Pre manje od šest meseci, Amerika je opisivana kao feniks koji se uzdiže iz pepela, ekonomski oporavljen, sa nezavisnim energetskim resursima, dominantnim multinacionalnim kompanijama i preporođenom automobilskom industrijom. Sada je to imperija koja propada, poljuljana neodlučnim ponašanjem predsednika Baraka Obame.[1] Tako tvrdi salonska klasa. Oni su pisanje o „neobičnoj slabosti Amerike“[2] pretvorili u omanju industriju. Tvrde da je Obama narušio američki kredibilitet oko Sirije jer nije pokrenuo još jednu operaciju protiv još jedne arapske države[3] , kao što se nadao Pariz i još neki briljantni stratezi (vidi Olivier Zajec, France’s resounding defeat).
Pogledajmo taj kredibilitet. Rat u Vijetnamu je bio rezultat odluka Džona Kenedija i Lindona Džonsona, pravdanim sprečavanjem pada još jedne domine na stranu sovjetskih ili kineskih komunista. Što se tiče SAD, to je bilo pitanje kredibiliteta. Tri miliona stanovnika Indokine platilo je glavom. Godine 1979, četiri godine nakon američkog poraza, Kina i Vijetnam su zaratili.
Rat u Iraku osmislio je Džordž Buš, da kazni režim koji je navodno bio deo „osovine zla“, uz Iran i Severnu Koreju. Što se tiče SAD, u pitanju je bio kredibilitet. Danas je Irak u ruševinama, a vlada u Bagdadu, koju su postavili američki vojnici, bliža je Iranu nego ikad ranije.
U oktobru 2002, Obama je kao mladi senator protiv američke intervencije u Iraku, rekao: „Ja nisam protiv svih ratova, ja sam protiv glupih ratova.“ Kad je izabran za predsednika, pojačao je glupi rat u Avganistanu dok nije primoran da se povuče.
Ratni huškači podsticali su ga da zauzme čvrst stav prema Siriji: da prekrši međunarodno pravo posezanjem za silom bez odobrenja Saveta bezbednosti; da ne obraća pažnju na to šta misli Kongres; da ignoriše odluku Kongresa ukoliko se ona kosi sa njegovim izraženim željama; i da pokrene vojnu operaciju sa mnogo manje saveznika nego što je imao Buš u „koaliciji voljnih“ 2003. godine. Američki predsednik se osetio pozvanim da sve to uradi protivno željama većine njegovih sunarodnika, od kojih neki smatraju da će američka vojska postati „Al Kaidino ratno vazduhoplovstvo“ u Siriji.[4]
Premišljao se, pa je izgleda zaključio kako će njegov kredibilitet ipak preživeti odbijanje ulaska u još jedan glupi rat na Bliskom istoku.
Le Monde diplomatique, 01.10.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 05.10.2013.
- Vidi Serge Halimi, “US seen to decline… even back in 1952”, Le Monde diplomatique, englesko izdanje, novembar 2008. U zborniku “Les Etats-Unis saisis par le polycentrisme” (L’Atlas du Monde diplomatique, 2012) Benoît Bréville razmatra repetativnu prirodu teme američke propasti. ↑
- Dominique Moïsi, “L’étrange faiblesse de l’Amérique face à Vladimir Poutine”, Les Echos, Paris, 16. septembar 2013. Moïsi je podržao rat u Iraku 2003, a zatim godinu dana kasnije priznao svoju grešku. ↑
- Vidi Mathias Reymond, “Conflit en Syrie: les éditocrates s’habillent en kaki”, Acrimed, 23. septembar 2013. ↑
- Taj izraz je upotrebio Denis Kusinič, bivši levo orijentisani kongresmen iz Ohaja. ↑