Utorak, četvrti novembar 2008, ostaće zauvek zapamćen kao slavni datum (što je suprotno od „neslavnog“). Ako vas izbor prvog Afroamerikanca za predsednika nije uzbudio, ako vam nisu krenule suze i niste se ponosili svojom zemljom, nešto sa vama nije u redu.
Ali hoće li taj izbor takođe označiti prekretnicu u samoj politici? Može li nas Barak Obama uvesti u novo doba progresivne politike? Da, može.
Ovih dana mnogi komentatori predlažu g. Obami da pravi male korake. Neki se pozivaju na politička pitanja: Amerika je, kažu oni, još uvek konzervativna zemlja, i birači će kazniti demokrate ako se pomere ulevo. Drugi kažu kako finansijska i privredna kriza ne ostavljaju prostor za, recimo, reformu zdravstva.
Nadajmo se da je g. Obama dovoljno mudar da ignoriše ove savete.
Što se političkog pitanja tiče – svi koji sumnjaju da smo imali slučaj velikog političkog prestrojavanja treba da pogledaju šta se desilo sa Kongresom. Nakon izbora 2004. mnogi su predviđali da smo ušli u dugoročni, možda trajni period republikanske dominacije. Od tada demokrate uzastopno pobeđuju, a sada su osvojili 12 mesta u Senatu i više od 50 u Predstavničkom domu. Sada u oba doma imaju snažniju većinu nego što je Republikanska stranka imala za vreme svoje dvanaestogodišnje vladavine.
Imajte na umu i da su ovogodišnji predsednički izbori predstavljali jasan referendum o političkoj filozofiji – i progresivna filozofija je pobedila.
Možda ćemo najbolje razumeti značaj te činjenice ako uporedimo ovogodišnju kampanju sa onom od pre četiri godine. Predsednik Buš je 2004. skrivao svoj pravi program. Nastupao je kao kandidat koji brani naciju od gej terorista u braku, šokiravši svoje pristalice kada je, ubrzo nakon izbora, izjavio da mu je prvi prioritet privatizacija socijalnog osiguranja. To nije bilo ono za šta su ljudi glasali, i kampanja za privatizaciju se ubrzo pretvorila u farsu.
Ove godine, g. Obama se kandidovao s programom garantovanog zdravstvenog osiguranja i poreskim olakšicama za srednju klasu, koje će pokriti viši porezi bogatih. Džon Mekejn je svog protivnika nazivao socijalistom i „raspodeliteljem“, ali je Amerika i pored toga za njega glasala. To je pravi mandat.
Šta je sa tvrdnjom da će ekonomska kriza sprečiti progresivni program?
Nema sumnje da će borba protiv ove krize biti skupa. Za spasavanje finansijskog sistema će verovatno biti potrebno mnogo više novca nego što je već potrošeno. Uz sve to, strašno nam je potreban program veće državne potrošnje koji bi finansirao autput i zapošljavanje. Da li će deficit federalnog budžeta iduće godine dostići cifru od trilion dolara? Da.
Ali ekonomski udžbenici kažu da je OK, pa čak i da je primereno, ući u privremeni deficit kad vam preti ekonomska depresija. U međuvremenu, godinu ili dve dana crvenog mastila, što bi skromno povećalo federalni kamatni rashod, ne bi trebalo da spreči plan zdravstvene zaštite, koji ne bi, čak i da se brzo usvoji, stupio na snagu pre 2011. godine.
Odgovor na ekonomsku krizu jeste, sam po sebi, prilika da se promoviše progresivni program.
Obamina administracija ne bi trebalo da ponavlja naviku Bušove administracije koja je svako pitanje pretvarala u dobar argument za ostvarivanje svojih ciljeva. (Recesija? Privredi je potrebna pomoć – hajde da smanjimo poreze bogatašima! Oporavak? Poreske olakšice za bogataše funkcionišu – hajde da ih uvećamo!)
Ali ova administracija bi trebalo da istakne kako je konzervativna ideologija, uverenje da je pohlepa uvek dobra, pomogla stvaranju ove krize. Ono što je Ruzvelt rekao u svom drugom inauguralnom govoru – „Oduvek smo znali da je bezobzirni sopstveni interes znak lošeg morala; sada znamo da označava i lošu ekonomiju“ – nikad nije zvučalo tačnije.
Izgleda da smo sada u jednom istorijskom trenutku kada je obrnuto takođe tačno, da dobar moral znači dobra ekonomija. Pomaganje onima kojima je pomoć najpotrebnija u vreme krize, kroz proširivanje zdravstvenih pogodnosti i pomoć nezaposlenima, jeste moralno ispravna stvar – to je i daleko efektivniji podsticaj ekonomije nego što je smanjenje poreza na kapitalni dobitak. Pružanje pomoći posustalim državnim i lokalnim upravama, kako bi održale osnovne javne službe, važno je za one koji zavise od tih službi. To je takođe i način da se izbegne otpuštanje i da se ublaži oštrina ekonomskog pada.
Stoga ozbiljan progresivni program – nazovimo ga novi New Deal – nije samo ekonomski moguć, već je to tačno ono što ekonomiji treba.
Suština je u tome da Barak Obama ne bi trebalo da sluša one koji pokušavaju da ga zastraše i nateraju da postane predsednik koji ne radi ništa. On ima politički mandat i dobra ekonomija je na njegovoj strani. Moglo bi se reći da je jedino čega treba da se boji – sam strah.
New York Times, 07.11.2008.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 11.11.2008.