Baraku Obami posao svetskog predsednika ponekad više leži nego posao predsednika SAD. Njegov prvi nastup u toj ulozi bio je govor u Kairu, u junu 2009, kada je izgovorio mnoge stvari koje obično nemamo prilike da čujemo od jednog američkog lidera – između ostalog, i to da je „vreme da (izraelska) gradnja prestane“. Ali kako se sad može videti, nastavak nije pažljivo isplaniran. Iako je Obama apelovao na Benjamina Netanjahua da zaustavi izgradnju novih naselja, svoj zahtev nije podržao konkretnim sankcijama ili pretnjom. Njegovi kontakti sa miroljubivim disidentima u arapskom svetu i dalje su neprimetni, i to očigledno nije jedan od prioriteta njegove spoljne politike. Ubrzo nakon govora u Kairu, pažnja javnosti je preusmerena na rat u Avganistanu i napade bespilotnih letelica.
Pa ipak, Obama je oduvek više voleo simbolični autoritet grandioznih izjava od stvarnog autoriteta direktnih mera – za koje se i sam borio, i koje su mu u interesu. Naređenje da se ubije ili zarobi Osama bin Laden i pokušaj eliminacije Anvara al-Avlakija, bombama iz bespilotne letelice, koji je usledio ubrzo nakon ubistva Bin Ladena, izuzeci su koji potvrđuju pravilo: trenutne akcije, koje je sam predsednik preduzeo i pokrenuo. U ovom svetlu, njegov govor o Bliskom istoku, u Stejt departmentu 19. maja, predstavlja povratak na omiljeni žanr.
Pred međunarodnom publikom, Obama obično govori kao da je on sam otelotvorenje Amerike koja se obraća svetu; i tretira SAD kao najzreliju zemlju sveta. Ovakav stav povlači rizik roditeljskog prećenja prstom, čega se naš predsednik – budući mlad roditelj i mlad lider – nedovoljno čuva. Takav netaktičan ton mogao se čuti, na primer, u obraćanju parlamentu Indije, 8. novembra 2010, gde se Obama hvalio svojom podrškom kandidaturi Indije za Savet bezbednosti, ali uz upozorenje: „Moram da naglasim da veća moć podrazumeva i veću odgovornost.“ Tako je i u Stejt departmentu u četvrtak izgrdio arapske zemlje jer se ponašaju nezrelo i optužuju Zapad da je „izvor svih zala, pola veka nakon kraja kolonijalizma“.
U mnogim svojim javnim komentarima o Arapskom proleću, tokom februara, marta i aprila, Obama se služio neobičnim zapovednim rečnikom, čije pokriće ostaje nejasno. Saterao je sebe u ćošak – izazivajući situaciju u kojoj je vojna intervencija neizbežna – kada je nekoliko puta ponovio „Gadafi mora da ode“. Naravno, rekao je nešto slično tome, doduše nešto uopštenije i neodređenije, govoreći o „tranziciji“ koju je Hosni Mubarak trebalo da otpočne u Egiptu, koja „mora da bude mirna“ i „mora da počne sada“. Možda je verovao da je jednostavnost njegove komande izazvala kasniju Mubarakovu abdikaciju.
Sličnim stilom održao je i govor 19. maja, kada je govorio o Bašaru al-Asadu i neophodnosti da se Sirija odmakne od despotizma: „Predsednik Asad sada ima izbor. Može da povede tranziciju, ili da se skloni s puta.“ Jednom rečju: ili će Asad da ode, ili će početi drugačije da shvata svoj položaj. U svakom slučaju, predsednik Asad je pomenut sa uvažavanjem i formalnošću kakva se očekuje u obraćanju jednog lidera drugom – za razliku od skraćenih „Gadafija“ i „Sadama“, kako noviji predsednici prezrivo nazivaju svoje nekadašnje saveznike, želeći da im time umanje autoritet i moć. Rečnik koji Obama koristi za Alija Abdulaha Saleha, jemenskog predsednika – i saveznika u „ratu protiv terorizma” – malo je umereniji. Tu je predsednik upotrebio konstrukciju „treba da“, kakvu često susrećemo u nepotpisanim uvodnicima uticajnih dnevnih listova. To je izraz koji koristi dobro obavešteni posmatrač, nudeći prijateljske savete. „Predsednik Saleh treba da ispuni svoje obećanje o predaji vlasti.“
Toliko o naredbama. Mora se reći da one proizilaze iz jednog posebnog razumevanja američke izuzetnosti. Nenasilni protesti i mirne reforme, kaže predsednik Obama, jesu jedina sredstva koja on može da podrži, a ustavna demokratija je jedini politički cilj koji odobrava. To su visoki standardi. Ali on svoj stav 19. maja ilustruje trima američkim primerima: pobunom protiv Britanske imperije, američkim građanskim ratom za ukidanje robovlasništva, i pokretom za građanska prava iz pedesetih i šezdesetih. Od ova tri pokreta za širenje američke demokratije, dva su bila nasilna. Ovo treba istaći samo zbog kontradikcije – a ona je, po svemu sudeći, kod Obame prošla nezapaženo – koju će arapski slušaoci odmah uočiti. Kao i svaki američki lider, Obama doživljava Ameriku i njenu istoriju kao svetle primere dostojanstvenog i poštenog međunarodnog ponašanja.
