U tekstu Kosmet i zombiji (Glas, 9. decembar 2007.), koji bi imao biti nekom vrstom političke analize (i u kojem nema nijednog vlastitog imena, ali zato sve vrvi od prvog i trećeg lica množine, od mi i oni), Slobodan se Antonić poduhvata razlikovanja između ljudi i zveri, a kao kriterijum razlikovanja predlaže odnos prema Kosovu (kao svojevrsnu antropološku konstantu homo serbicusa, valjda). Po Antoniću, oni koji veruju da je problem Kosova pitanje elementarne ljudskosti pripadali bi ljudima, dočim bi oni koji veruju da je Kosovo pitanje teritorije bili zverima.
U tekstu, istina, dominiraju zombiji koji su lukavo raspoređeni (usredsređeni, kako bi rekao Antonić) po evroreformskim medijima i civilnom sektoru, oni nemaju samostalnu inteligenciju (!), hodaju naokolo kao automati i objašnjavaju, optužuju i prete. Šta, dakle, rade zombiji? Hodaju naokolo. I šta zombiji još rade? Objašnjavaju. (Još jednom: zombiji objašnjavaju.) I još? Optužuju i prete. Kako zombiji objašnjavaju, optužuju i prete? Zombijevski neumoljivo. (Hodaju naokolo kao automati i neumoljivo ponavljaju istovetna objašnjenja, istovetne optužbe i istovetne pretnje.) Kome sve to oni istovetno rade? Onima koji se ne slažu s njihovim objašnjenjima. Kakav je ovo literarno-analitički postupak? Smehotresan i banalan. I kakav još? Opasan. Po koga je opasan? Po one na koje Antonić cilja, po zombije i zveri. (Zombiji i zveri su, da ne bude zabune, jedna opasna i štetna bića.)
I na koga Antonić cilja u likovima zombija i zveri? Nemamo pojma. To su neki “oni”. Antonićev opis, doduše, verno oslikava radikalski korpus, barem ako se zadržimo na onome da idu okolo i prete i neumoljivo ponavljaju nesuvislosti, no, tu je i Antonićev minuli rad, a njemu analitička objektivnost ne dozvoljava da dira u radikale. Zahvaljujući Antonićevom minulom radu da se razabrati da on cilja na ideološke neistomišljenike, ali, sasvim karakteristično za patrijarahalno-patriotski diskurs, ne navodi nijedno ime, pošto patrijarhalno-patriotski diskurs operiše grupnim identitetima (otud mi i oni). Uzgred budi rečeno, to je ista vrsta diskursa koja je sklona uterivanju kolektivne krivice, recimo Srbima, pa su utoliko Antonić i, šta-ti-ja-znam, Anri Bernar-Levi, u neraskidivom dosluhu, a da su, istovremeno, čvrsto ubeđeni kako jedan s drugim nemaju veze.
Ta vrsta govora o kojoj nam istorija pruža upravo nezaboravne primere, krajnje je delotvorna: ako se identitet ne može individualizovati – barem do onog trenutka kada nam, oko pola dva iza ponoći, neko ne pokuca na vrata i počne se raspitivati o našoj zverskoj delatnosti – ako su, dakle, s druge strane neki oni bez lika i imena, onda, kada dođe vreme (a Antonić je već napisao: jednoga dana…), svako može da poprimi lik narodnog neprijatelja, po potrebi. U osnovi je sledeći, takoreći dijalektički mehanizam: ako se opis ne odnosi ni na koga, onda se odnosi na svakoga. U međuvremenu je potrebno samo da se steknu uslovi. Jednoga dana…
Na saznajno-teorijskoj ravni, takođe, ovaj tekst nudi niz originalnih rešenja, recimo da postoji životinjsko, zversko pravo, kao i to da životinje imaju moral (logično, ako imaju pravo imaju i moral). No, da li je moguće da univerzitetski profesor humanisitčkih nauka ne zna da je budalaština reći kako postoji nekakav životinjski moral, ili životinjsko pravo? Hm…
Da li se Antonić malo zatrčao, malo preigrao, malo emotivno zaneo, pa mu je po koja grublja izletela iz, inače, koncilijantnog pera? Jer, neozbiljno bi bilo tvrditi da Antonić, jedan od medijski najprisutnijih ideologa konzervativnog osećaja stvarnosti, Koštunicu, Mihajlova, Samardžića, Tadića, Nikolića, Koena, Vučića i koga već sve ne, svrstava međ’ zveri, s obzirom da su rečeni (premda se Mihajlov malo pritajio) ko zna koliko puta ponovili da je Kosovo pitanje teritorije, kao što bi neozbiljno bilo pomisliti da Antonić ne zna kako su pravo i moral eminentno ljudski pronalasci. Okej, zna. No, to onda znači da je ovim i ovakvim govorom nešto hteo reći, hteo je da ukaže na nešto na šta nije ukazao u tekstovima s manje ezopovskog nadahnuća, hteo je da kaže ono što do sada nije rekao. Šta je, dakle, autor hteo da kaže?
