protesta okupili tamo gde im je, kako je naveo, „jedino mesto“. „To je mesto stradanja srpskih vitezova“, rekao je, naglašavajući da misli na Gazimestan.
Dodao je da se sada dešava „tihi egzodus Srba sa Kosova“ i da bi zvanični Beograd trebalo da primeni recipročne mere prema Albancima u Srbiji – što je takođe naišlo na odobravanje barem dela okupljenih demonstranata.
Odluka studenata da nedavno objavljeni dokument u kome insistiraju da je Kosovo neotuđivi i sastavni deo Srbije, nazovu „Memorandumom“ asocirala je mnoge na Memorandum SANU iz 1986. godine, u kome je istaknuto da je Srbija u SFRJ u podređenom položaju i da Srbi nisu ravnopravni sa građanima drugih nacionalnosti.
Popović u knjizi podseća na Memorandum SANU i ukazuje da je tadašnji predsednik Predsedništva SR Srbije Ivan Stambolić Memorandum video kao otvaranje fronta nacionalističke borbe za vlast i zaključio da je „Memorandum – in memoriam za Jugoslaviju“.
Par godina kasnije počeli su ratovi u Hrvatskoj i BiH, a 1998. godine i oružani sukobi na Kosovu između MUP-a Srbije i Vojske Jugoslavije sa jedne i Oslobodilačke vojske Kosova sa druge strane. Do kraja 2000. godine u konfliktima na Kosovu stradalo je više od 13.000 ljudi.
Pred MKSJ u Hagu su za zločine protiv čovečnosti počinjene na Kosovu 1999. godine, osuđeni visoki zvaničnici Srbije, među kojima i bivši komandant Vojske Jugoslavije Nebojša Pavković, koji je prošle godine sahranjen u Aleji zaslužnih građana u Beogradu.
Ne čudi onda što je pre desetak dana ministarka državne uprave i lokalne samouprave Snežana Paunović sebi dozvolila da izjavi da bi, da je bila na mestu Slobodana Miloševića, „etnički očistila Kosovo 1998. godine“. Pošto je izjava naišla na oštre osude, između ostalog i iz EU, Aleksandar Vučić se ogradio od nje, ali ne i potpredsednik Vlade Ivica Dačić koji je rekao da su napadi na ministarku „sramni i licemerni“.
Mediji, među kojima su Politika i Politika Ekspres, imali su, kaže Popović, presudnu ulogu da 1987. „Milošević postane neprikosnoveni narodni vođa“. Cele 1987. širili su mržnju prema Albancima, „izveštavali bombastično i senzacionalistički o incidentima na Kosovu i podgrevali atmosferu nezadovoljstva u društvu“, piše u Popovićevoj knjizi.
List Politika, zajedno sa tabloidima poput Informera i Kurira, danas predstavlja jedno od važnih sredstava održavanja moći Aleksandra Vučića.
Kada je potrebno, baš kao i njihove kolege pre više od 30 godina, šire mržnju nekad prema, kako ih naziva predsednik, „hrvatskim komšijama“, nekad prema, kako to voli da kaže Aleksandar Vulin, „Šiptarima“, nekad prema opoziciji, studentima ili nevladinim organizacijama – svima koji imaju nešto da kažu protiv aktuelnih vlasti.
Utisak da Popovićeva knjiga može da se čita i kao upozorenje na opasnosti koje ideologija nacionalizma nosi i danas potvrđuje i zaključak ovog istoričara: „Pobeda ovakve, po prirodi agresivne ideologije, odvela je zemlju pravo u pakao. Račun je ispostavljen svim Jugoslovenima“, kaže Popović, podsećajući da su ratovi na području bivše Jugoslavije odneli više od 130.000 života.
„Uz to su milioni raseljeni, osakaćeni, psihički i fizički povređeni, osiromašeni, osuđeni na besperspektivnost. Nema porodice u Jugoslaviji koja na neki način nije osetila posledice borbe za teritorije na razvalinama bivše države. A maligna ideologija, koja je Miloševićevoj vlasti poslužila kao ključni instrument za ovakav rasplet, još uvek je živa, iako više nema potencijal da izazove štetu kao krajem XX veka“, zaključuje Dragan Popović u knjizi „Prelomne godine – Srpski nacionalizam i Jugoslavija 1980-1990“.
Peščanik.net, 25.07.2026.