Libijski pobunjenici nisu pomenuti u ovom govoru. Obama je umesto toga istakao zaštitu od „neizbežnog masakra“ koju su stanovništvu Bengazija pružili „saveznici“ (Britanija, Francuska i SAD). Nikakvi novi dokazi nisu izneti o neizbežnosti takvog masakra. Motiv vojne akcije u kojoj SAD sada učestvuju jeste jedan govor koji je Gadafi održao 22. februara, kada se zakleo da će njegovi vojnici ići od „kuće do kuće“ da pronađu i ubiju demonstrante. U svakom slučaju, Obama nije isticao Libiju kao model za reforme u arapskom svetu, već Tunis i Egipat, tim redom.
Kakve konkretne mere Obama predlaže kao odgovor na nemire Arapskog proleća i na često nasilnu represiju kojom arapske vlade na njih reaguju? Najčešće, odgovor je novac. On će se potruditi da obezbedi finansijsku stabilnost, promovisaće reforme i integraciju novih arapskih demokratskih država u međunarodne ekonomske tokove. Jedna od prvih mera biće brisanje egipatskog duga od milijardu dolara prema SAD, i finansiranje kredita od milijardu dolara Egiptu. SAD će takođe pružiti podršku u vraćanju egipatskih „ukradenih sredstava“ – o kojima Obama ne govori ništa konkretnije – i daće grantove za preduzetničke projekte. U međuvremenu, predsednik predlaže „dijalog“ vlade Bahreina i mirnih demonstranata koje je ona napala: „Ne može se voditi pravi dijalog kada su neki članovi mirne opozicije u zatvoru.“
Mnogi nenasilni demonstranti su uhapšeni i u Izraelu – iako je izraelski običaj da ih se ne drži u zatvoru, već da se oslobode i po potrebi ponovo uhapse. Takve represivne mere redovno se sprovode u Bilinu kod izraelskog zida. To je jedna od stvari koju Obama nije pomenuo u govoru o Izraelu i Palestini, sastavljenom od niza kritika, ali sa jednim važnim izuzetkom (povukao je svoju raniju tvrdnju da širenje izraelskih naselja samo po sebi predstavlja prepreku miru) i jednim dodatkom (osnovu palestinske nezavisnosti treba da čine granice Izraela iz 1967).
Opšteprihvaćen stav je da i Fatah i Hamas moraju biti uključeni u ozbiljne pregovore o nezavisnoj palestinskoj državi. Ali izraelski političari se već dugo pretvaraju da se Hamas može nekako izostaviti. Nedavno formiranje vlade nacionalnog jedinstva, koju čine obe frakcije, obesmišljava ovu taktiku – što je Obama i priznao kada je izgovorio oba naziva bez zagrada ili naglašavanja. Rekao je da Hamas mora odustati od „puta terora i nepristajanja“. Ali čak i ovakvom nekontroverznom izjavom, Obama doprinosi pogrešnom utisku da je nasilje u prethodne dve godine bilo sastavni deo života u Izraelu, i da je glavni krivac za to Hamas. Iako je bilo više raketnih napada nego ranije, po svemu sudeći, nije ih organizovao Hamas. Istina je da su izgradnja novih naselja, maltretiranja na graničnim prelazima i kontinuirano proterivanje palestinskih seljaka, stočara i građana sa teritorije na kojoj žive, stvorili nove frakcije, ekstremnije od Hamasa.
Čini se da na Obaminu strategiju utiču saveti proizraelskih centrista poput Tomasa Fridmana. Okupacija je loša, kažu takvi neformalni savetnici, ali je to problem koji moraju da reše Izraelci i Palestinci. Ne guraj, ne diktiraj, „ne postavljaj uslove“. Fridman voli da doda kako Izraelci i Palestinci treba da „žele mir“ više nego Amerikanci. Analogija koja se nameće jeste ona sa dva dečaka koji se tuku na igralištu, ili dva zavađena klana, koji moraju da se umore od borbe da bi se pomirili. Ova analogija ne uzima u obzir da su dva protivnika nejednaka po rastu, snazi i opremi. Ona takođe zanemaruje to da je sudija možda ozbiljno povređen od zalutalih udaraca. A prema tumačenjima raznih eksperata, od Hilari Klinton do Dejvida Patreusa, nerešeni sukob Izraela i Palestine jeste „osnovni uzrok“ terorizma usmerenog protiv Sjedinjenih Američkih Država.
Eksplicitno pominjanje granica iz 1967. biće možda značajnije nego što se u prvi mah činilo. Upravo su ovo Netanjahu i njegova desničarska koalicija pokušavali da gurnu u zapećak. „San o jevrejskoj i demokratskoj državi ne može se obistiniti trajnom okupacijom“: ako se ova rečenica, koju je Obama izgovorio u četvrtak, u kombinaciji sa poštovanjem granica iz 1967, uzme kao osnova za „obostrano prihvaćenu“ razmenu teritorija, to znači da SAD više ne priznaju ni mrvicu legitimiteta naseljenicima. (Netanjahu je smesta odgovorio na ovaj detalj iz govora zvaničnom izjavom u Jerusalimu, u kojoj granice iz 1967. naziva „neodbranjivim“.)
