Ključna tačka Obaminog govora o novoj finansijskoj regulativi sadržana je u nedvosmislenoj izjavi: „Normalno stanje nije dovoljno za spokoj.“ To je prava opasnost: kao što sam tvrdio još u aprilu, iako bi bilo katastrofalno da je vladin plan spasavanja propao, njegovom uspešnom primenom stvoren je neizbežan rizik da „pritisak reformista popusti“, pošto se ljudi sve manje uzbuđuju zbog opstanka finansijskog sistema.
Takav je otprilike bio sled događaja u svakoj finansijskoj krizi u Americi u proteklih tridesetak godina: velike banke zapadnu u nevolju i ljudi počnu da govore o potrebi da se sistem zaista reformiše, onda se banke iščupaju iz problema (uz pomoć Federalnih rezervi i regulatora, a ponekad, kao što se desilo s TARP-om, pomoću državnog finansiranja), i reforme se nikad ne sprovedu. Obamin govor, održan godinu dana nakon propasti Lehman Brothers, predstavljao je poziv da se to ne desi ponovo. Suština govora nije bila nova – reforme o kojima je Obama govorio bile su u principu iste kao one koje je ministar finansija Tim Gajtner otkrio krajem marta. Najvažnije je bilo to što se Obama nije obavezao samo na sitne intervencije u finansijskom sektoru, već na „najambiciozniju prepravku finansijskog sistema od Velike ekonomske krize 1929. do danas“.
Naravno, politika se ne menja samo jednim govorom, i mnogo je skeptika koji su ubeđeni da je prilika za bilo kakvu značajnu reformu već propuštena. Po njima je Obama predugo čekao da lično pogura reformu, i sada kada kriza više nije tako očita, finansijski lobi i činjenica da se katastrofe brzo zaboravljaju omogućiće da se sve nastavi po starom.
To je, naravno, moguće – i možemo se zapitati zašto je sa reformama učinjeno tako malo, kad ih je Gajtner predložio još u martu. Ali mislim da ima nekoliko razloga da još ne odustanemo. Prvo, i najočiglednije, jeste pitanje reforme zdravstva, zbog kojeg su neki drugi problemi – pa čak i oni vrlo bitni – pomalo zanemareni preko leta. Možda je ova administracija trebalo da posveti jednaku pažnju reformi zdravstva i reformi finansijskog sektora, ali je moguće da je rešavanje prvo jednog pa onda drugog problema logičnije u političkom smislu.
Drugo, kada sam pre par nedelja razgovarao sa Barnijem Frenkom, činilo mi se da je ubeđen da će Kongres usvojiti zakone o najvažnijim pitanjima finansijske reforme, uključujući i usvajanje „ovlašćenje za donošenje rezolucija“ (kako bi vlada mogla da razmontira institucije koje su toliko velike da ugrožavaju čitav sistem, kao što FDIC radi sa bankama), regulisanje finansijskih derivata, formiranje regulatora sistemskog rizika, i osnivanje agencije za zaštitu potrošača u finansijskom sektoru. Možda se Frenk samo pretvarao, ali meni je njegovo samopouzdanje delovalo uverljivo.
Bilo bi pogrešno potceniti uticaj finansijskih lobista na Kongres, a takođe bi bilo pogrešno smatrati da je sam Volstrit zainteresovan za ozbiljnu reformu. Ali mislim da grešimo ako smo skeptični prema mogućnosti reforme, jer tako samo povećavamo šanse za naučenu bespomoćnost pred Volstritom. Teorija naučene bespomoćnosti, koju je krajem šezdesetih postavio psiholog Martin Seligman, i potvrdio je nizom eksperimenata sa psima, govori o tome da kada su ljudi neprestano izloženi negativnim događajima nad kojima nemaju kontrolu, lako počinju da veruju da su trajno bespomoćni, i da nema razloga da pokušavaju da nešto promene, jer su svi takvi pokušaji unapred osuđeni na propast.
Volstrit je američku privredu u poslednjih tridesetak godina mnogo puta doveo u opasnost, a činjenica da povodom toga ništa bitno nismo uradili možda govori u prilog tome da ništa nismo sposobni da uradimo. Ali ako je nekad bilo tako, ne mora da znači da će tako uvek biti. Vlada zapravo nije bespomoćna. Ona ima moć da preuredi finansijsku industriju. I javnost je na njenoj strani. Treba da budemo realni kada govorimo o tome koliko će borba za reformu da bude teška. Ali ako unapred pristanemo na poraz, smanjujemo šanse da će Obamin program ikada postati realnost.
James Surowiecki, The New Yorker, 14.09.2009.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 20.09.2009.