Teorijski ključna rečenica Antonićevog teksta je da Kosovo nije pitanje teritorije nego pitanje (elementarne) ljudskosti. Međunarodno pravo je dostignuće ljudskosti. Onaj ko ide protiv međunarodnog prava ide protiv ljudskosti. I on je zver, zombi, šta li. I šta još? Šta je autor još hteo da kaže? Zapravo ništa. Ni uz najbolju dobru hermeneutičku volju iz Antonićevog se teksta ne da iščitati ništa više u pozitivnom smislu. Težište ovoga teksta je, zapravo, na drugom mestu, na zombijima i na zverima, na njegovom belicističkom potencijalu. Iza ovog teksta nema pozadine. Ono što je hteo reći, autor je rekao. Autor, u stvari, uvek kaže ono što hoće da kaže, samo što je u ovom tekstu Antonić, uprkos opuštenom odnosu prema srpskom jeziku i elementarnoj logici, bio precizniji i odrešetiji nego drugde.
Ovaj tekst je istina patriotsko-patrijarhalnog diskursa. Autor je rekao upravo ono što misli. I šta je rekao? Ako neko ne misli kao ja, to jest kao čovek, on je zver. Kao zver, a ne čovek, moj neistomišljenik je izvan ljudskog poretka. Ako je izvan ljudskog poretka, samim tim je i izvan političkog poretka. Njemu je mesto u zverinjaku. To je poruka Antonićevog teksta. To je Antonić hteo da kaže. To je Antonić rekao. To Antonić misli.
Preterivanje? Nadam se.
Pogledajmo još malo logiku ovog teksta, logiku patrijarhalno-patriotskog diskursa, svakog patrijarhalno-patriotskog diskursa.
U Antonićevom tekstu nema ničeg ni čudnog ni iznenađujućeg. Što je reč o decentnom profesoru univerziteta ne menja na stvari. Ovde je, naprosto, reč o logici diskursa. Ta logika je belicistička i njoj je potreban neprijatelj da bi funkcionisala. Ono, međutim, što Antonićev tekst čini malo jezovitim, jeste da je on predmoderan, predpolitički. Antonić svoje ideološke neprijatelje bestijalizuje, on ih izvodi iz delokruga političkog. I gde ih vodi? Eh… Antonić, dakle, ne dobacuje ni do Karla Šmita, on pada ispod modernog određenja političkog.
Šmit, taj nacistički pravnik, taj pravnik nacista, uložio je upravo fascinantnu energiju da očuva političko, da ga odbrani od predmodernih i postmodernih opasnosti. Drugim rečima, Šmit oslobađa političko teološkog nasleđa, on neprijatelja vidi kao političkog, a ne teološkog protivnika. Neprijatelj se, da bi političko bilo delotvorno, ne sme bestijalizovati, ne sme se izvući iz pravnog poretka. Otud, recimo, ius publicum europeum, i u okviru njega, ius in bello, Šmit drži jednim od najviših civilizacijskih postignuća. Jevreji su, međutim, bili izvučeni iz pravnog poretka nirnberškim zakonima (u čijem je pisanju, uzgred budi rečeno, učestvovao i Šmit), a potom odvedeni u zverinjake.