Kada je reč o tri najvažnija problema – (1) granice, teritorija i bezbednost; (2) status Jerusalima; i (3) precizno razumevanje palestinskog „prava na povratak“ – Obama je „učesnicima“ preporučio da počnu od prvog, jer je nalakši. Tek posle toga treba da pređu na složenija pitanja: do koje će se mere dozvoliti jevrejska ekspanzija u arapskom Istočnom Jerusalimu, i pod kojim će ujedinjenim ili podeljenim suverenitetom grad funkcionisati; i kako će se pravo na povratak primenjivati na Palestince, uzimajući u obzir osnovane strahove Izraelaca.
Pored svesne odluke da izgovori „1967“ – što ga je, kasnije smo saznali, Netanjahu zamolio da izostavi – Obama se u svom bliskoistočnom govoru nije mnogo udaljavao od poznatih tema. Držao se bezbednih uopštavanja, kojima se ne može mnogo toga prigovoriti. Davao je promišljena obećanja (uglavnom monetarna) koja zna da će moći da održi. Njegova uobičajena apstraktnost ogledala se u izrazima poput „lančane“ teritorije neophodne za palestinsku nezavisnost. Desetog decembra 2010, u važnom govoru na Saban forumu organizacije Brookings Institution, Hilari Klinton rekla je to malo oštrije: „Teritorija između reke Jordan i Mediterana je ograničena, i obe strane moraju tačno da znaju šta kome pripada. Moraju postići povlačenje jedne granične linije između Izraela i Palestine.“ Svi znaju da jedna granična linija ne može biti isprekidana. Da li svi podjednako dobro znaju da „lančana“ država (što je stručni termin u bliskoistočnoj diplomatiji) ne može biti isprekidana država? Obama ima običaj da neodređeno govori upravo o pitanjima gde je preciznost najvažnija.
U govoru 19. maja, on nije pokušavao da sakrije nezadovoljstvo ponašanjem Netanjahuove vlade. Ali trenutno, Obama ne može da pritisne Netanjahua tako da to ne naškodi njemu samom, i to u Americi – a posebno kod jevrejskih donatora, koje republikanci već tri izborna ciklusa pokušavaju da odvoje od demokrata. Hodočašća istaknutih republikanaca, poput Sare Pejlin i Majka Hakabija, u Izrael i pozivi šefa poslaničke većine Erika Kantora Netanjahuu da se obrati Kongresu, otkrivaju da su ovi pokušaji postali javna tajna.
U proteklih deset godina, američki zvaničnici povremeno su upotrebljavali reč „okupacija“ u kritikama izraelske ekspanzije na Zapadnoj obali. S druge strane „1967.“ pominju sve ređe, iako se podrazumeva da je to osnova svih pregovora. Ovakve jezičke promene, kako su se nadali Netanjahu i njegovi naseljenici, trebalo je da dovedu do promene same politike. Pa ipak, pre nego što je u novinama otkriveno da je Netanjahu pokušao da interveniše u vezi sa Obaminim govorom, niko nije mogao da pretpostavi koliko je daleko izraelski premijer bio spreman da ide da bi izbegao pominjanje tabua 1967. Itan Broner piše u New York Timesu da se Netanjahu, iako nijedna strana nije očekivala da će se pratiti tačne linije (zato je razmena teritorija i važna), sada protivi ideji da (kako Broner parafrazira) „bilo koja zauzeta teritorija bude nadomeštena nekom drugom teritorijom“. Da li to znači da će on prihvatiti samo pregovore koji vode do teritorije osvojene posle 1967? Netanjahu je ponovio svoje zamerke 20. maja, nakon sastanka sa Obamom u Beloj kući. Izrael, rekao je on, „ne može da se vrati na granice iz 1967,“ kako zbog toga što je sa takvim granicama izložen mogućim napadima, tako i zbog „određenih promena koje su se desile na terenu“.
Ekstremno oštra reakcija Netanjahua oko jedne stvari prikriva suštinske Obamine ustupke. Iz Obaminog govora u Stejt departmentu mogla se izvući jasna poruka – naime, da administracija ne planira da posreduje u pregovorima između Izraela i palestinske vlade nacionalnog jedinstva. Nije bilo ni reči o Gazi, a što se tiče Zapadne obale, pružen je samo prijateljski savet. Praktično rečeno, još jedan američki predsednik odvraćen je od aktivnog angažmana u rešavanju problema okupacije. Amerika neće vršiti nikakav dodatni pritisak za nezavisnu Palestinu pre predsedničkih izbora 2012. Iz rastućih masovnih pokreta sa obe strane izraelske granice, Obama je zaključio da će Izraelci, u narednih nekoliko godina, početi da shvataju njegove reči izgovorene 19. maja, kao dobronamerno proročanstvo.
David Bromwich, NYRBlog, 22.05.2011.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 26.05.2011.