Tehnologija kojom su Jevreji najpre bestijalizovani, da bi, kao bestije, bili isključeni iz pravnog poretka, upravo je sledila obrazac koji nudi Antonić: bili su sve – i pacovi, i insekti, i zveri, i izdajnici – samo ne ljudi. Antonić, dakle, nanovo unosi momenat teološkog u politički diskurs, on ne govori u političkim kategorijama. U teološkom diskursu neprijatelj je apsolutni neprijatelj koga treba uništiti. Kao zveri (da nam ne napadaju stado). Utroliko ovaj i ovakav tekst nije incident, on je, ma koliko sam patio od logičkih nedostataka, logična posledica pozicije koju Antonić drži. Patrijarhalno-patriotska pozicija zahteva neprijatelja da bi opstala, ona se neprijateljstvom hrani, ona neprijatelja proizvodi za sopstvene potrebe. Ne treba, u tom pogledu, imati bilo kakve predrasude, neprijatelj je od životne važnosti i tu ne postoje etničke prepreke.
Kada se istroše svi ne-etnički neprijatelji, u ovom slučaju kosovski Albanci, neprijatelja počinjemo da tražimo u sopstvenim redovima, to jest među Srbima. Doduše, samo među onim lošim Srbima, zverima takoreći, zombijima. Antonić, a da toga možda nije ni svestan, priprema teren za preživljavanje sopstvene pozicije posle mogućeg i verovatnog formalnog otcepljenja Kosova od Srbije. Tada se neprijatelji moraju pronaći iznutra (jer su oni spolja malo odveć jaki), tada su neprijatelji oni koji govore drugačije, koji se ponašaju drugačije, koji se oblače drugačije, koji imaju drugačije seksualne orijentacije (i o tome nam je Antonić, iz patrijarhalno-patriotske perspektive razumevanja izraza queer, recimo, imao štogod bogougodno natuknuti), itd, štagod, naći će se već.
Preterivanje? Možda.
Šta, međutim, ako se radikali, po Antoniću sistemska politička snaga, a ne grupa ljudi koja je radila protiv interesa moje zemlje, koja je moju zemlju razarala, koja i dalje radi protiv interesa moje zemlje i koja je, sve nežno mrmoreći Miloševiću u uho, de facto i de iure izgubila Kosovo, šta, dakle, ako se, što je sada već izvesno, radikali budu dokopali vlasti, Evropska unija, po svom običaju, malo gadljivo bude okrenula glavu u stranu, Amerikanci zaključili da je Srbija dobila šta je tražila, a onaj ruski udbaš, sklon principu nemešanja u stvari suverene bratske zemlje, hladno ne odreaguje (ma gde ne reaguje… pozdravi pozitivan razvoj stvari u bratskoj i suverenoj guberniji), šta bi, velim, sprečilo radikale da malo, pozivajući se na Antonića (i sebe same), u hroničnom nedostatku suvislih ideja krenu u pročešljavanje naših redova, kao onomad u Hrvatskoj, pa u Vojvodini, pa malo u Zemunu i tako diljem naše lijepe?
Preterivanje? Hm…
Antonićev tekst, razume se, ne bi zavređivao bilo kakve reakcije da ga nije potpisao uticajni ideolog patrijarhalno-patriotskog (narodnjačkog, konzervativnog) pogleda na svet, da nije tako pretenciozno ozbiljan, da nije tako preteći, tako opasno banalan, da iz njega ne izbija ono Frojdovo Unheimlich, ono jezovito. Možda je vreme da mi zombiji, zveri, pacovi, počnemo lagano da spremamo krpice, pakujemo kofere, i zaputimo se tamo negde, pre nego što nas, sa tim spakovanim koferima, ovi naši, u stočnim vagonima, ne preusmere ka zverinjacima. Ovaj Antonićev tekst je samo neka vrsta ideološke artiljerijske pripreme za mračno vreme u koje nas, neumoljivo kao oni antonićevski zombiji, uvodi politička kasta Srbije.
Peščanik.net, 14.01.2008.